SASTAJE SE ZAČELJE SA ČELOM
Prije nego šta opet počnem pisati ovaj post moram napraviti ovo
 
Prije 5 minuta sam bila pred krajem iiiiiiii uletija neki blesavi prozorčić koji me pita "Da li ste sigurni da želite napustiti pisanje posta? Kliknite na OK za nastavak." - Umorno sam zaključila da nastavak znači nastavak pisanja posta i kliknem OK. Šta se dogodilo? Izašla sam iz upisivanja i sve mi se pobrisalo!!!
Okej, dišem duboko, kuliram se i šta radim? Idem sve ispočetka!! 
Mislim da ću ipak skratiti priču.
DAN DRUGI - USPON NA SVETOG ILIJU - GROMOVNIKA !!!!!!!!!
"U ranu zoru, zoru, zoruuuuuuu
Kad svane daaaaan....."
Otvaram oči, protežem se na tvrdom ležaju, učini mi se da nešto migolji ispod šatora. Možda oni mali blavorić (slijepić) šta se jučer šetka oko nas? Ma nijeeee, to samo burin podiže rubove šatora i zavlači se ispod.
Ke ora? 5 je prošlo! Dizanjeeee!
Bauljamo po kampu ko mjesečari, sa četkicama, šugomanima (ručnicima).
Vidi Stipan je već spremija svoj šator, vriću...a vridnega li čovika!
Ko prije, ko kasnije, uskoro smo svi na brodu "DAVID". Mislim se, David - MI protiv Golijata - Sv. Ilija. Baš zgodno!
"Baš bi sad dobro došlo čokoladno mliko!"
Mornaru - vadi mliko, evo i čaše,!! Nazdravlje!!!
Sad kad smo se okripili možemo mirno krenit na Golijata
Jučer san stalno pogledavala gore i pitala se di je taj put kojim ćemo se penjat iz Orebića? Čim smo krenuli s orebićke rive sve je bilo jasno.
Penjemo se gore uz ono brdo ispred, a koje je na slici krajnje desno, pa gazimo oko njega i zaobilazimo ga, te se nastavljamo penjat iza njega, uzgor.
Od domaćeg svita s kojima bi popričali u trenucima predaha, saznali smo da se to brdo zove Kabal. Znači, išli smo Uz Kabal, pa Oko Kabla, i Za Kablom.
Dobar dio puta gazili smo stazom kroz šumu crnog bora i to me ugodno iznenadilo, jer sam od nekih ljudi čula da je velik dio puta bez šume, po kamenjaru. Očito je neko nešto krivo shvatio, jer ovim putem ima šume ko u priči. I ko u svakoj šumskoj priči, zaskočile nas šumske vile
I preskočile!
Lagano pušemo, stajemo, slikajemo, gazimo. Čelo kolone je daleko gore isprid nas. Ne obeshrabrujemo se, sa svakim korakom smo sve bliže. Naravno i oni su sa svakim korakom sve dalje. Ipak, na kraju svi ćemo se naći na istom mjestu, na vrhu.
Po putu se stalno srećemo s ekipom djevojčica iz Orebića koje predvodi jedna mama. Kasnije smo saznali da je druga mama s tatom dolazila za njima. Po dvi sestrice, a međusobno rodice. Najmlađa oko 5 godina, a najstarija oko 12. Bravo cure! U njihovoj odjeći prevladavala je roza boja pa sam ih od milja nazvala "roza ekipa".
Volim popričat sa domaćim svitom, tako uvik naučim nešto o kraju di sam došla.
Putem nailazimo na ostatke konjskog ili tovarečeg izmeta. Oh! Živa bića su u blizini! Nismo sami!
Zasvira mi "Fiesta" iz đepa. Ma ko sad zove, a baš san se namistila za slikat!?
"Alo, Nele! Di ste?" - zove Neda iz ekipe
"A tu smo negdi, na stazi."
"Jeste li prošli konja?"
"?? A neznam, kojeg konja?" - mislim da se radi o nazivu nekog prijevoja na planini, kao postoji "sedlo", pa valjda postoji i "konj"
"Kad izađete iz šume vidit ćete prvog konja, pa malo posli drugog konja..."
"Koje šume?" - prekidam je
"Pa one na putu do planin. kućice. Mi smo tu i čekamo vas."
