|
Ja sam ti ostrvo tuge sada. Moje obale su prazne i puste, nikoga nema više u meni. Ljudi koji su govorili da me vole bili su mi najveći dželati i ja im to, vidiš, nikada neću zaboraviti. Nikada, nikada, niko više neće imati pravo na mene. U nekoj sam kamenoj kući čiji jedini majušni ali suviše visoki prozor gleda na poljanu koja je tako mračna noćas u noći prve mene mladog meseca. Ipak, dovoljno jasno se vidi drvo koje se savilo pod teretom godina i jedno malo drvce pored, koje je snagom tek probuđene životne energije počelo da niče iz izdanaka onog prvog i kroz neku godinu će ga nadvladati. Neko je upalio vatru u kaminu i čuo se zvuk gorenja, ali ipak nije bilo toplote ovde i ja sam pomislio da je nikada više nigde neću ni naći. Ova kuća od kamenih blokova je imala samo jednu prostoriju i ja sam želeo sam da je istražim ne bi li pronašao kakav trag koji bi mi možda otkrio razloge moga boravka ovde. Otkud zapravo ja ovde u ovoj ispraznoj noći? Gde su tragovi civilizacije? Nema elektrike, nema radija, ovo je samo neka visoka planina, a napolju jedna tako hladna noć. Na ormanu je bila neka prastara knjiga i spustio sam je dole. U ormanu sam našao staru perolejku i upalio je upaljenom grančicom iz kamina. Ugledao sam naslov i zaplakao sam. Naslov knjige je bio „Ostrvo tuge.“ Zaboga, ko se to noćas poigrava sa mnom? Zaboga kako neko može znati šta se to dešava u meni?“ Knjiga je bila stara hiljadama godina, i pisana je na listovima koji su bili od kože davno ubijenih životinja. Neko je nekada rukama, i ko zna na kom jeziku ispisivao stranice ove knjige, ali ja sam sve tako jasno razumeo. Ovo je bila knjiga o meni i ja sam to saznavao sve više svakom novom isčitanom stranicom. Čitao sam tu knjigu, tamo u toj nedođiji, u jednoj nedefinisanoj noći, i sve mi je najednom postajalo jasnije, a moje suze se te noći bile kao Nijagarini vodopadi. Prelazio sam čitava poglavlja, knjiga je imala hiljade stranica, ali ja sam te noći čitao brže nego ikada, ruke su mi se tresle dok sam okretao svaki novi list. Video sam tragove suza na prastarim pergamentima, otiske nečijih prstiju u slojevima prašine. Znao sam da ja nisam prvi koji čita strane ove knjige. Još jedna osoba je nekada učinila isto to. Tada sam u najtamnijem uglu kuće ugledao avet žene koja me je gledala. Žena u crnom i kože bele kao mleko. Bila je tanka i pogrbljena i ja sam je čuo kako jeca. Ova žena je godinama bila mrtva ali tragovi nekadašnje lepote još uvek su se mogli videti na tom licu boje soli. Čak i u ovoj tami, čak i mojim očima punim suza. Rekla mi je: „Čekala sam te, celu večnost sam te čekala.“ Pitao sam je zna li gde smo, ima li kalendara, zašto smo ovde, ko nas je ovde stavio, ko je čitao knjigu pre mene, kada je ona umrla, seća li se ičega od ranije, zašto me je čekala, ko stavlja drva u kamin, gde nestaje toplota kada su zidovi tako debeli? Ali ona je samo savila glavu i čučeći tamo, kraj tih debelih vrata u uglu, samo jecala i jecala. Kada sam sklopio poslednju stranicu knjige svitalo je. Ja više nisam bio ja. Za samo jednu noć sve se promenilo. Ovaj prozor, ovaj drveni sto, ova prostorija koja se sastojala od tri povezana dela u čijem sam centru bio ja naspram jedinog prozora u kući, ona vatra u kaminu koja je iza mene gorela, žena koja je plakala u levom uglu pravougane sobe, i desni ugao u kom je sem praznine bilo par praznih ormana prekrivenih debelim slojevima prašine. Sve se u toku jedne noći promenilo. Osetio sam da pripadam ovde, da mi je zapravo tu oduvek bilo pripravljeno mesto. Prozor je bio tako mali a sem onog drveća tamo ugledao sam grobove koje noćas nisam video. Dođavola, nije ni svitalo kao što obično zna da sviće. Talasi magle su bili poput talasa beživotne reke u koju je industrija ispustila fenol, a neke crne ptice su graktanjem najavljivale dan koji će biti drugačiji od svih dosadašnjih dana u mome životu. Pokušavao sam da se setim jesam li mlad, nisam znao koliko godina imam, nije nigde bilo ogledala. Osećao se miris memle i krvi. Kakva je ova kuća i zašto su je podigli nasred groblja? Bilo je toliko pitanja u meni tog tužnog jutra, ali sam slutio da će odgovori, ako