nemiri

Kad bih znao da bih se ponosno držao
Na robijama i pred sudovima:
Žario bih, palio, i sve izdržao
I svemu se odupro golim udovima!

Kad bih znao da bih što ispod stopala
Sam ćušnuo i sam omču namakao:
Večnosti bi se moja duša dokopala
A moj dželat bi za mnom zaplakao!

Al bojim se da bih počeo da molim
Da plačem, klečim i sve da izdajem,
Da bih sačuvao samo život goli
Na sve da pljunem, na sve da pristanem!

Matija Bećković

Lažne mi puteve pod noge poturaju.
Lažne mi reči u usta guraju.
Pun mi je život, laži pune uši.
Do grla u strašnoj laži što me guši.

Sve što je moje lažni prizvuk ima.
Sve što je moje ko da je od dima.
Laž je podržana lažnim svedocima.
I istina nigde nikog ne zanima.

Kako da izdvojim laž iz tog što dišem.
Kako da ne lažem u tome što pišem.
Kad me lažima kao pticu pune:
Ko i druge laži moja glava trune.

Matija Bećković

Podeliću sa tobom
sva moja šašava zdravlja.
Zavoli moju senku
što se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znaš:
divno je nemati plan.

Iziđi iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.

Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.

Mika Antić

- Zdravo!
Klimam glavom i otpozdravljam. Odakle poznajem ovog čoveka? Trenutak zbunjene tišine sakrivamo rukovanjem.
- Pa gde si ti?
Sležem ramenima.
- Evo...
Ispašću glup ako se odmah ne setim. Prisećam se likova iz mladosti, škole, sa posla... ne ide, ne prepoznajem ga. A on i dalje drži usta razvučena u osmeh i gleda me pravo u oči.
- Jel' radiš, a? Ima posla, ima...
- Pa eto, ima.
Možda bih umeo da započnem neki pametniji razgovor kad bih znao o čemu, ali nigde u sećanju ne mogu da pronađem ovog čoveka. Menjam mu boju zuba iz žute u belu, sklanjam mu brkove, vraćam mu kosu na teme, gomilu kose, ali prosto ne ide. Valjda će reći nešto što će mi razrešiti misteriju... Neće, samo ćuti i kezi se kao da ima facijalni grč. Pokušavam drugu taktiku. Gledam u daljinu, pa na sat, pa opet u daljinu... pomeram se jednu stopu u smeru u kome sam išao pre nego što me je zaustavio. Ne vredi, nema nameru da se otkači.
- Šta ti radi brat?
Tako dakle. Otvara novu temu, o familiji. Ako ovo prihvatim, gotov sam. Trenutak je da pređem na brutalne metode.
- Nemam ja brata, ja imam sestru.
- Ama brat tvoj, Brana.
- Nemam brata, imam sestru, zove se Lidija.
Ne znam odakle mi pade na pamet baš ovo ime, ali uspelo je. Konačno je skinuo idiotski osmeh sa usana. Fiksirao me je još trenutak, a onda je moja podvala počela da deluje.
- Jel' si ti Voja?
- Ne.
- Nisi Voja?
- Nikad nisam bio Voja.
- Izvinite...
- Ništa.
Ostao je zbunjen kad sam se okrenuo i nastavio svojim putem. Sad neka malo on prebira po sećanju. Prljava igra, ali je bar rezultat nerešen. Jedan - jedan, i to na njegovom terenu.

Voja Antonić

Ne priznajem rastanke
i nikad neću
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem
I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato neću
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.

Miroslav Antić

Ovo je pesma
za tvoja usta od višanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.

Moja je sreća srneća,
a grešno mi je smešno.
Ako me neko čačne
u ove oči plačne,
nije to neutešno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozračne.

