nemiri

Uvek osetim spuštanje njegovog tela na našu postelju od tamne maslinovine. I dok slušam škriputanje rasušenog drveta poželim da se okrenem i podam mu malo svoje vreline, ali, ne okrećem se više.
Nekada je govorio glasno i spavao tiho, sada čuva misli od zlih ušiju i bučno hrče. Kriomice čita stare stvari. Odaje ga pogled krivca bez krivice. Slutim u njegovom hodu korake nevinog robijaša što dragovoljno vuče teške bukagije, podaje telo lancima, podmeće uši da ih napune voskom, otvara oči da mu pogled zaliju teškim olovom i ulepe katranom. Kroz osmeh tužnog pajaca uverava da može poželeti da hoda po otiscima tuđih stopala.
Znam da i on zna da su nas prevarili. Bog ili ljudi, svejedno je. Stvarali jedni druge od kamena, blata ili prašine, stvarali u dokolici, iz zabave, ili od očaja, ne menja stvar. Nešto lakrdijaša i hulja više.
Znam da i on sluti da su nam putevi smršeni lažnim svetionicima varljivih glasova. Brodolomnici snevaju stamene kule, makar u njima lagarija stvarala nakazne kreature. Al' jedan je čuo zov sirena i proklinjao laži ćudljivih bogova i prezirao svoju lakovernost i podaničku poslušnost. I grčeći se svezan o katarku, mrzeo je slabost tela u znoju, i nemoć ruku , i dok je gledao svoje nabrekle žile kako pulsiraju pod tankom tamnom kožom, slanom od suza, mora i znoja, zaklinjao se da će se vratiti i naučiti da lako udara u liru sedeći na stenama.
Nije se vratio. Navikao je da voli svoj zanat. Voleli su da ga gledaju u kostimu prosjaka i lutalice, a onda mu zategli tetive od goveđih žila na srebrnom luku i načinili ga ubicom, pa kraljem. I prislanjajući jednu ruku na njegovo uvo, došaptavali su mu da je heroj, drugom su bestidno brisali blato što curi iz nozdrva. Smestili su ga u bračnu ložnicu i vešto nagovorili da je prikuje za zemlju.
Na duboki naklon s jezikom među nožnim prstima, idoli odgovaraju nakaznim cerekanjem. Glava među nogama raspaljuje i hrani razvratnu laž.
Dugo je još i na javi mogao da čuje pesmu ribolikih lepotica. Preselila se kasnije u njegove nesane noći. Onda se njom naslađivao samo u retkim snovima, i telo bi se ponovo grčilo od nemoći i čežnje, a dlanovi i pleća postajali slani i mokri. Postelja od maslinovog drveta pucketala je pod njegovim bolnim nemirom.
Znam da sad sanja, odaje ga škriputanje. Znam da ću sutra zateći tragove krvi u dnu postelje. Seče prste jer su tragovi koje mora da sledi premali za njegova stopala.

Smiljana Đorđević