< | kolovoz, 2004 | > | ||||
P | U | S | Č | P | S | N |
1 | ||||||
2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
30 | 31 |
˝Osobno ću se pobrinuti da vam dijete dođe na sprovod! Doći ću do vas tijekom dana i slomit ću vam kičmu!˝ ovo su riječi kojima je Damir Mašić zaprijetio novinarki Slobodne Dalmacije. Mašić je inače predsjednik HDZa Lovinac i član Crkvenog odbora koji je odobrio postavljanje spomenika Mili Budaku; treba li napomenuti da je novinarkin ˝zločin˝ što je pisala upravo o tome – mislim da ne treba. Ali vratimo se malo unatrag, samo malo – MALO PRIJE… Mašić: alo, alo! e, ja san. Triba bi mi nešto. X: e, reci. Mašić: triba bi mi broj one Kalmete, one…znaš… X: e Mašić: …kurčeve novinarke…reka´s da imaš kuma… X: e, dobro, a ona sigurno nije rod? njemu? nije jel´ - dobro, vidiću pa ti javit, mere za 10 minuti? dis´ sad? Mašić: kod Brace, okrenuli janje, aj kume saznaj, našla je mene zajebavat - oće kurac! aj saznaj, pa dođ na pečeno… X: oću, aj. A JOŠ MALO PRIJE TOGA… Mašić: pope šta´t triba? Y: sluzi Njegovom ništa, ali ko što znaš hram božji se gradi… Mašić: dobroje, dovoljno´s reka. evo´t, šalju naši vani… Y: fala in, On će ih na onom svitu znat pripoznat… a kako im sluga Njegov može zahvalit? Mašić: ništa ti ne brin´, ne triba ništa – oni će ti čak i spomenik metit… Y: dobro je. Mašić: e, tuteka desno o´crkve, dogovoreno. A malu´š mi krstit drugu nedilju, ka škola počne da gleda selo. ajmo sad na bićerin ljute. A JOŠ, JOŠ MALO PRIJE TOGA… X: e, ja san. šta je? zeleno svitlo? ima – nema? Mašić: je, kume nema problema – dižemo ga. a tvoji? neš ih slat? X: jok, glavno da je odozgo zeleno. Mašić: je, unda dogovor je pa´– bez patrole… X: nema zakona, ne brigaj! ne šaljen svoje – njemu reci nek on diže, a kad digne neće ga ni bog ni Sanader rušit! Mašić: dobro, ti ne šalji svoje i pazi – bez pres-govnara, neću kurčeve novinare tamizin! X: ne brigaj, iman kuma u štanpi, neće se ni znat da se diže. A JOŠ, JOŠ, JOŠ MALO PRIJE TOGA… Š: alo, jeli to Mašić? Zagreb na liniji. Mašić: ja san gospod´ne, Mašić je. Š: Mašiću, šta mi to kažu da nešto spremaš dole, šta je to? Mašić: je gospod´ne, dižemo ga, dižemo spomenik. Š: bez središnjice!? ne znam Mašiću, ne znam koliko ti je to pametno, iza leđa… Mašić: ma ništa iza leđa, sve dogovoreno, imamo potporu! Š: potporu? čiju? ne znam Mašiću, šefu se to neće svidjeti… Mašić: gospod´ne naši vani su iza toga. Š: naši vani? Mašić: e, naši vani – i glasovi, i lova, dobra lova… a jel´ i izbori dolazu…znate kako je, šta govoridu… Š: e, a šta govore? Mašić: …pa šefu ne mogu Srbe oprostit, ono Hristos i to, govoru da se proda, ali za pravog čovika jel´ - bit će, bit će toga još…razumite? Š: za pravog? kažeš biti će toga još? a potpora, khm, kažeš dobra? Mašić: do sada bila. Š: a policija dole? neće praviti probleme? Mašić: to je sređeno, to mi je kum. Š: dobro, dobro Mašiću. ovo – među nama, shvaćaš? u slučaju nečega jeli – nas dvojica, ne znamo se… već znaš proceduru… Mašić: razumin. glavno da iman zeleno? Š: zeleno, je. Ovaj tekst je izmišljen, hr verzija krim-romana. Sve sličnosti sa stvarnim osobama i mogućim situacijama – apsolutno su slučajne ;) THE END |