Mika Antić

Uvek osetim spuštanje njegovog tela na našu postelju od tamne maslinovine. I dok slušam škriputanje rasušenog drveta poželim da se okrenem i podam mu malo svoje vreline, ali, ne okrećem se više.
Nekada je govorio glasno i spavao tiho, sada čuva misli od zlih ušiju i bučno hrče. Kriomice čita stare stvari. Odaje ga pogled krivca bez krivice. Slutim u njegovom hodu korake nevinog robijaša što dragovoljno vuče teške bukagije, podaje telo lancima, podmeće uši da ih napune voskom, otvara oči da mu pogled zaliju teškim olovom i ulepe katranom. Kroz osmeh tužnog pajaca uverava da može poželeti da hoda po otiscima tuđih stopala.
Znam da i on zna da su nas prevarili. Bog ili ljudi, svejedno je. Stvarali jedni druge od kamena, blata ili prašine, stvarali u dokolici, iz zabave, ili od očaja, ne menja stvar. Nešto lakrdijaša i hulja više.
Znam da i on sluti da su nam putevi smršeni lažnim svetionicima varljivih glasova. Brodolomnici snevaju stamene kule, makar u njima lagarija stvarala nakazne kreature. Al' jedan je čuo zov sirena i proklinjao laži ćudljivih bogova i prezirao svoju lakovernost i podaničku poslušnost. I grčeći se svezan o katarku, mrzeo je slabost tela u znoju, i nemoć ruku , i dok je gledao svoje nabrekle žile kako pulsiraju pod tankom tamnom kožom, slanom od suza, mora i znoja, zaklinjao se da će se vratiti i naučiti da lako udara u liru sedeći na stenama.
Nije se vratio. Navikao je da voli svoj zanat. Voleli su da ga gledaju u kostimu prosjaka i lutalice, a onda mu zategli tetive od goveđih žila na srebrnom luku i načinili ga ubicom, pa kraljem. I prislanjajući jednu ruku na njegovo uvo, došaptavali su mu da je heroj, drugom su bestidno brisali blato što curi iz nozdrva. Smestili su ga u bračnu ložnicu i vešto nagovorili da je prikuje za zemlju.
Na duboki naklon s jezikom među nožnim prstima, idoli odgovaraju nakaznim cerekanjem. Glava među nogama raspaljuje i hrani razvratnu laž.
Dugo je još i na javi mogao da čuje pesmu ribolikih lepotica. Preselila se kasnije u njegove nesane noći. Onda se njom naslađivao samo u retkim snovima, i telo bi se ponovo grčilo od nemoći i čežnje, a dlanovi i pleća postajali slani i mokri. Postelja od maslinovog drveta pucketala je pod njegovim bolnim nemirom.
Znam da sad sanja, odaje ga škriputanje. Znam da ću sutra zateći tragove krvi u dnu postelje. Seče prste jer su tragovi koje mora da sledi premali za njegova stopala.

Smiljana Đorđević

Jednog dana hodaše dva filozofa, prvi s Istoka a drugi sa Zapada, niz cestu koja je prolazila preko zelenog proplanka u šumi. Da skrate vreme, diskutovaše oni o mnogim stvarima, kad najednom ugledaju posebno lep cvet kako raste tik uz put.
"Kakav prekrasan cvet!" - uskliknu obojica, diveći se lepoti njegovog cvata.
"Kakva li je tajna te lepote... šta je to što čini taj cvet tako lepim?" - pomisle obojica i odmah počeše diskusiju.
"Lepota nečega je u ukupnosti." - reče filozof sa Istoka - "Zato lepotu možemo istinski spoznati tek kad spoznamo sve aspekte onog što je lepo."
Nato on pažljivo osmotri cvet sa svih strana, spusti se na sve četiri da bi udahnuo njegov miris, te rukama lagano pređe preko latica i napokon okusi polen koji je zaostao na njegovim prstima.
"Sad spoznajem ovaj cvet." - reče on, zadovoljno se smeškajući.
"Ne slažem se." - odgovori filozof sa Zapada - "Spoznao si tek površnu istinu cveta, ali njegova konačna istina ti još uvek izmiče."
Nato se sagne, ubere cvet i odnese ga svojoj kući.

