nemiri

Jednog dana hodaše dva filozofa, prvi s Istoka a drugi sa Zapada, niz cestu koja je prolazila preko zelenog proplanka u šumi. Da skrate vreme, diskutovaše oni o mnogim stvarima, kad najednom ugledaju posebno lep cvet kako raste tik uz put.
"Kakav prekrasan cvet!" - uskliknu obojica, diveći se lepoti njegovog cvata.
"Kakva li je tajna te lepote... šta je to što čini taj cvet tako lepim?" - pomisle obojica i odmah počeše diskusiju.
"Lepota nečega je u ukupnosti." - reče filozof sa Istoka - "Zato lepotu možemo istinski spoznati tek kad spoznamo sve aspekte onog što je lepo."
Nato on pažljivo osmotri cvet sa svih strana, spusti se na sve četiri da bi udahnuo njegov miris, te rukama lagano pređe preko latica i napokon okusi polen koji je zaostao na njegovim prstima.
"Sad spoznajem ovaj cvet." - reče on, zadovoljno se smeškajući.
"Ne slažem se." - odgovori filozof sa Zapada - "Spoznao si tek površnu istinu cveta, ali njegova konačna istina ti još uvek izmiče."
Nato se sagne, ubere cvet i odnese ga svojoj kući.

Nakon par dana, sretnu se dva filozofa opet, i Istočnjak upita Zapadnjaka: "I? Jesi li otkrio konačnu istinu cveta?"
"Jesam!" - odgovori on zadovoljno - "Pomno sam proučio cvet i shvatio sve njegove misterije. Otopivši njegove latice, saznao sam tajnu njegove boje! Otvorivši njegovu steljku, saznah tajnu njegovog rasta! Raspršivši njegov polen, uvidjeh tajnu njegovog mirisa! Sad zbilja mogu reći da sam spoznao cvet."
"Koji cvet?" - reče Istočnjak.