"A moja Nedo, nismo ti mi još došli do te šume. Još se penjemo prema prijevoju. Ali nailazimo na konjske izmetine."
"Još se penjete??!!?? A uskoro se kreće prema vrhu, do gore je 20 min."
"Samo vi krenite. Nemojte nas čekat, nema smisla. Mi idemo pomalo, guštamo, slikajemo, sve je okej i vi krenite gore. Naći ćemo se na vrhu."
"Važi! Vidimo se gore!"
Ubrzo dolazimo na ravni teren i utvrđujemo da smo na pravom putu.
Ugledamo heliodrom, dva konja na ledini kod njega, a ispod nas je i borova šuma. Gazimo prema planin. kućici. Od mame iz "roza ekipe" saznali smo da je kućica još iz vremena Franje Josipa, austrougarskog cara koji je tu dolazio u lov i boravio u njoj. Borova šuma ispod kućice nas je ostavila bez daha
Kod kućice nailazimo na "roza ekipu" koja uživa u trenucima predaha u piknik pozi
Malo smo prezalogajili iz ruksaka, prisvukli majice, Dobro je.
Ponuđena nam je topla domaća kava iz termosice. Mornar oduševljeno prihvaća. Napokon! Kava i cigareta!
"Sad me pusti da u miru popijen kavu i popušin duvan! Ne mičen se nigdi dok ovo ne izguštan!"
Ma, nema problema. I ja ću gucnit gutljaj kavice iz roza čašice i uživat u pogledu na Korčulu i Vis u izmaglici. Ma vidi onog oblačića iznad Korčule!
Sa vrha dopiru zvuci limene glazbe, zovu nas. Ajde, idemo! Već me svrbe stopala. Vidim tablu za vrh, piše 20 minuta. Da,da! Kako da ne!?
20 minuta - malo morgen! Te izračune ja uvik preračunam po svojoj formuli:
20 min : 2 = 10 ; 20 + 10 = 30. Znači, za po ure mi smo gore na vrhu!
Dopiru zvuci "Lijepe naše". Svirajte, svirajte, stižemo....
Mimoilazimo se s planinarima u povratku. Još čujem limenjake, zamišljam kako će se oglasiti fanfare kad se mi uspnemo gore.
Ćorak! Limenjaci se spakovali, ostala samo usamljena truba na kamenu.
Taman da nam zasvira "Tišinu" dok nijemo zastajemo pred ovom ljepotom
Tražim pogledom našu ekipu. Di su se smjestili? Garant su već marendali.
Evo ih! Napokon se sastalo začelje sa čelom!
"A di ste dosad?! Zakasnili ste na Šiminu milenijsku fotografiju!"
"Ma ajde! Šta mi kažeš?"
A nismo zakasnili na jednu ekipnu fotografiju koja mi je puno draža
A nećemo ni ovu bacit. Oblačić je još na svom mistu.
Opet se rastajemo. Mi idemo pogledat sa vidikovca dole prema Orebiću, a ekipa hita prema kućici i dalje zapadnom stazom prema kampu.
Preskačem panoramske slike jer toga ima dosta kod Broda i Suncokrete, samo ću jednu zalipit. Podsjeća me na sestrice iz "roza ekipe". Otočići Velika i Mala sestrica.
Odlaze i GSS-ovci (pripadnici-dobrovoljci Gorske službe spašavanja)
Ajmo još par slika za uspomenu. Da nam dica i unuci vide di smo bili, šta smo vidili. Možda jednom i oni krenu ovim stopama. Jedino vlastitim primjerom možemo polučiti neke željene rezultate.
Gle, mali dobri oblačić je proradio!! Ovo su Mornarove baze! Ma neka stoji, da ne bude sve lipo i krasno.
Napojili smo se ovom bezvremenskom ljepotom i divotom, vrime je za oproštaj. Kod plan.kućice čeka nas Peliška trojka i ostavlja poruku naše vodičice Sonje - "Nastojte doći do 15 sati u kamp!"
Sad je podne i po. Ma, stići ćemo! Triba se samo spustit nizbrdo, a rekli su da je ovaj drugi put lakši i kraći. Stižemo na vrime,bez problema!
Zadnji pogled na bezbrižnu igru dječaka i službenog GSS psa (pari Rin Tin Tin!).
