nemiri

Pomenula mi je skoro da je samo jedan malo duži pogled na rđom razlistane boje ulaznih vrata bio dovoljan da je odvrati i odvede odatle.
Sada su mi bliža njena protrčavanja kroz razne ulaze, holove i hodnike, nevoljni odlasci u posete, pa i strah od liftova.
Pomišljam na sva ona vrata kroz koja će proći, na ta jedna pred kojima će da zastane.

Nenad Krga

Ponekad poklonim usne nekome samo da bi videla kako ih uzima. Dok ja nemo sagledavam svoje postojanje na ivici gluposti ili dosade...

A ponekad mi je lepo.

CA. BLUES

Čovek je ubeđen da je svet okrugao samo zato što ima zaobljene oči, a kada bi bio bez očiju, smatrao bi da je svet slep, kao što sigurno veruju kojekakvi slepići, rovci, krtice, gliste i morske zvezde.

David Albahari

Kada je Narcis umro, jezero njegovog užitka zamenilo je slatke vode slanim suzama; i rastužene orejade stigoše kroz šumu da mu pevaju i pesmom svojom donesu mu utehu.
I kad videše da je jezero svoje slatke vode zamenilo slanim suzama, orejade raspletoše zelene uvojke svojih kosa i glasno mu se obratiše:
„Ne čudimo se što na taj način oplakuješ Narcisa; bio je tako lep!“
„Narcis je stvarno bio lep? “ upita jezero.
„A ko bi to mogao bolje znati nego ti?“ odgovoriše mu orejade. “Kraj nas je samo prolazio i jedino je tebe tražio; ležao je na tvojim obalama u tebe zagledan i u ogledalo tvojih voda ogledala se i njegova lepota“.
I jezero im kaza:
„A ja sam Narcisa voleo jer se, dok je ležao na mojim obalama u mene zagledan, u ogledalu njegovih očiju ogledala moja savršena lepota!“

Oskar Vajld

Presedeše veče ćuteći. Prvi je ćutao, jer da govori nije mogao. Drugi, jer je tako hteo. I behu zadovoljni tišinom koja, kao i ćutanje, zajednička im beše.
Sve drugo bilo je mrklina pred kojom je bledela noć, i kovitlac misli, nemoćnih da uokvire strah.

Nenad Krga

Urasta reč po reč u pesmu ni o čemu
Možda smo mnogo željeni - a željni.
Kao da smo ušli negde gde se ne sme
a ne smemo izaći
jer čekaju nas - sramne.
Živimo mnogo željeni - a željni.
A ti si tek jedna
ako si sebi jedina
i ne znaš šta bi
u želji da nikog nemaš
i da ne budeš sama.
I kao da uđosmo negde gde se ne sme
sakrivam o tebi pesme
u pesmu ni o čemu
I nestaje nas željenih - a željnih.

D. Trifunović

Na trošnom čunu, bez krme i nade,
U meni vera gubi se i mre;
Ja više ništa ne verujem, ništa
Il' bolje reći: ja verujem sve.
Na moru burnom ljudskoga života
Prerano sam upoznao svet:
Za mene život ništavna je senka,
Za mene život otrovan je cvet.
Trpi i živi... Prijatelju dragi,
O mnogo čemu mislio sam ja -
O blago onom, ko ne misli ništa,
Taj manje tuži, manje jada zna
. . . . . . . . . . . . . . .
Burne su strasti izvor mnogih zala,
Nesreći ljudskoj početak je strast;
More života one strašno mute,
Nad ljudskom dušom njihova je vlast.
. . . . . . . . . . . . . .
Sve, što god živi-svom se padu kloni
Promenom vreme označava hod;
Ono nam daje veru i obara,
Slabi i snaži ceo ljudski rod.
. . . . . . . . . . . . . .
Vojislav Ilić