odnekud dođu biti zastrašujući. Uzeo sam knjigu o meni, knjigu koja se zvala „Ostrvo tuge“, uzeo sam je sa onog klimavog drvenog stola na kome je petrolejka još uvek gorela, jer je prozor bio isuviše mali, a svetlo ovog dana kao nikada ranije pre sličnije svetlu udaljenih neonskih svetiljki nego svetlosti sunca. Uzeo sam knjigu i poneo je ka kaminu. Zena je vrisnula, ali ja nisam oklevao i bacio sam je u vatru koja ju je spremno dočekala. Najednom je prostoriju ispunio tako strašan smrad raspadanja kakav nikada ranije nisam osetio. Knjiga je gorela kao ljudsko telo da gori, a ja sam na momente čuo plač i vrisku hiljade ljudskih spodoba. Najedanput je nestalo petroleja u onoj staroj lampi i sve je postalo jezivo mračno. Bledo lice žene je postalo jedini orjentir u nadolazećij tami. Video sam kako se ta gomila bledila sada sporo pomiče ka meni, video sam očne duplje koje su bile prazne, osetio dodir ruku koje su bile hladne kao led na Artiku. Njene su me ruke milovale tada, brisale mi suze koje su navirale same od sebe. Niz njeno telo su gmizali zastrašujući instekti ali se nisam bojao. Bez obzira na hladnoću tog tela, na odvratne bube, na prazne očne duplje ja sam voleo tu ženu celim srcem svojim kao jedino tebe što sam voleo jedne jeseni u kojoj su američke ovce odlučivale hoće li im pastir biti Bus ili Keri, a cena nafte na berzama rasla svakog božijeg dana. Ona je znala da mislim o tebi i rekla mi je: „Ne brini drago dete moje, ona je srećna žena sada.“ „Ali, ko si ti?“ pitao sam „Kako znaš sve to? Zašto me zoveš dete? Kada ćemo izaći odavde? Hoću li je ikada videti? Ona mi je i dalje brisala suze ledenim rukama svojim, dvoumila se šta će mi reći. Kada se napokon rešila glas joj je bio mnogo topliji i ja sam začudo počeo da ga prepoznajem: „Nikada je nećeš videti, a i ona sada svojim očima gleda neke puno srećnije stvari. Kako bi se ona sada setila tebe, drago dete moje? Ovo mesto je samo jedna hladna grobnica iz koje nikada, nikada nećemo izaći. Vremenom ćeš početi da prepoznaješ kovčege i nemogućnost kretnji ali ovo ti je tek prvi dan ovde, a biće još bezbroj dana i noći, samo budi strpljiv, drago dete moje. Ti druge izvesnosti sem ove više nemaš.“ „Ali, majko, da li je moguće da si to ti? Znaš li kolliko je mnogo godina prošlo bez tebe? Zar sam ja sada samo običan mrtvac, majko?“ Ali, ona više nije odgovarala, bila je opet sklupčana u onom svom uglu tamo i rupama od očiju gledala kroz hladne kamene zidove. I Bog mi je svedok, tako je tužno jecala, tako tužno jecala... Voli te samo tvoj Miodrag |
|
Ti i ja smo duplirani. Postoji vidljivi naš deo, i naš nevidljivi deo. Ovi vidljivi delovi se neprestano traze, a oni nevidljivi se smeju tome, jer su totalno ispunjeni svojom nađenošću da ne razumeju tugu nas vidljivih. Naš vidljivi deo je ovde, na ovoj planeti, ograničen je mnogim činiocima: vremenom, zakonima, prostorom, civilizacijom, socioloskim odnosima, religijskim predpostavkama, smrtnošću... Onaj naš drugi, nevidljivi deo, nije nigde i ništa ga ne ograničava. Može da poleti kao ptica, ali može i da padne i ništa se ni u jednom slučaju bitno ne bi dogodilo. Odeća tebe druge je bela i prozirna, a i ti sama si poput magle. Ja drugi sam još uvek dete kome se ništa sem tebe nije dogodilo. Ja drugi volim tebe drugu baš kao što onaj prvi voli tebe prvu. Oni prvi stupaju u odnose sa ljudima, imaju obaveze, gledaju na satove, imaju ritam dana i noći, smenu godišnjih doba, stare, plaše se neizbežne smrti, razmišljaju: „Čemu sve to?“ Mi drugi nemamo ništa od toga jer u ovom drugom svetu osim tebe i mene ništa i ne postoji. Onog prvog ljudi misle da poznaju, i onu tebe prvu ljudi misle da poznaju, a mi prvi više i ne pokušavamo da ih razuverimo u to. Onaj prvi pali cigaretu i razmišlja o tebi prvoj. Gleda žar i čuje pucketanje sitnih varnica i seti se da je rečeno da jedna cigareta znači deset minuta života manje, i onda je zadovoljan jer misli: „Eto, skratio sam vreme koje ću provesti bez moje prve.