U malom dalmatinskon mistu, nakon rukometne utakmice Hrvata i Mađara, dida prevrće sobu i nešto traži… Dida: Jel ovod, aha – more bit da je, e – nije. A ovod? Opeta nije! A di ga je metila vrag jon sriću izija? Luce, Luceeee di´s je metila aa??? A di je, di je ka san je tute metija, sićan se da san je tute..? Luceee di si je primistila!??! Baba: A ča se dereš evon me odma! Ča jesan li primistila? AJME!! AJME GOSPEMOJA I SVISVECI A ČA SI MI TO OD SOBE UČINIJA!?! Ajme kolpaće me!! A ča si mi to od sobe učinija!!! Posteju mi iskrenija!! Madrace obrnija!! A ča si mi i ormar vanka izbacija jadnatisan ko će sad robu vrnut natrag – gospemoja a ča san ja komu skrivila kad iman tovara za muža!! A ča si mi to od sobe učinija, o MOJ SVETIANTE POMOZI MI BIDNOJ!! Dida: Luce muč! Muč´ka san ti reka – opeta histen-riziraš! Ti Luce njanci ne razumiš ništa! Sa´ćun ja tebi Luce reć, Luce - ti nis´domon-ljub! Baba: Ja nisan domon-ljub? JA DA NISAN DOMON-LJUB!! Ti to meni, MENI Tonko moj?! AAAUUU, AJMEEE, UHUHUU SVETIANTE MOJ kako on mene vriđa, kako on mene…MA KAKO MI TO MOŠ REĆ TOVARE JEDAN – cilu sobu mi izokrenija, a ja da nisan domon-ljub…!!! Dida: Ma Luce muč – jopet ti velin da ti njanci ne razumiš ništa – jel nan Lino sviman poručija metit barjak na ponistru? Jel nan reka:metni barjak, a ča sad veliš, ča mučiš? Jel reka- oli nije reka!?! Baba: ..a je, je Tonko moj, reka je Lino… ali zašto si mi sobu izokre… Dida: Opet ona! Pušć´me oba-zral-gat, jel reka da smo mi Rvati mići, da nas još mrvu pa nima, i da triba metit barjak na ponistru – da vidi svit ča smo mi? Jeli tako oli nije? E pa ka je tako – sad ti men rec Luce DI SI TI ONI BARJAK SAKRILA ČA SAN GA OVOD POD MADRAC ONDA BIJA SPREMIJA??? AAA NESRIĆO? DI SI GA ZAMETNILA – BARJAK NAŠ SVETI, SUZU OČIJU MOJIH? Baba: A Tonko moj nisan ja bidna kriva, a ča san ja znala – eno ga u makinji, ja sen ga oprala ka je bija šporak… Dida: OPRALA!! Ona moj barjak išla prat – NESRIĆO davaj ga vamo!! Odma da´s ga dala da ga na ponistru metin! Da pokažen svitu ča smo, da pokažen domon-ljublje! Baba: Evo, evo ti na Tonko moj – meti ga, sa je čist i miriši na Ornjel – ajme lip li je! Ajme ča se ponosin! Dida: Eno svitu nek gleda, nek crču o´jubomore ča smo mi, koja smon mi sila o´rukonmeta! O´športa! O´svega! Baba: Ajme Tonko ča te lipo slušat! Ajme koji si ti grande domon-ljub! Na vratima se čuje zvono i šuškanje voki-tokija, netko lupa šakom i uporno zvoni… Baba: Evoo, EVO GREN! Ča si lega na zvono tovare jedan, ki te takoj ku-turi učij… AJME! GULP! GOSPEMOJA – Šjor Policjot?!? Policajac: E. Jesan. Ja. Baba: Šjor Policjot? A ča se zbilo, ča se zbilo!! Nisan ja Šjor Policjot nisan gospemimoje svetiAnte mi je svidok nisan ja sucidi Kati pivca pridavila očerupala i dobru juku momen Tonku za obid skuvala je on bija onako zloćest i zoron nas budija ma je bija puno šesan puno lip ma smo ga puno volili ča je bija smišan i ča se dernja – nisan ja Šjor Policjot evon mi oči ispale ako nije sucida Ane evon ću van odma pokazat di stoji Šjor Policjot ja sen van puno od slušat vlast, ja sen van puno domon-ljubna… Policajac: Gospoja. Ja sen doša napisa´zap´snik. E. Mi smon dobil´pr´javu. E. Nije pivac. E. Dida: A ko je to Luce, ča se to zbiva? Policajac: Gospodn´e. E. Ja sen doša napisa´zap´snik. E. Mi smon dobil`pr´javu, e – na prot´državne ´ktivnosti. E. Jest´ u oven kućanstvu obs´li zastavu na prozor? E. Dida: Prot državne? Da jesan li obisija!?! Dašta neg jesan!! Kako neću barjak metit ka je Lino reka da ga metin jeli reka oli nije reka!?! AAA!?! Jel reka ol´nije!! Jel Lino reka da smo mići i da triba svitu pokazat ča smo!! Jel reka ol´nije AAA!?!! Policajac: E. Gospodn´… Dida: JEL LINO REKA DA SMO RVATI!! JEL REKA!! Jel reka da ka oni Grci mogu metit barjak na kućicu o´pasa, da i mizin metimo barjake kolko nas ima – da svit gleda ča smo mi Rvati!! Koja smo mi sila!! Jel reka oli nije reka!! Da prot´državni – ma ko je prot´državni – ja ovaki domon-ljuban! Ja odma metija barjak oko moje suzno, odma ka šta mi je Lino reka, moj Rvat – a di si ti bija balavac jedan, tukac jedan, di si ti bija ka san ja tuka dušmanina, ka san ja Švabu gonjeza i vašiste mitraljira!!! Di si ti bija – on meni da san ja prot´državni!! Da ne smin barjak mećat ka mi je lipo Lino reka!! JEL REKA OLI NIJE REKA!!! Policajac: E. Ma gospodn´e. E. Červar je reka ma nije reka oti barja… Dida: Ma ča nije reka!! ČA NIJE REKA!!! TI BAKALAR JEDAN – on će meni da Lino nije reka!! Da nije Lino reka stavit barjak suzu oka moga, barjak moga Vranje, duše moje i srca mojega! Vranje moga jedinoga i neprižaljenog, barjak Vranje moga pokojnoga!!! MA ČA NIJE REKA TUKAC JEDAN TOKIVOKIJSKI!!! LUCEEE ON NAŠEG VRANJU GADI!!! Baba: AJMEEE, AJUJUJUU našeg Vranju, Vranju našega mučenika domon-ljuba nad domon-ljubima!!! AJUJUU… Policajac: E. Ma gospodn´e. Je metit od Vranje. E. Ma ne o´Vranje Josipa!!! Toteka nije Rv… Dida: NIJE RVACKO!!! TIŠ MENI DA NIJE RVACKO!!! DA MOJ BARJAK NIJE RVACKO!!! MOGA VRANJU GADIT!!! DA NISAN DOMON-LJUB!!! DA SEN PROT´DRŽAVNI ´LEMENT!!! DA MOJ LINO NIJE MENI REKA!!! LUCEE, LUCEEE!!! ŠARCA VAMO!!! VAMO ŠARCA LUCE OČIJU MI MOJIH KA JE LINO REKA METI BARJAK - VISIĆE BARJAK MAKAR IH SVE MITRALJIRAAA…!!!! |
Slatina ne želi azilante! –a koga sutra nećete ´tit? Crnce? Židove? Rome? Oboljele od AIDSA? One bez noge? Sa nogom? Slabovidne? Crvenokose? Niže od metar šezdeset…? Evo, ovo sam išla nadodat u rubriku GREJTEST ŠITS, dole u boxu. Ali nekako nije bilo dovoljno, riječi su i dalje nastavile navirati i moram ih izreći: Pa ljudi božji i azilanti su ljudi! I to ljudi bez kuće i kučišta, ljudi u očajnoj potrazi za životom malo boljim od bijede koju ostavljaju za sobom. Ljudi koji za razliku od vas, od NAS – nemaju sigurnost i toplinu svoga doma, posao i hranu. Pa čovječe, zašto se bojiš prihvatilišta za azilante? Nikad neću zaboraviti jedno davno putovanje autobusom do Splita. Naime u prepunom autobusu, koji je inače vozio za Zagreb, 5-6 mjesta