Voda je natapala revere njegovog kaputa pa, probijajući i košulju, curkom mu se slivala niz leđa. Ta hladnoća što mu je migoljila po telu, izvlačeći mu drhtaje, kao da ga je silila da se u zvuku pljuštanja kiše seća pesme koju je te večeri čuo.
Pevala su je trojica prozeblih ljudi, isprva tiho, pa sve slobodnije, kako su i ture pića pristizale. U izmaglici dima i isparenja prljave odeće mogao je da vidi ljude koji odlaze i one koji ih ispraćaju, tugu na njihovim licima, i da oseti kako im ona zaprečava udisaje. Videvši prostranstva u kojima se gube osećaji razdaljine i vremena naslućivao je da ih ta tuga određuje, ali, nekako, i da im nije određenje. Žudeo je za rečima pesme, ali se nije usuđivao da je prekine kako bi mu ih oni preveli, kao da bi izrečene oskrnavile ili, čak, potrle one njegove, još neuobličene, u kojima predoseća sudbinu.
Obrisavši kapi sa očiju shvata da reči koje već neko vreme premeće, skoro ih izgovarajući, jesu ta pesma, te, da ih ne bi izgubio, nalazi nekakav papir i zapisuje ih zaklonjen kapijom jedne kuće. Brzo trpa smotuljak natrag i polazi dalje, gurnuvši ruke duboko u džepove.
Pred svojom kapijom istrže ruke iz kaputa, zakačivši pritom i papirić koji se nakratko zaklati i pade. U vodu.

Nenad Krga

Mahom se prenebregava i sama pomisao o nečem takvom. Tokom vremena, obrazlaže se slučajnošću ili neobičnim sticajem okolnosti. Potom se prihvata kao nešto neobjašnjivo, nedostupno razumu. Odatle, već, nije potrebno mnogo da bi o tome počelo da se razmišlja kao o nekome.
Tada se, od progonjenog, postaje lovina.

Nenad Krga

Ta je misao lutala tamo-amo polumračnim odajama njegovog uma da bi, zadobivši konačan i nepromenljiv oblik, izronila.
Bila je takve siline da nije mogao, i da je hteo, da je obuzda; od onih što uzimaju od jednih mnogo, od drugih malo, dok treće pod svoje okrilje stavljaju. Bila je to misao ogromne razorne snage i stvaralačke moći, dostojna Boga; jednostavna i svakom prijemčiva, a pokatkad nelogična i nestvarna.
Još uvek nesvestan njenog postojanja, izgovarajući reči molitve, izrekao ju je.
Jednom izgovorena, preobražavala je sve; ostavši nepredvidiva i sveprisutna, retkima dostupna.

Nenad Krga

2.
Dodirom tvojih misli
prostori sebe otkrivaju.
Dužina tvog vida
tinja i pokreće krvotok
još nenačetih svetova.
Letiš na čarobnom ćilimu
i dižeš se za pticama
tamo gde je sve prozirno,
sve u jednoj dimenziji
kao na dečijem crtežu,
al ima nečeg ljudskog,
dubljeg od čovečanstva.
Tamo te čekam budan
u svom kosmičkom snu.

Mika Antić

Zakopani lelek i nenađeno blago stoje
O zvonka roso tu gde smo mi pali
U čarolije kasne koje nismo znali
Kad vode ne teku, jer ništa ne postoji
Ako prestalo nije. Predele razdvoji
Odjek te reči. Časovi su stali
I vali ukroćeni nad ponorom. Da li
Stvarnost se priviđa il šum progonjen doji
Odbegla svest mutnim izlazom u nigde?
O pustinjo najsličnija suncu ima li igde
Finijeg peska uspavanog srcem i beskrajem!
I koja strana sveta poklon biva
Kad bdiš jedina zvezdo nad izmišljenim krajem,
Ljubavi moja mrtva a ipak živa?