“ Prvi je svestan da je sve obmana, prvi ponekad vidi da su kapljice vode na pločicama danas raspoređene isto kao i juče (što je nemoguće) i veoma dobro shvata tada da je to samo jedna u nizu pukotina u programu koji se zove svet. Prvi je naučio da to prepoznaje. Prvi zna da je samo delić nepojmljive statičke energije koja je vanvemena i besprostorna i da si delić toga i ti prva koja si isto to. Zna i da ste isprepletani negde u nekoj beskrajno maloj tački, zna da nije bilo ni Velikog praska, zna da nema ni Svemira, zna da su i on sam i svi drugi samo jedna velika laž, zna da je sve opsena i varka, ali kada razmišlja o tebi prvoj on tada sve to zaboravlja jer srce koje voli ne vidi istinu. Ti prva si shvatila razmišljanja mene prvog. Pomislila si: „Hej, pa onaj ludak je potpuno u pravu!“ Drugi ljudi nisu shvatali ali ja prvi sam znao da i ti prva to znas. Ja prvi i ti prva smo oduvek i za sva vremena spojeni, ali mi prvi smo programiranim opažajima usmereni da osećamo razdvojenost koja nas boli. Ipak, mi prvi kada čitamo Bibliju i pročitamo reči: „I stvori Bog čoveka po obličiju svom, po obličiju Božijem stvori ga“ mi ne tumačimo to kao ostali ljudi koji onda zamišljaju Boga koji ima glavu, dve ruke i dve noge, jer tamo i ne piše da je on stvarao sebe po obliku čoveka. Mi znamo da Bogu ne trebaju ni ruke, ni noge i znamo da je naše pravo obličije, baš kao i obličije Boga zapravo jedna bezlična, strahovita energija, i onda osetimo i mi svu tugu i usamljenost kakvu svo vreme oseća i Bog. Mi drugi nemamo tih problema, jer nikada nismo imali pa nemali, pa da nam sada bude žao zbog lepota nepostojećeg sveta. Mi nikada nismo imali ništa drugo sem jedno drugoga. Mi nemamo iluzija prema bilo čemu. Mi znamo da smo nepostojeći i da nas nikada ništa iz ništavila neće izvući. Mi drugi posedujemo svih osam vrsta mističnih moći i nismo ničim uslovljeni kao što smo mi prvi. Mi drugi znamo da smo samo duše ali ne želimo puno da razmišljamo o tome jer duša nije toliko lepa kao što je ljudi zamišljaju. Mi drugi smo sasvim svesni jezivosti našeg stanja, ali mi drugi imamo i moć da imaginacijom stvorimo sve što poželimo, baš kao i Bog na čiju smo sliku (zapravo koga smo delovi) i stvoreni. Mi drugi znamo da sem iluzija ničeg i nemamo ali smo zato iluzije doveli do savršenstva. Kada nam trebaju livade i polja mi ih poželimo i hodamo zagrljeni po njima. Kada nam zatreba svetlost dve sveće i duga letnja noć na obali mi je imamo samom svojom željom. Čujemo zvuke talasa i ostajemo do kasno zagledani u pučinu. „Hoćeš li dva meseca na nebu?“ pitaš me, i ja ti kažem: „Hajde da vidimo kako bi to bilo, ta tvoja dva meseca.“ I ti druga mi onda stvoriš još jedan mesec i mi se glupiramo posle cele noći. Govoriš mi: „Onaj levi je tvoj mesec, a onaj desni je moj mesec.“ I onda dopustiš da ti meseci skaču po nebu, da se prevrću kao kokosovi orasi kada u nekoj prašumi lupe o zemlju. Onda ih približiš i oni budu spojeni kao glave ljubavnika. „Eto tako ja tebe volim, kao što ovaj desni mesec voli ovaj levi“ - kažeš mi tada. Onda umorna zaspiš i ja te prenesem do ležaja od mirisnih trava, u toj našoj kućici od trske i gledam te dok spavaš kao dete koje je na sve zaboravilo. Ujutru ti priredim iznenađenje, stvorim ti dva neba sa četiri sunca, tebe probudi blještavilo, ne znaš gde se nalaziš. „Idi bre, kažeš mi,“ odmahuješ rukom. Posle nećeš da razgovaraš sa mnom satima, duriš se, ali te nenadano sve prodje i prsneš u smeh: „Kako si se samo toga setio, kako si se samo setio...?“ Posle me ljubiš i grizeš mi usnu, čuju se zvuci valova, ljubavni zov nekih morskih ptica koje visoko lete... „Volim te, moja druga, nepojmljivo te volim“ – govorim ti, a ti meni: „Volim te moj drugi, volim te zauvek, jer mi drugog vremena nemamo.“ I izađemo zagrljeni na obalu da nam se samo leđa naspram pučine vide. Samo leđa i samo ruka u ruci, i gle, gore, onaj oblak tuge mali koji nam je kao pozdrav, izgleda, iz ništavila poslao Bog... Ljubi te, Miodrag |
|
