Svakoga jutra u pola sedam idem na trčanje. Da bih došao do terena na kom obavljam tu, telu najprimereniju jutarnju aktivnost, moram proći kroz groblje. Istrčavši lagano tri do četiri kilometra, nadisavši se svežeg vazduha, krvnim sudovima dotakavši život u njegovoj jedinoj istini, zajapuren, vraćam se nazad. Pošto lepe devojke u to vreme već kreću na svoje poslove i fakultete, uvek poželim da vidim da li mi je od vetra frizura potpuno uneređena. Jedino mesto na kom mogu to uz put da proverim jesu nadgrobne ploče od uglačanog crnog mermera.
Kao u ogledalu, pored lika i imena umrlog, pojavljuje se moj lik. Bez razmišljanja napravim dva poteza rukom, i frizura postaje prihvatljiva. Ja odlazim, a kolega sa slike ostaje.
Čekaće me i sledećeg jutra.
Bojan Babić
Post je objavljen 13.08.2005. u 23:05 sati.