zauzimala je i tamnoputija grupica muškaraca i žena, možda Kurdi, Iranci, Iračani…tko zna… Da pojasnim – kako je u Metkoviću bila mekana granica sa BIH, šverceri ljudima bi te jadne ljude, tu živu robu, dočekali na sarajevskom aerodromu i onda ih odbacili do HRgranice u Metkoviću - gdje bi ih uputili da na hrvatskoj strani sjednu u bus i idu prema sjeveru, što bliže talijanskoj ili slovenskoj granici. I tu bi ih naravno napustili. Bez ičega, bez love koju su im izmuzli, bez hrane, bez ikakvog načina za sporazumijevanje. I sad se vraćam na onu MOJU grupicu, grupicu izgubljenih ljudi, koji tih dana uopće nisu bili rijedak prizor po busevima za Zagreb. Sjećam se da nisu znali ni riječi ikakvog jezika, sjećam se da su izgledali umorno, iscrpljeno, neoprano, neobrijano i iznad svega se sjećam da su izgledali – uplašeno. Sjećam se da im je kondukter naplatio karte za Zagreb (čije je ime jedan uspio procijediti, očito naučen da kaže) i sjećam se da su novac jedva međusobno uspili prikupiti. Cijeli ih je autobus bio svjestan, nema dvojbe oko toga – svi smo znali. Ja sam po običaju kada putujem busom, nosila sokiće i neke keksiće, ćokoladu – i nisam samo jednom pomislila: bože, kada su ovi ljudi zadnji put jeli. Sjećam se da smo na jednoj stanici stali 5 minuta čisto da uhvatimo zraka; i ja sam isto izašla zaboravivši za sobom kekse i sokiće. Po povratku hrane više nije bilo. Oni su je uzeli misleći da sam je namjerno ostavila, i još su u nedostatku sjedala sjeli na naša mjesta. U tom sam trenutku namrgodila lice jer mi je prva pomisao bila da nemam gdje sjesti, ali nekako sam se snašla i premjestila drugamo. I od tada nije prošao ni jedan jedini tjedan a da ih se nisam sjetila, da se nisam pitala jesu li se uspjeli prebacit preko granice, jesu li se uspjeli dočepat žuđenog im zapada. Iz sveg srca se nadam da – jesu. Isto tako nije prošao ni jedan tjedan - a da nisam zažalila zbog onog trenutka mrkog lica, tog gorkog dodatka keksima i soku, dodatka koji im nisam trebala priuštiti. Tim očajnim ljudima. I malo tješi što su prezalogajili tu moju mrvu keksića, da mogu vratit vrijeme dala bih im i osmijeh - ali vrijeme se ne vraća. Ja sam svoju lekciju naučila. Izvukla sam pouku, i baš me briga za pravila i državne granice - ljudskost je ta koja ne smije imati granice. A kad ćeš ti naučiti čovječe? Kad ćeš ti izvući pouku? Koju cijenu tražiš za nju – možda mrtva tijela bezimenih majki s djecom koje su se bezuspješno pokušavale prošvercat preko Save, Drave, Dunava? Ili se to već događalo, o da – mislim da već jest. Čovječe zašto se bojiš prihvatilišta za azilante? Zašto se bojiš onih koji će ionako biti zatvoreni iza zidova, koji će ionako prolaziti kroz povećalo istražnih organa? Čovječe zašto dopuštaš da tobom vlada strah od nepoznatog, strah od bezimenih ljudi? Pa da se pračovjek povodio samo za strahom, ne bi nikad izašao iz one pećine! Pa čovječe priđi tom čovjeku, pruži mu ruku i osmijeh, komad ćokolade, ako ne razumiš njegov za tebe egzotičan jezik – komuniciraj gestama, maši rukama – ako je Tarzan mogao reć JA TARZAN TI ĐEJN, onda i ti reci JA Mate, Ante, Pero – TI Ahmed, Bekuku, Čan Šen! Pitaj ga za obitelj, za muku koja ga je dovela tu. Upoznaj ga barem toliko da mu ime doznaš i više ga nećeš nazivati azilantom, onim tamo, crnjom, masnim, Arapom, nepoznatim. Više nećeš moći zabijati glavu u pijesak, praviti se da te se tuđa muka ne tiče. Čovječe izađi iz te pećine u kojoj glođeš životinjske kosti, izađi i postani – ČOVJEK. |
