gustirna

BETMEN LETI U NEBO

S obzirom da sam ja zagovornik parole: "Poslije kiše dolazi sunce!"
i puno, puno volin onu Terezinu pismu:
"Sutra je novi dan i život teče
ne postoji ni bol, ni jad
što proći neće..."
i zapivan je svaki put kad mi bude nešto teško.
Danas je novi dan, je da je petak 13-ti, ali ko viruje u to, nek strahuje...doduše, dan je skoro već na izmaku, ali "ništa mi neće ovi dan pokvarit!" i odlučna sam u nakani da objavim jedan veselo-šareni post!!



Priča je to o šarenim balonima i veselim dječacima.
Bila je fjera od svetoga Duje, u Splitu, naravno - di bi drugdi? Prije 13-tak godina. Starijemu 4,5 g., a Mlađi će skoro napunit godinu.
Spremili se svi, došla baka, i dida je obuka veštit, Mlađi dirigira iz kolica, a Stariji strpljivo čeka svojih pet minuta. - "Ajmoooo više!"
E da on zna koliko mama mora toga čekirat prije nego se izađe iz kuće!
I napokon, približili smo se rivi. Tamo gužva.



Starijemu samo baluni na pameti. Oće Betmena, i nijednog drugog!
Dida nije cicija, Betmen je u rukama. Triba tu i ostat i vezujem mu konopčić za botun na tirakama (tregeri). Jedan grop, dva gropa.....ajde može i treći, za svaku sigurnost. Stariji sritan, može trčkarat, a Betmen leti za njin.
/neman slika sa Betmenom-ko je onda zna da ću pisat blog?! - prilažen slike sa ovogodišnje Fjere/



Upali smo u gužvu od tombule. Dogovaramo se na mote - idemo na mul kod Lučke kapetanije - tamo nema gužve, ali.... triba prokrčit put.



Probijamo se bez problema. Troje odraslih na dvoje dice, nema straja.
Iza leđa dopire Jelaskin glas priko razglasa: "Brooooj 11 - ženske noge!"
"Zerooooo osandeseeeet!" - Tombula, tombula, tombula... di su oni lipi dani kad je bilo dosta skupit se oko stola u kužini, vadile su se kartele, brojevi, fažol iz škartoca, brojila se munita u takujine (sitniš u novčanicima), ...ajme veselja! Ali to sad nije tema ovog posta.
Našli smo šentadu (klupu) kod Kapetanije, osluškujemo oni šušur od tombule, uživamo u bonaci i zalasku sunca, Mlađi se smije , Stariji skakuče sa Betmenom na konopčiću - prava idila!
Odjednom! Poleti Betmen malo više... gledamo gore... Betmen je poletija u nebo! Stariji zanimija, bespomoćnog pogleda uprtog u letećeg Betmena koji je do maloprije bija vezan za njega. Mlađi upire prstićima prema nebu, nas troje gledamo u čudu! Kako? Pa bija je dobro zavezan?! Kako se odrišija?
Čuđenje je prikinija gromoglasni plač - Buhuhuhuhuhuhu- Mooooj Beeeetmeeeeen!!!!!
Dida se vata za takujin, on bi odma iša kupit novoga!
Baka je preuzela kolica i krenula.
Motajen didi da spremi takujin, jer to nema smisla. Mozak radi 100 na sat, smišljan strategiju kako umirit Starijega. Zagrlin ga i oboje pogledamo gore u nebo. A gore, na nebu vidimo još puno letećih baluna. Bilo je tu dupina, Zekoslava, još Betmena, Powerrangersa, konjića...



Stariji neutješno plače. Započnem priču: "Vidiš kako je gore puno baluna?
Svi su poletjeli u svemir. Gore, daleko na jednoj planeti je veliki skup svih baluna i oni svi moraju doći gore. Tvoj Betmen je najvažniji od svih, on je njihov vođa. Moraju se sastati prije nego padne noć i svi će dobiti važne svemirske zadatke........i pričam ja, nabrajam, kako je Betmen puno važan i najvažniji u svemiru....i malo pomalo, umirila su se mala ramena, obrisale su se suze i počela su pitanja: "A zašto je baš moj Betmen mora poletit gore?"
Zato šta je tvoj Betmen najjači i najhrabriji od svih drugih Betmena, a njegov najvažniji zadatak je da spašava i pomaže drugima. On je Super-heroj!
A i ti si sad hrabar i heroj jer znaš da ne treba plakati kad Super heroji idu u akciju!
"E, tako je! Necu vise plakat! Ja sam isto Super-heroj, ka i Betmen!"

Na kraju smo svi veselo, ali i umorno došli kući!

Sad mi se čini da ovo baš i nije bila neka vesela priča, ali sad je kasno da smišljan nešto drugo. Meni je ostala u veselom i dragom sjećanju, a Stariji se sada uopće ne sjeća tog događaja!? A ja tako ponosna šta san uspila sa pričom!
Na kraju - Evo još malo šarenih balona za laku noć!!!



NAPOMENA: Obiteljske fotografije sa mojim dječacima sam izbrisala zbog sumnje na zlouporabu istih.