Danas se igraju, sutra će možda zajedno tražit planinare po planinama.
Povratak nije bio baš tako brz i lagan kako smo zamišljali. Staza kojom smo se vraćali prvim dijelom je išla kroz borovu šumu i šumarke česmine - crnog hrasta. Otužno je bilo prolaziti kroz dijelove šume stradale u požaru prije 10-tak godina. Na jednom raskršću planinarskih puteva zapazila sam zanimljivo deblo bora, kao da je ljuljačka
Tek kad sam bolje pogledala sliku primjetila sam da se bor bio slomio, a zatim je počeo rasti prema gore!! I to je to!
Ako si već i pao, ne ostaj ležati dole, digni se i rasti u visine!
Ubrzo smo zakoračili na stazu koja je vodila preko Zmijinog brda.Uspila san čak vidit zmiju na Zmijinom brdu - pravog Dalmatinskog udava, četveroprugog kravosasa, ali je skliznija u bušak pa ništa od slike. Mornar je svojim ustaljenim tempom gazio prema dole, a ja sam stalno zastajkivala.
Pa ko bi mogao odoliti pogledu na ovo žutilo i plavetnilo ispod. Gledajući kartu Pelješca otkrila sam da se ovaj predio zove Žukovac. Pa i kako bi se drugačije mogao zvati?!
"Ajme lipoga cvića! Moran ga uslikat!" - i tako sam se naslikavala kadulje, bušina, buhača, brnistre, mora, Korčule. Evo jedne slike Korčule kroz brnistru ili žuku, a ostalo peliško bilje prikazat ću u nekom zasebnom biljnom postu.
Na kraju spusta po vrlo nezgodnom putu punom kliskog žala, zaključila sam da smo jutros dobro odlučili kad smo krenuli onim navodno "težim" putem iz Orebića preko Kabla.
Naiđem na jednu gustirnu, uz put kod prvih kuća.
 
Ove dvije slike će vam se učiniti iste, ali postoji jedna bitna razlika koju moram spomenuti, ne zvala se ja Gustirna.
Na prvoj slici vidite da sić (kanta, vjedro, a Višani bi rekli "sikic") stoji uspravno. Netko je valjda vadio vodu iz gustirne, napio se i ostavio sić na gustirni. Zato ona i služi.
Još od malena, moji otočani su me učili da nakon upotrebe sikic uvik triba okrenit naopako da ne upada šporkica (prašina, lišće i sl.) u njega. I jednostavno nisam mogla proći pored ove gustirne, a da ne okrenem sikic onako kako spada.
Još bi trebalo zakrpat i onu rupu sa strane, ali to sad neman vrimena. Skoro su tri ure, Neda me već zvala da je ručak počeja, Mornar je debelo isprid mene i dosta je bilo kliberenja, sad triba zaprišit.
U toj priši začujem slavuja, ajmeee kako lipo poji, a ne ne, nema stajanja. Opet naiđem na 1/2 "roza ekipe". Zaostali su jer je jedna sestrica izvrnila nogu, a ona mlađa bi mogla još jedan krug napravit. Strašne su! Svaka čast mamama i tatama koji imaju volje i snage voditi dicu na ovakve uspone.
Ja s mojima nisam imala živaca za ovako nešto, jednostavno nisu tipovi za ove napore, a ja nisam tip da šutke izdržavam njihovo grintanje i kenjkanje.
Bili su u izviđačima, stariji je donekle i planinario, ali mlađi baš i nije. Rasulo se izviđačko društvo kad je on stasao za izviđačka logorovanja.
Dolaskom u kamp, jedino što sam želila napravit bilo je, ovim redom:
- skinit ruksak s leđa
- otić do mora
- skinit gojze i bičve
- uronit noge u more
Ekipa me uporno nagovarala da probam muflona s njokima, ali baš mi nije išlo jedenje. Usput sam škicnula di je Mornar. Eno ga, ispružio se na klupi u ladovini. I napokon! Noge, stopala, prstići u moru. Ladno je, ali je gušt!!
I dosta je bilo priče!! Pribrojila san sve slike. Ima ih 27. Kad bi one dvi male računali kao jednu, onda bi ih bilo točno 26.
Znači, ovo vam je bila OKUPACIJA U 26 SLIKA!
I ČIČA MIĆA - GOTOVA PRIČA!
|