U malom dalmatinskon mistu, kasno navečer, baba i prva susida na TVu gledaju Batmana… Susida: Ajme ča će nan sad bit lipo, ča ćemo sad uživat – samo mi ženskinje a?! Baba: A je, je – oni moj odlučija ranije poć leć, a i boje je da nas dvi same uživajemo! A ča je ovo u ovem filmu? Ča se tot događa, ča veliš sucida? Kad će se pojavit ON? Susida: E, a sad bi triba – oli si zaboravila, tot je ćovik-šišmiš! On gonjeza ove beštije od judi, ove ča pošćenom narodu nedaju živit! On gonjeza onega vraga, PTUJ,PTUJ, božemiprosti, onega ča mu je sve smišno, onega Đokera… Iz susjedne sobe se čuje šuškanje, škripa, lipljenje selotejpa… one ne čuju jer kokodaču… Baba: Evo ga! Evo ćovika-šišmiša! A ča je ovo na se metija, božesaćuvaj sav se u crno zavija ki donAnđelko nedljon na misu! Ma vid kako sređiva oven beštije, ma kako ih samo mlati – ma vid šesan li je… a lipo li ga je vidit gospemoja!! Sav mi je lip ko pratar!! Susida: A je, je – ma vid mu mišica, sav se napeja, more bit da puno vježbaje – ajme ča mi je zgodan, ča mi je lip!! Kako se samo prekobacije, preskaće i leti… a je se sićaš kako su ono i naši muški onod davno skaćali…hi-hi? Baba: Aaaa eeeee, a kako se ne bin sićala, hi-hi – moj Tonko bija mladić, hi-hi, a nismo ni mi bile loše…aaaa eeee… Susida: Eeeeeee aaaaaaaaa!!! Dobro veliš, aaa eee! Hi-hi-hi!!! U vrtu ispod prozora nešto šuška, čuje se lom grančica i nečiji koraci… netko se šunja… Susida tiho šapjući: Ajme,a ča se ovo čuje pod ponistron!?! AJME, AJME a ča je ovo, neko se šunja, AJME ČA ĆEMO SAD!! Nije maška – preveliko je!! AJME – MANJIJAK!! Manjijak je to garant, evo nas je doša napast! Baba: AJME GOSPEMOJA!!! Gospepomozi nan sad! Šunja nan se manjijak pod prozoron! Doša je krest! Eno mi sve pomidore u vrtu izgazija! Susida: A ča ćemo mi jadne slabe ženskinje? Evo nas manjijak doša vazest, doša nas napasovat!!! Baba: Sucida, sa´ ćemo mi njegan sa ovin PITARIMAN na ponistri, evo ja ću vazest ovi od jubičica… Susida: A ja ću vazest ovi većin od paprika… Baba: Ti sa liva paprikam – a ja ću ga jubičicam sa desna…sirkonkrizirano na moj znak…SAD!!! Susida: Sad? SAD!!! Baba: Tuc´ ga sucida U GLAVU!!! Udr´ vanpira – EVO TI NA, NA , NA I JOŠ NA, EVO TI NA!!! TIŠ MOJE POMIDORE KREST!!! CRASH!!!TRES!!! ON: Ftani!!! Ftan.. ja..!! Susida: EVO TI NA!!! UDRIMO GADA! On bi nas voajira!! EVO TI NA OPET! Pe-ve-ntit! Seksu-lani manjijak!!! EVO TI NA, NA I NA!!! Baba: NEŠ MOJE POMIDORE!!! NA TI, EVO TI NA!!! UDRI MANJIJAKA!!! UDRI LOPOVAA!!! ON: Ftani!!! FTANI!!! U pfomof!!! U PFOMOF!!! Ja fan Lufe – JA FAN TO!!! Ubife fte me, gotof fam – polomile