Ja sam poslednji pisac ljubavnih priča koji je zaboravio kako se o ljubavi piše. Sve su mi to neke nepoznate sile pripravile još mnogo, mnogo pre ovog trenutka u kome mi se to beznađe događa. Zapravo, bio je osmi dan od početka stvaranja, i prvi dan postojanja jednog novog sveta. Nad zemljom se dizala magla kako bi sakrila nesavršenosti jednog novog programa, jer svet je u stvari to i bio – program koji je jedan savršeni Bog u jednom momentu isprazne večnosti rešio da napravi. Dakle, osmoga dana, Lucifer je, videvši da novonapravljeni svet usrećuje Boga, sazvao sastanak vrhovnih demona i bestelesnih sila. Sastanak je trajao predugo, a posle se po kuloarima prepričavalo da je na njemu doneta odluka o stvaranju Ubice priča, jer se smatralo da će svet prestati da postoji kada i poslednja ljubavna priča zamre. I tada je stvoreno jaje koje je tempirano na 1969. godinu posle Hristovog rođenja, a za lokaciju postavljenja izabran je šesto šezdeset i šesti metar ispod bagdalskih brda, jer su se na tom mestu sile tame preplitale svom žestinom. Vremenom je svet po zakonu entropije postajao sve dalji od prvobitnog plana. Ljubav koja je u početku bila u osnovi svega sve se teže mogla pronaći posle u njemu. Premnogo je dece bilo ubijeno, premnogo puta su se čuli jauci, i plač je postajao dominantan u zemaljskim stvarima. I sama zemlja je plakala videći šta se dešava a njene vode su postajale gorke i beživotne, njen vazduh je bilo sve teže udisati. Uvodila se elektronska trgovina, platne kartice, novčani automati i svi su slutili da je vreme žigosanja blizu. Ljudi su postajali sve siromašniji i po prvi put u istoriji se desilo da u jednom prebogatom svetu deca počnu umirati od gladi. I to ne jedno ili dvoje dece ponekad, već na hiljade dece svakoga dana. Svi su slutili da oni koji stražare pokraj novčanih tokova to mogu da promene, jer su svi videli da, kao suprotnost ovome, na drugoj strani postoji ogromno rasipanje, da postoje ljudi koji poseduju bilione dolara, da postoje moćni karteli, da neko svesno i namerno pokušava da ponizi čovečanstvo. Žene, majke i sestre su u grozomornim porno filmovima prikazivane kao najniže kurve, a muškarci kao pohotne životinje. I nikada, nikada ranije ljudsko biće,koje je stvoreno da bude slika nevidljivog Boga, nije tako nisko padalo. Ni u vreme Nojevo, ni u vreme Sodome i Gomore. Onaj ko nije bio slep video je strahovitu zaveru kakva nikada ranije u istoriji nije bila viđena. Međutim, tada su stvoreni i mnogi moćni mediji koji su činili da ljudi postaju slepi, da budu samo ovce koje poslušno čekaju u redovima pred klanicom. Onima koji su tada pokušavali da govore svetu o ovome, ljudi su se smejali i pravili ih ludima. Posle bi takvi bili izopšteni iz društva, ili jednostavno ubijani, a tragovi ubica nikada ne bi bili otkriveni. To je bilo jedno vreme koje je sebe nazivalo demokratijom, pričalo se o ljudskim pravima, političari su se okruživali decom u vreme predizbornih dešavanja i milovali su ih po kosi, ne žaleći nimalo da istu takvu decu, samo par stotina kilometara dalje i koji dan potom prepuste najužasnijim stradanjima. Pucale su lobanje, kidali su se udovi, oči iscurivale iz očnih duplji, a jauci bola su napokon počeli da stižu i do Boga koji je totalno pogubljen bio u tim svojim stvaralačkim eksperimentima. Tada Bogu beše dozlogrdilo silno jaukanje i kuknjava i on reče anđelima: „Probudite iz ništavila poslednjeg pisca ljubavnih priča. Neka on pokuša da pomogne tom nezahvalnom svetu, a mi se više nećemo time zamarati. Toliko mnogo novih svetova čeka na nas.“ Tada me je majka rodila, a ko zna da li me je poželela, jer me je ubrzo zatim napustila i ja ostao prepušten nekim jesenjim vetrovima, pupoljcima nerascvetalim, oblacima nevoljenim, rečima nerečenim, tuzi neiskazivoj. I kao što je i bilo zapisano, u prvoj godini moga postojanja aktivirano je i bagdalsko jaje i rođena je i Ubica priča. Bila mi je sušta suprotnost, imala je sve što je poželela i duboko u sebi je znala svoju misiju. Ispod celokupne njene prefinjenosti slušalac koji bi bio dovoljno pažljiv mogao je čuti reči poruke koja se neprestano okretala, a njene reči bi mu u glavi dugo zatim odzvanjale: „Ubiti priču! Ubiti priču! Ubiti priču!...