Nakon par dana, sretnu se dva filozofa opet, i Istočnjak upita Zapadnjaka: "I? Jesi li otkrio konačnu istinu cveta?"
"Jesam!" - odgovori on zadovoljno - "Pomno sam proučio cvet i shvatio sve njegove misterije. Otopivši njegove latice, saznao sam tajnu njegove boje! Otvorivši njegovu steljku, saznah tajnu njegovog rasta! Raspršivši njegov polen, uvidjeh tajnu njegovog mirisa! Sad zbilja mogu reći da sam spoznao cvet."
"Koji cvet?" - reče Istočnjak.

Fridrih Niče, nemački filozof i prozni pisac važio je za ženomrsca. Ne bez razloga. Niče se nikada nije ženio, nije se znalo ni za neku njegovu ljubavnu avanturu,a u svojim delima je o ženama pisao sa potcenjivanjem tvrdeći da su žene nežna i dragocena, ali i opasna igračka ,da su predodređene za kućni, a ne za javni posao.
Pa ipak, 1882.godine, doživeo je svoju jedinu, veliku i nesrećnu ljubav.
Večere kod gospođe Melvide fon Majzenburg bile su čuvene zbog uvek novih specijaliteta koje je smišljala njena odlična kuvarica. Jednoj takvoj večeri, kad je poslužena "pečenica Majzenburg", prisustvovao je i Fridrih Niče. Uživao je u ukusnom jelu koje je svesrdno hvalio, ali mu je zastao zalogaj u grlu kada se na vratima pojavila okasnela gošća, dvadesetogodišnja Lu Salome. Ova finska Jevrejka bila je ne samo veoma lepa već i obrazovana i načitana devojka. Upoznavši popularnog pisca kome je tada bilo 38 godina, sa divljenjem i poštovanjem govorila je o njegovom delu koje joj nije bilo nepoznato. Niče je bio očaran, razoružan, osvojen.
Mora se reći da se Lu Salome ipak držala uzdržano prema Ničeu, mada mu je ispevala i posvetila dve pesme, "Bol " i "Molitva životu". Zanesen i opijen ljubavlju Niče je napisao jednom prijatelju da "Salomina pesma zvuči u meni kao glas koji sam uvek očekivao, još od detinjstva; nijednom je nisam pročitao bez suza."
A gospođi Melvidi fon Majzenburg u pismu kaže da je ova godina ulepšana sjajem i radošću zbog mlade duše koju je upoznao u njenoj kući. Na žalost, sreća započeta u proleće ugasila se u jesen. Ničeova ljubav nije bila uzvraćena, Lu Salome mu je to jasno stavila do znanja. Ona mu je saopštila da se divi njegovom duhu i umu, ali da je svoje srce poklonila njegovom prijatelju Reu.
Očajan, Niče je tri puta bezuspešno pokušao da izvrši samoubistvo velikim dozama lekova koje je uzimao protiv nesanice i glavobolje. Vremenom, strašan bol zbog neuzvraćene ljubavi postajao je sve slabiji i Niče se oštro suprostavljao majci i sestri koje su ružno govorile o devojci. Sa još većim žarom predao se radu i do kraja života ni jedna žena nije uspela da ga zainteresuje.
A u jednom pismu upućenom posle godinu dana gospođi Majzenburg, Niče je napisao: "Doći ću u sredu na večeru, ali molim vas, nikada me više nemojte poslužiti onom, za mene kobnom, "pečenicom Majzenburg"…

Dugo već ti govorim
Da mi se sviđaš,
A ti stalno odmahuješ rukom.

I meni je drago što smo stari prijatelji,
Kažem uvek posle.

Umesto da priznam koliko te volim.