mi dentfjeru!!! Polomile mi fube!!! Ajmeeeeee….. Baba: Tonko? TONKO moj??? Oli si to ti???? Susida: AJMEEEE!!! ČA JE OVO - CRNE VRIĆE ZA SMEĆE!!!??? Dida: Gotof fam!!! AJUJU-JU-JU, AJMEEEE, AUUUUUU!!!! Moja glafa, moji fubi, ća bfoliiii!!! AJUJU-JU-JU!!!! Baba: AJME UBILE SMO GA! GREMO NA ROBIJU!!! Susida moja zovi ´bulantu!!! ´Bulantu zovi ubili smo ga, ubili smo mojega Tonka!!! Susida: ´BULANTA!!! ´BULANTAAA!!! ´BULANTAAAA!!! AJME - VRIĆE ZA SMEĆE – CRNI MI SE PRID OČIMAN…AAAAA!!! CRASH!!!TRES!!! Baba: Ma mislila san na televon, zovi na telev…!!! AJ ĆA – PRIKOVRN´LA SE!!! Ošla u a´fekat! A ČA ĆU SAD BIDNA TI SAN, još mi je samon to falilo!!! A ti, TIIIII – VRAG TI SRIĆU IZIJA!!! Crna nesrićo crnja od najcrnjeg javla – a ča te spopalo gospemoja usrid noći pod ponistru se šunjat!!!! Evo si nan i sucidu ušokira´!!! Ča si na se ote vriće o´smeća metija???!!! I mrčilon o´postola se opitura… a ča ti je to na leđim´ – krilo o´šatora!!!????!!! Dida: AJUJU-JU-JU…!!!Lufe, Lufe moja – ftija fan te ifnenadit, ftija fan ti bit Bfetmen - ćofik fifmif! Baba: A jadna ti san! Dida: AJUJU-JU-JU…. |
U malom dalmatinskon mistu pada večer, pred TVom baba i dida gledaju otvaranje Olimpijskih Igara… Dida: A ča je ovo? Ča je ovo, vid, vid ludeg svita! Baba: A bit će da su mačkare, hi-hi, vid ča su se zamrčili, opiturali, a ča je ovo gospemoja!!? Dida: Jesu ovo judi oli beštije, a vid ovega – leti!! Baba: Ma ne leti vengo su ga na kabel obisili! A bidan čovik ča mu rade – bacaju ga ka mandrila… Dida: Sav se zaplavija, biće da mu je ledeno aaa!? Ča veliš!?! Baba: Ajme gospemoja, ma vidi – ženska noseća!! A di su nju bidnicu doveli, ča je nisu pušćali rodit.. i još drob pokazije…Ajme, AJMEEE A ČA JE OVO GOSPEMOJA - SVITLI JON DROB!!! Dida: A ča je bilo, ča se zbil… Baba: AJME GOSPEMOJA! DROB, SVITLI JON DROB!!! A ča su jon to bidnici učinili, a ča je ovo – SMAK SVITA!!! O Gospe pomozi, o božesaćuvaj!!! Eno je na, nema je više, aha – evo su krenuli… Dida: A ka će naši? Jel idu? Baba: Ma vidi ovega crn li je, crnjo di je ovaki pocrnija – Kost Ajvor?! Dida: Ča veliš – KOST I AJVAR? Baba: A je, je svašta more bit. Bidan sav se ocidija, biće da tamo nema šta ni jist… Kenija – e ovi ti samo trču, to ti je zato jer su pred lavovim bižali… Dida: Idu li naši? Baba: A vidi ovega, hi-hi, ka božemiprosti Mongol – šubaru na glavu nabija, a biće mu zima…a nu šeika, vid-vid šeiki, šeiki!! Njima nije vrućo… Dida: A kad će naši? Baba: AJME, AAAA… AJME GOSPE POMOZI!!! Dida: A ča je bilo!?! Baba: Ljudožder!!! Kanibal!!! Vid ga, vid kako je oči izbečija, kožu na se nabacija, gol pred sviton šeta – eno jesan rekla, jesan rekla – kanibal – i kopje nosi!!! Ki–ri–ba-ti… a ovi se nisu ni obukli! Vidi, vidi sramote a kako ih nije sram ovako prid jude samo u šugamanu, ajmeee ča je ovo… nemoral, šporkarija! A jesu li ovo naši…ček, ček, a jesu!! Naši su!!! Dida: Ča veliš, jesu naši!?! Baba: Naši gredu, naši!! A ča in je ovo? Ča su ovo na se obukli? Ma jel ono Tonći? Tonći!! Dida, vid Tonća našega, maše in! Evo Kinezi, a ružnih li