Prazni su mi dani kada ne mislim na nju. Ovi drugi se pune bojama, zvucima i mirisima trenutnih utisaka čije se bogatstvo raznolikosti jasno ucrtava.
Sećam se njenih žustrih, tako ženstvenih pokreta, odraza na staklu kako nadgrađuje kuću iza prozora, našeg ćutanja...
Pamtim drhturava uspravljanja ugaženih vlati, kao zaleđena začuđena lica, bes drveća...
Ulice me straše i vuku mogućnostima njenog prisustva, da i ne pominjem bujicu nesigurnih, nezgrapnih reči kojima skrivam ljubav i kajanje. Znam, jedino mi odlazak odavde preostaje.
Kad odem... A otići ću. Ma, gde ću?!
Nenad Krga
Post je objavljen 07.07.2005. u 19:57 sati.