“ Bilo je neumitno da poslednji pisac ljubavnih priča sretne Ubicu priča. Protiv neumitnih stvari se ništa ne može, i jednoga dana se to i desilo. Pisci ljubavnih priča uvek imaju srce na dlanu i nebranjivo, jer oni i ne slute da bilo ko može drugačije od toga. Oni misle da je svet pravedan i da ljubav jednom data podrazumeva i uzvraćenost istom merom. Ali, pisci ljubavnih priča su samo deca koja nikada ne odrastu, a kako prolaze deca u božijem svetu to smo imali puno puta prilike da vidimo. Ubica priča je znala suštinu tih pisaca, ona je svo vreme bila programirana u tom pravcu. Kada su se sreli ona nije morala mnogo šta da čini. Samo je pružila ruku i uzela srce sa dlana koji joj je bio pružen. To srce je zatim bacila ka najtamnijim ponorima i ni anđeli, ni ljudi nikada više nisu uspeli da ga nađu. Sada je pisac ljubavnih priča bez svog srca, a pisati ljubavne priče bez srca je nemoguće baš kao sto bi bilo nemoguće govoriti bez jezika. Tako je odbrojavanje poslednjih trenutaka jednog sveta koji možda i nije zaslužio da postoji upravo u toku. Ubica priča sada može ponosno da stane ispred Lucifera i kaže: „Moj zadatak je ispunjen, svet više ne postoji.“ To podseća na reči jednog političara, koje je ne tako davno, govoreći o jednoj lepoj zemlji zemaljskim luciferima izjavio. I zaista, te lepe zemlje više nema, a onom političaru ni danas ništa ne nedostaje. Eno ga, i sad ga još ponekad vidim, debelog ko krmka i ponosnog ko đavo, jer i sada mu uspeva da vara neke zaluđene ljude. Ni ubici priča ništa neće nedostajati, sem ako se ne desi neki kosmički paradoks, ali tada će poslednji pisac ljubavnih priča ionako već dugo biti mrtav, a ni ovog sveta tada neće biti. A Bog? Ma on je nas, ionako već davno zaboravio... miodrag |
|
Bio sam dečak nekada da sa suncem u kosi. Ti devojčica si bila i lutkama si pričala snove. Ja sam jurio neke tamo ptice, pravio sam praćke, sanjao da dobijem dvogled i vazdušnu pušku. Nešto me je i tada vuklo u tvoje krajeve. Nešto mi oduvek nije davalo mira. Vremenom sam isplakao sve svoje suze, vremenom sam počeo da zaboravljam pročitane bajke. Možda smo se i sreli tada, možda sam u prolazu nehotice dotaknuo tvoju kosu, možda si mi se nasmejala, možda sam potrčao za loptom i uleteo u tvoje društvo devojčica. Možda je to bilo u onom malom parku. Nemoj mi reći da se ne sećaš sada. Seti se, onaj poluokret glave, leptir koji je baš tada proleteo, list koji je zastao u vazduhu, osamsto četrdeset i tri vlati trave u onom betonskom kontejneru za cveće, petnaest pčela u našem vidokrugu tog trena. Trenutak spajanja pogleda, jedan mali delić večnosti sa notom prefinjenjih mirisa grobljanskog cveća, ukus narandže u ustima. Sunce je bilo visoko na nebu tog dana, a leto manje toplo nego ona potonja što će doći. Ljudi su bili srećniji nego što su danas a neki student je na obližnjoj klupi recitovao „Mostarske kiše“ svojoj voljenoj, žnaš ono: „Tri stupca za Peru Zupca i ništa više“. Pričalo se o Branku Ćopiću i o razlozima zašto je skočio sa mosta. Valjda mu je naposletku svega bilo dosta. Žena je gurala kolica, beba je plakala, njena ručica je štrčala kao da je majci pokazivala nebo. Uveče je derbi, neko je rekao, pomenuo Zvezdu. Jedna vlat tvoje kose je počela da pada ka tvome oku ali je to bio dugačak put tada. Pogledi su nam se sreli u tom trenu, i mnogo godina zatim ja sam počeo da shvatam koliko sam peščanih kula morao da izgradim da bih zaboravio taj trenutak, koliko vetrenjača da pobedim. Neko je govorio tada: „Eto, mi smo svetska sila, ko šta može nama, ko nam može, ko nam sme, vole nas i Rusi i Amerikanci“... i mi ćemo ovo, mi ćemo ono, eto to su ljudi tada govorili. Iz fontane su se rasprštavale kapljice vode, preko sedam hiljada ih je bilo, neke su već dodirivale zemlju a neke još lebdele u zraku. Primetio sam da me prepoznaješ, usna kao da ti je pošla u osmeh, dok je i druga vlas kose počela da pada niz tvoje čelo. „Ema, esesa Pipi duga čarapa“ pevale su tvoje drugarice u belim čarapicama i suknjama boje lila, noge su im bile u vazduhu od siline kretanja. Moja lopta je padala ka podnožiju tvojih nogu ali ja sam bio zarobljen tvojim pogledom, savijen ka zemlji i hitar ko srna. Koliko traje trenutak pitao sam se puno godina zatim, kada sam počeo da razumevam stvari? Koliko može da traje jedan tren u poređenju sa večnošću? Koliko su tačna naša sredstva za merenje vremena kada se u jednačinu doda i nepoznanica ljubav? I šta ćemo mi protiv sudbine, ko nam daje bilo šta za pravo? Bio je dan subotnji, vikend, žene su nosile one svoje torbe ispunjene raznobojnim voćem. Bilo je vreme nade, ljudi su zračili anđeoskim sjajem. „Neće više biti ratova,“ govorili su „ali pravićemo oružije da sačuvamo mir.