ćunka… Dida: E? Baba: …Na-u-ru… Dida: Di na uru? Baba: …Pa-la-u… Dida: Di je pala? Baba: A vid Rusa – metili kapu od Lenjina, oli oni ne znaju da je on umra a? Od onega Silifisa - neznan čiji je ali mora da je bija zločest… evo in braće Srba. Eno ti ga tri prsta pokaziva – a ča će bidan ka ne zna drugo… Dida: Eno mu kopat nos sa njiman. Baba: Ča sad ova priča, a gruba jezika – grube li žene, pravi muškić a ovi kraj nje sav se usuka ki komarac! Ča sad ovaj trče? Trče okolo sa ognjen, ajme budale, a ča mu ono prepreke stavjaju – aha, nešto govoridu – Prvi Svicki – AJME bidan, poskliza je!!! Dida: Ča se događa? Baba: A dobro je – diga se! Eno ga opet trči, a ča je sad? Drugi Svicki? ENO GA – OPET JE POSKLIZA!!! Dida: Poskliza je? Leži? A ča to govoridu drugi svicki? DRUGI SVICKI!!! Eno ga – pokosilo ga, leži, gotov je!!! UBILO GA BIDNOG!!! Eno pali, pali, sve gori… Ajme ča je sad ovo – bonbe! BONBE, BONBE – eno ih sve pobilo!!! Eksplozjuni, bonbe, bonbalo ih bonban!!! I Blera, i kralja Hoseja i Sofiju, i HosejaSamarana, i našeg Tonća… sve ih pobilo!!! DRUGI SVICKI! DRUGI SVICKI! Dušmanin nan ubija olimpinjski duh!!! Baba: Ma nisu ti to bonbe, to ti je oni vatrimet… Dida: Ma ča nisu bonbe – kad vidin da je cili stadijun bonbilo! Drugi Svicki! Davaj mitraljiz! Drugi Svicki! Luce – vad mitraljiz ispod posteje!! Vadi moga Šarca! Baba: Jadna ti san! Dida: Luce, muč´ ka san ti reka! Šarca vamo!!! FILIKI HETERIJA! Gren tuć dušmanina! - GREN ´SLOBAĐAT ´LIMPIJADU!!! |
U malon dalmatinskon mistu, prošlo podne, pred TVom baba i dida čekaju. Baba: Evo ga počinje, počinjeeee!!! Dida: Jel počelo? A? Baba: Počinje, jel ti kažen da počinje! Dida: Ča si rekla, jel počelo? Baba: POČELOOOOO JEEEE!!! Dida: ČA SE DEREŠ, vidiš da je počelo, muči sad!!! Un triangolo di amor! Ke pasjon, ke amor – un heneral korađoso, un alkarsito e suj kavaljo , una muher – donde sta amor real? A capitulo 289: Mućos mućaćos mačos e suas kavaljos, mućos hombres a Sinjos haciendas. Di ložita sientatese hombres, heneralos e los padres impontentes – kon una mućaćita hovensita, nostra eroina Jadranksita Kosorsita. Senjor El Jukić: O senjorita Jadranksita, jo siempre te kjero! Tu me permite javoj a tuo šupaksito? Vojvodisito alkarsito: Jo te akompanjo! Ljubos Ćesićos El Rojsos: Ke? Jadranksita: Ke spetakolo, ke huventud! Aj, aj, jo son muj tristesa – dove son mij Juan Sanadertito? Mij Juan- per ti jo tengo mućas lakrimas! Senjor El Jukić: Ke Tito, DONDE STA??? DONDE STA!!! NON ESTA Tito, NUNKA, NUNKA esta Tito akvi!!! NUNKA, NUNKA! Aj mi korason! Nunka! Padresito biskupito: Kalmate si senjor El Jukić, kalmate! No es Tito, ma es Sanader-tito. Senjor El Jukić: A si, si – e senjorita, permite mi a vostro šupaksito? El Mahistro Đapićos: Kvesto šupaksito di kvesta maraviljosa muher es mijo, claro!?! Senjor El Jukić: Ke dises!? Largate!!! Kaljate!!! Kvando premijeros arives – suos šupaksito es tujo, ma ja ora – esto šupaksito es mijo! El Juanitos-Pašalitos: Desgrasjados, imbesiles, ćizmosas!!! Kome voljo šupaksito di Sanadertito – kvesto traitor di henerales!? E di kvesta muher bruha! Ijo voljo šupaksito di vero ombre, di vero maćos heneralos: Norasito, Antito, Tihomires! Kvestos šupaksitos son verdad mačo! Ljubos Ćesićos El Rojsos: Ke? Jadranksita: Aj, aj, aj – ke lakrimas jo tengo per kvesto hombres korađoso! Aj, aj, aj! Mućas lakrimas! Senjor El Jukić iz šupaksito Kosorsita: Si, si, e muj bjen akvi… ma kon su premiso mi uniko amor, mi tengo un kvestjon para vos. Premijeros dati nos dolaros para kvesto kompetisjon? Perke - El Prezidente non dati nos dolaros. Jadranksita: Ke kompetisjon? Vojvodisito alkarsito: Di mućaćos e cavaljos alkaros! Kosorsita: Ma Juan non puede. Juan es premieros ahora. Tu komprende? Senjor El Jukić: Komo non puede? E pršutos, vinos, janjetinos… ki es pagar a kvesto? Kosorsita: Los rajos, mi ombre. La populasjon – komo sempre. Padresito biskupito: Kon grasijas de dios, mi ihos. Kon grasijas de dios. Ljubos Ćesićos El Rojsos: Ke? Dida: Jesi vidila kako bidna Jadre plače,a!? Nima jon dragoga, a ovi bi je svi šporkaćjuni tili, a jadna ti je! Ajme ća će bit, a kad će opet Amor real? Baba: Aaaaaa je, je, bidna ti je, svi bin je tili… Amor je u sridu. Dida: Ča veliš? Kad je Amor? Baba: Amor je u sridu! Dida: AAAAAA, Ča veliš? Baba: U SRIDU, U SRIDU!!! Dida: Aaaaaa, dobro je – u četvrtak onda. |
Čitam u Slobodnoj o incidentu u Dalju. Odavala se počast poginulim braniteljima, a onda je bivši ministar MUPa Ivan Vekić verbalno napao novinarku Vjesnika, jer je okom sokolovim uočio da se kod molitve nije prekrižila! I tada, uz dodatak pokoje sočne psovke, ispaljuje antologijsku rečenicu: Kakva si to Hrvatica kada se ne moliš pa još intelektualno poentira briljantnim zaključkom da onaj tko se ne moli nije Hrvat. Ajme Rvatine, ajme katol`čine! Ma koja ga mater za zeta ne bi tila, koja ga mater, takvog Rvata, rvackin mlikon ne bi zadojila! Ma Rvatina je to, Rvatina za diku! Oko šije krunica, na čelu petokr… ovaj-šahovnica, da, šahovnica, u junačkoj desn´ci – metar. Pa kroči naš Ivan Pravednik Rvatina ljuta, kroči svijetom i mjeri Rvate – mjeri sebi Rvatini na sliku, i pravedno se pita… Pa kakva je to Rvatica da u Boga ne viruje, da desetoro dice nije rod´la? Da se zoron nije digla, kravu pomuzla, kruva zamijesila, muža uresila, polje okopala, drva nacipala, kumpire ogulila, ručak pripremila, kavu uskuvala, blago napojila, dicu nadojila, kokoše naranila, na vraga galamila, pokorna bila, robu sama šila, ovce strigla, vunu prela, nikad nikog klela, nediljon u crkvu Bogu se molila – i poslušna mužu bila? Pa kaki je to Rvat da nije komad Rvatine, da se u prsa ne busa? Da se Rvatstvom ne diči? Da ženu ne mlati, pedere ne kamenuje, Srbe ne mrzi, vinčinu ne loče, pečenu janjetinu ne proždre, u crkvu ned´ljon ne iđe? Kaki je to Rvat? A bit će da je – mali. Al je zato Ivanov veći, veći od ičijeg! Taki da se nitko sa njim nemere mirit – koliki je. Rvat. Ovaj, pa kad se već mjeri jeli… ajde Vekiću izvadi svog Rvatića da izmjerimo koliki si, Rvat. Ajde da izmjerimo čime se dičiš. Ajde Rvatino, ajde sokole… |