Niče

Povlačim se u svoju samoću
tamo gde su ljudi moga kova
tamo gde se teško živi noću
od tišine i opasnih snova

Digao sam ruke od skandala
od prošlosti i pogrešnih želja
od lepote izvora svih zala
od ljubavi i od prijatelja

Povlačim se a ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata
da me nađu kad i njima bude
zakucala samoća na vrata.

Duško Trifunović

Ne volim veselost proletnih bašta,
niti da ičija duša prodre kroz svilu
mog crnog muškog plašta.

Našao sam sumornu slast tela,
kao vetar zvezde
u granju po groblju,
slađu nego duša.

Pa ne gledam milosnim pogledom
ni po carevima ni po roblju,
Na mome licu bledom
miriše tama bela:
osmeh mog razočaranog tela.

U njemu je očaj, u njemu
što prezrivo odriče ljubav
svemu, svemu.

Miloš Crnjanski

Kad volim, ni budnoj mi
ništa beskraj ne može.

Oskar Davičo

Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.

I sasvim nespretno prosuo se
kao lopata vrelog snega,
nasmejan, izgužvane kose,
od ptica ranjav, od cveta pegav.

Oprosti, uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera - oči. Što kvase vode
obale niske za skitačem.

Uvek se biva lep na početku.
Pomalo dobar. Pomalo tužan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ, na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamo
i san pun želja, nedorečen.
Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno žuto veče.

Mika Antić

Došlo je doba
da nam duša sve lekove zna,
i nikog, nikog ne treba,
ponosna beskrajna.

U telu nam je pobuna.
u telu nam je gađenje,
poniženje neverstvo zlo.

Došlo je doba
da nam duša sve voli i trpi.
Na najgoroj krpi sanja,
blagodari, blagosilja.

Tela nam se uznesu,
kao kamenje u nebesa.
Da pršte grme i gore
u mržnji, razočarana, u besu.

Miloš Crnjanski

Jesenje popodne mre u zavesama,
Tužno cvili vetar iz dalekog granja.
Mir. To je svečani trenut kad se sanja,
I kad duša hoće da ostane sama.

Često u te sate sa suzom u oku,
Ja osećam tiho u bolima dugim:
Sve je pokidano sa mnom i sa drugim,
I čekam odnekud novu reč duboku,

I dokle se dele svetlosti i tmine,
I noć pada kao paučina meka:
Sve natpeva hučna muzika tišine!
Sve nadvisi nemi glas koji se čeka! ...

Jovan Dučić

Kraj vatre kojom ne hrane se dani
Izobličeni oblici od žestokog rastvora
Sna i praznine. Istino govora
Sve je zamenjeno rečju na nejasan poj mami.

Svet sa vetrom ispod svakog lista u tami
Koji se završava zvezdama iznad naznačenih
gora
I nakazom u poljupcu koja se roditi mora
Svojim dolaskom izmislili smo sami.

Al vrebaju nas visine gde stvari smisao gube,
Gde je suština okrugla i oblik sebi sličan,
I od cele jave ostale su tek reči. A boje?
A zvukovi i miris? Mogu i da se ljube
Al ne postoji ljubav. Događaj prepričan,
Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.

Branko Miljković

Nema je ovde, sve je više gubim
U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju
iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.

Branko Miljković

Nema mene al ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti
Slično muzici slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
Minula čežnjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nij,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije.

Branko Miljković

O sve što prođe večnost jedna biva.
Sen koja beše drvo koje traje. Budan
Ispod svoga imena koje budi
Ruka sa cvetovima krv što sebe okiva.

Završiće se putovanje ostaće tiha brda,
Siva praznina vetar koji bludi,
Mesto koje nema mesta u želji al nudi
Zlo da nas spase i istinu otkriva.

To čemu se molite je Žalosni Slavuj.
Ljubav nikada nije završena.
Čega ima ljudskog u patnji? O čuj
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
I nema mene al ima ljubavi moje.

Branko Miljković