“ Tako su mislili ljudi tada, ali vojna industrija ne razmišlja tako. Pogotovo ne onda kada magacini postanu puni i pokretne trake u fabrikama stanu. Običan zakon ponude i potražnje koji ćemo naučiti kasnije, ali tada ga nismo znali jer bili smo samo deca - ja dečak sa suncem u kosi, ti devojčica nežna što lutkama pričala je snove... Lopta je s treskom pala u travu. Hvatajući je na tren sam dotakao tvoje koleno, ti si savila glavu i kosa ti je pala na lice. Više nisam video tvoje oči i nastavio sam da trčim tamo gde su me zvali. Mislio sam da ću sve to da zaboravim, ali postoje nezaboravljive stvari. Dete u kolicima je spustilo ruku, student je i dalje recitovao voljenoj: „Pitao sam je šta misli o ovom svetu, veruje li u komunizam, da li bi se menjala za Natašu Rostovu...“ Znao je napamet cele „Mostarske kiše“. Oni što su pričali o Ćopiću zakljucili su da nije ni važno: „Pa Branka Ćopića ionako nema više...“ Rezultat derbija sam zaboravio, pa šta je to bitno, ionako se to nikoga naročito ne tiče. Posle više nisam ni gledao te sportske stvari, okrenuo sam se knjigama u kojima sam pokušavao da pronađem od toga nešto jače. Prošlo je od tada puno dana, da sam ih brojao izbrojao bih preko deset hiljada. Ali i pored tog broja ja, vidiš, nisam uspeo da zaboravim, ni to leto, ni taj park pokraj crkve, ni fontanu, ni Peru Zupca, ni Ćopića, ni onu loptu koju je Bog usmerio ka tebi ne bi li mi stavio do znanja da moja duša nije cela, da negde još jedna polovina nje postoji i diše. Ni tvoj pogled zaleđen u tom trenutku večnosti, ni zvonjavu zvona sa obližnje crkve koja se čula posle, ni dane koji su došli zatim puni neke sumorne kiše. Ni dodir tvog kolena, ni one vlati kose, ni sunce koje ti je u oku bljesnulo u trenutku kada su se ukrstili mačevi naših pogleda. Posle sam dobio i vazdušnu pušku, vremenom sam dobio i dvogled. Posle sam pogodio i svoju prvu pticu i plakao nad njom dok sam je negovao danima moleći Boga da je oporavi, ali Bog me nije poslušao i gledao sam je kako umire misleći: „Šta sam uradio, šta sam uradio, ubio sam nešto tako slobodno i lepo.“ Posle sam još neke ptice ubio, ali ove prve ću se sećati zauvek. Danas mi ne treba ni puška, ni dvogled, znam da nikada ne bih ubio nijedno božije stvorenje više. Kad su kišni dani pazim na puževe i gliste i sklanjam im se s puta da ne bih nagazio nešto tako veličanstveno. Zamrzeo sam industriju rata, zamrzeo političare koji su ljigavci u službi krupnog kapitala, one glupave bogataše, izbore, televiziju, sve sam te nitkove opasno zamrzeo. Zapravo, postajem opet onaj dečak sa suncem u kosi kome je od svega draža devojčica što je nekada lutkama pričala snove... Voli te tvoj Miodrag |
|
Gorele su vatre te noci. Misisipi je tiho tekao. Na obali stajali smo, na obali stajali smo. Bila si moja anima, ženska strana moje duše. Išli su brodovi, a daleko tamo na rubovima planina mogle su se videti senke koje su, mesečevom svetlošću iscrtane, mogle da ispričaju priču svakom iole pažljivijem posmatraču. Noćas nismo glumili svoje svakodnevne uloge, koje smo primorani svakog dana na plećima da nosimo. Maske su padale i ja sam bio tako blizak svome Sebstvu. Pozvali su nas na brod, rekli su samo: “Dodjite, krenućemo.” I mi smo pošli a da nismo ni znali kuda ide taj brod, ima li on uopšte puta, šta se tamo ustvari dešava. Talasi reke su bili neočekivani, nikada se ranije nismo vozili brodom na jednoj tako velikoj reci. Tražili smo nekog da nam pokaže palubu, ali nikog nije bilo na palubi te noći. Pitali smo se: “Zašto kada je noć bila tako topla, a zvezde kao biserje. Kako ljudi mogu to da propuštaju, kako kada uvek govore da su ispunjeni uzvišenim stvarima?” Pošli smo sami, kakvi smo zapravo, bez obzira na sve ljude, oduvek bili. Ja sam pušio, ruke su mi bile sasvim žute od duvana. Dim je lepršao nošen našim pokretima, jer je noć bila bez