Branko Miljković

1.
Često te tako vidim.
Istina, kao u nekoj
dalekoj srebrnoj magli.
Ali divno te vidim.
Na nogama ti čizme
od sedam svetlosnih milja.
U ruci ona lampa
u koju, posle Aladina,
umesto duha zatvaraš
obrise večitog vremena.
I čujem šapućeš: sezame.
I svet se pred tobom rasklapa.

Mika Antić

Prazni su mi dani kada ne mislim na nju. Ovi drugi se pune bojama, zvucima i mirisima trenutnih utisaka čije se bogatstvo raznolikosti jasno ucrtava.
Sećam se njenih žustrih, tako ženstvenih pokreta, odraza na staklu kako nadgrađuje kuću iza prozora, našeg ćutanja...
Pamtim drhturava uspravljanja ugaženih vlati, kao zaleđena začuđena lica, bes drveća...
Ulice me straše i vuku mogućnostima njenog prisustva, da i ne pominjem bujicu nesigurnih, nezgrapnih reči kojima skrivam ljubav i kajanje. Znam, jedino mi odlazak odavde preostaje.
Kad odem... A otići ću. Ma, gde ću?!

Nenad Krga

Mora biti da sam zadremao, jer kada je njen glas zazvučao u sobi mene je neka sila brzo vratila na fotelju, istim putem kojim sam upravo prošao.
I u tom lebdenju unazad, dodirnuo me je delić moga bića i ja sam jasno video ceo svemir i moje mesto u njemu, shvatio sam ko sam i zašto postojim.
Samo na trenutak, a onda sam otvorio oči i da ne bih bio uhvaćen u svemu tome, mirno odgovorio:
Može jaču, bez šećera.

Voja Antonić

A onda se završilo, trenutno i nedorečeno, iako su se između rastegli meseci, koliko da misao promine, zbuni, razdraži i najzad načne dugo potiranu sumnju.
Prijatelj i ja smo sedeli u kafani ispunjavajući vreme više nehajnim osmatranjem unaokolo negoli samim razgovorom. Tako sam i čuo priču oniže, riđokose devojke o njenoj prijateljici.
Nekako, kroz šumu njenih opaski, prepoznao sam u toj prijateljici devojku koju sam voleo, već znajući da govori o danu kada mi je, pri povratku sa posla, na zvuk zvona za večernje (kao da se tim postupkom nešto menja), proletelo: »Trebalo bi sad da stanem« . „Jedan pokret i gotovo: već su bili zajedno« , baš to je riđokosa rekla: „Tek tako«.
Da, dobro se sećam tog popodneva, čak i šuma kiše po lišću, pa i ulične svetiljke što je isijavala snopove kapi i nanosila ih modrinom niz krovove kuća. Ma, mogao bih da osetim i miris raskvašene trave i čega još sve ne, ali...
Nedoumica mi gnjili dane.

Nenad Krga

O tome se gotovo i nema šta reći. Možda, tek toliko, da je jednostavno bilo tu. Pošto su se desile neke stvari, uglavnom se sve svodilo ili ukazivalo na to.
Sve u svemu, to i nije bilo to, ili bar ne na taj način."

Nenad Krga

Evo o prvoj ljubavi
još samo nešto malo.

Nek ne zaboravi niko:
ona je čudno večna.

Drugi put kad se zaljubiš,
izbriši onu od ranije.
Druga nek bude prva.
Nek bude kao nebo
što se uskovitlalo
kad je u zoru palo
u ogledala rečna.

Treći put kad se zaljubiš,
izbriši obe ranije.
Nek treća bude prva.

Nek peta bude prva.
Nek stota bude prva,
ako se pošteno diše.
Kad ljubav brojiš do jedan,
onda je ima najviše.

I kad godine minu
u beskraj,
u daljinu,
pa sretneš poslednju ljubav,
ne upoređuj je nikad
sa onim što su u tebi
davno uveli svetovi.

Jer i poslednja ljubav
čudna je,
mlada je,
luda je,
i prva - ako je prava,
prva je,
prva je,
prva je,
kao večito novi
i nepoznati svetovi.

Mika Antić