vetra i tiha. Sve je bilo nestvarno, a brod toliko velik da ga nije bilo baš lako obići. Imala si crvenu haljinu, ja bluzu iste boje. Pitao sam se: “Nije li to predznak neke buduće krvi”, ali ti si se smejala dok si mi govorila šta su ti sve ljudi nekada pričali o meni, tako da sam odbacivao pomisli o krvi misleći o ljudima i njihovim rečima. Zašto bi to činili, zašto kada me niko od njih nikada nije poznavao, kada se niko od njih nikada nije dovoljno potrudio da konačno učini to, da mi skine ljušturu. Zapravo, godinama sam živeo sa ljudima i oni su iznova pokušavali da me osude na osnovu te bezvredne ljušture, a ja, ludak, dopuštao sam im da to čine. Noćas je bilo sasvim drugačije, zapravo išli smo nekim brodom koji isprva nije delovao pusto, ali sada smo zaključili da nikog nema, ni onih ljudi koji su nas pozvali da se ukrcamo, čak ni kormilara, nikog, nikog. Ali, brod je ipak išao preciznom putanjom i nismo se bojali. Ipak, ti si mi stavila ruku oko pojasa da bi odagnala hladnoću za koju ti se na momente činilo da se pojavljivala. Ali, noć je bila izuzetno topla i nije bilo nijednog oblaka na nebu. “Možda sam i ja tvoj animus, muška strana tvoje duše, možda sam?” rekao sam ti a ti si se smejala tome. Govorila si: “Budalo, vidiš li da smo na brodu koji je uklet, vidiš li da nema ljudi, vidiš li da su odavno trebala da počnu da se pojavljuju svetla velikih gradova, ali ništa se od toga ne dešava. Na jednom smo brodu koji možda nikuda ne ide, koji možda i ne postoji, a ti mi govoriš o animusu i animi. Šta nam vredi Jung sada, šta bi on uopšte znao da nam kaže o jednoj ovakvoj noći”. I bila si sasvim u pravu. U ovakvim trenucima mislioci ništa ne pomažu. U ovakvim trenucima je najbolje prepustiti se vodi i pusti ti da te nosi. I mi smo naposletku to i učinili. Vremenom smo prestali da se pitamo: otkuda mi na ovom brodu, zašto nikada ne sviće dan, zašto je mesec tako pun i zvezde tako svetle. Naučili smo mesto svakom ekseru na brodu. Zalihe hrane i vode su bile dovoljne za sto života i mnogo je vremena proticalo a mi nismo starili. “Zašto nam kose nisu sasvim bele?” pitao sam te jednom a ti mi odgovarala da je to sasvim nemoralno - to što ljudi stare i umiru. “Da je to pošteno i bogovi bi umirali,” rekla bi. Zapitkivala bi me posle: “Gde ćemo se sahranjivati, ko li će od nas umreti prvi? Hoćemo li voljenji leš baciti u reku i skočiti za njim zatim? Kako će se u samoći snaći onaj koji preostane?" Ja sam ti odgovarao da samoubice zavrse u paklu još trenutkom svoje smrti, da se ne zanosiš time, da treba da znaš da uvek imamo mogućnost da se Bogu molimo da umremo u istom danu, a ako i ne bude tako, da možemo da voljeni leš sačuvamo na palubi, da ga ljubimo kada nam je teško, da mu pričamo nadajući se da će nas ipak nekako čuti. Rekla si mi: “Hajdemo uz ogradu, hajde da dugo posmatramo reku i ne pričamo više o tužnim stvarima. “Sećaš li se Junga?” pitao sam, “Sećaš li se? Možda je ovaj brod zapravo naše Sebstvo, možda smo nekim čudom postigli spajanje duša još one noći kad smo stajali na obali reke Misisipi?” Nisi me čula jer si već bila pored ograde broda i gledala si vodu, vikala si: “Dodji da vidiš boje, dodji da vidiš boje kojih pre nije bilo”. U talasima se očitavao ceo spektar duginih nijansi. Duboko dole ispod talasa kao da je sunce sijalo, bilo je nečeg tako blještavog dole a mi bili nenavikli na te stvari. Rekla si: “Možda je to ono o čemu smo pričali, možda umiremo sada, možda umirući vide boje duge?” Ja sam te zagrlio tada kao kraljicu, voleo sam te božanskom ljubavlju. Tada si to osećala misleći da to smrt dolazi po nas, da je smrt tako blještava. A možda nas je samo predugo vreme toliko opilo da su počele da nam se prividjaju stvari. Zapravo, nikoga nije bilo tamo da nam pokaže stranicu novina koje su već davno požutele, jedan tužan naslov iz davnog oktobra, neke dvehiljade četvrte, ispod koga je bila naša fotografija i kratak tekst u kome je pisalo: “Dvoje zaljubljenih ubila neispravna instalacija kada je on dodirnuo metalnu ogradu broda, a ona, budući da su bili zagrljeni, pala je mrtva odmah tu, zajedno s njim…” voli te, miodrag |
|
Kada bi se samo saznalo koliko te volim postali bismo hit! Ljudi bi nam se divili i o nama bi pričali šapatom. Narod bi nas voleo i to bi nam davalo snage da kao vetrovi jurimo kroz noć. Ne bi nam bili potrebni pasoši jer za nas granice ne bi ni postojale. Bili bismo slavni par kojeg je prestiž imati u gostima. Primilo bi nas možda kakvo indijansko pleme negde tamo daleko na rubu prerije. Znas li da sam sanjao nekada o jednom takvom plemenu u kome se događaju neke drugačije stvari od ovih ovde viđenih. Mislio sam nekada puno o tome. I vidis to će se desiti. Dobićemo nagradu od zajednice ljudi i o tome će pisati u nekom ilustrovanom listu (Bože, ko danas još čita te glupe časopise) i iskoristićemo mogućnost da biramo zemlju u koju želimo da odemo. Ja ću ti predložiti i ti ćeš pristati i obrećemo se najednom u podnožiju nekjih dalekih planina. Koračaćemo koracima ljudi koji kao da ranije nisu živeli. Oni će nas sačekati i jahaćemo konje tada, topao vetar će nežno milovati tvoju kosu. Padaće veče a mi ćemo se bližiti nekom selu i ja ći ti reći kada ga budem ugledao u daljini. Ti ćeš se tada smejati, reći ćeš mi: „Zašto ranije nismo došli ovamo.“ Zemlja će biti tvrda, znaćemo da nije skoro padala kiša. Videćemo šatore od bivolje kože i čuti daleku pesmu. I kada budemo ulazili tamo, osetićemo tada, osetićemo da kiša počinje, da su kapi krupne i da neće skoro stati. Vrač će vikati: „To je zbog nje, ona je kraljica, ona nam je donela kišu.“ Mi ga nećemo razumeti ali ćemo shvatati nemušti jezik pokreta. Onda će Indijanci stati kraj tvoga konja i klanjati se tebi kao anđelu dok ti budu pomagali da siđeš. Narednih dana će ih oduševiti moje čarobnjaštvo i tvoja lepota. Imaćemo status božanstava i ti ćeš mi reći: „Hajde da zauvek ostanemo ovde.“ Ja ti to neću braniti, ali ću ćutati jer nisam nikada bio nešto snalažljiv sa rečima. Tada će i kiša stati i mi ćemo znati da baš tada i treba da stane, da bi svaka naredna kap bila suvišna. Vremenom ćemo naučiti njihov jezik, a oni će nam dati nova imena tako da ćemo postepeno zaboravljati stara. Tebe će zvati Prolećni cvet, a mene Tužni oblak. Od vrača ću naučiti tajne spravljanja lekovitih napitaka a on od mene čarobnjaštvo misli. Skinućemo staru odeću i obući se u kožu životinja koje nisu iz obesti ubijene. Ja ću loviti za tebe a ti ćeš meni biti najdraža priča. Noću ćemo slušati zvuke na koje nismo navikli, zavijanje kojota i šakala koji će biti kao divna muzika, jer će sa njima i noćne ptice pevati, i zvezde noći će svetleti u daljini. Ujutru ćemo ustajati pre zore i ja ću te gledati kako se umivaš na bistrom potoku, a pored tebe će srne vodu piti. Ti ćeš naći sebe u učenju crvene dece tajnama sveta, govorićeš im o Hristu, oni tebi da je Bog u svakoj stvari. Smislićeš slova za njihov jezik i njihova deca će po prvi put početi da pišu. Pisaće na zemlji i drveću a vreme će brisati tragove njihovih reči. Nećemo znati ni kada bude počeo rat, nećemo znati ni da je poginulo dve trećine ljudi. Ništa nećemo znati. Ni da kuga i kolera opet haraju svetom. Ni da se od tuberkuloze masovno umire. Bićemo udaljeno ostrvo koga je smišljajući tužne stvari u jednom trenutku zaboravio Bog. Ali smrt nas neće zaboraviti, jer smrt je ubačena u nas još dok smo bili u materici. Ležaću ti jednom na samrti, na postelji od kože u našem malom šatoru. Ti ćeš mi spremati lekovite trave, moliti se da još malo ostanem sa tobom. Ja ću ti zahvaljivati za predivan život koji si mi dala. Bićeš prelepa starica i ja ću te gledati, neću dati da mi bolovi tela odvrate pogled od lepote. Uživaću tada jer nikada ranije nisam imao prilike da se tako usresredim na gledanje tebe. Uvek smo zajedno činili stvari, ali sada ćeš ti činiti, a ja imati vremena da gledam, da upijam pogledom. Postepeno će u pogled početi da mi ulaze i druge stvari, videću svoje roditelje, svoga dedu koga sam toliko voleo, videću kako se meša svet mrtvih i živih, videću andjela koji je došao da me povede i najedanput će i bolovi prestati. Moje telo ćete zatvoriti u pećinu kakvih će planine biti pune i tada ćeš plakati, ali ja neću imati moć da ništa učinim. Poželeću da budeš još malo srećna, da vodiš ljubav sa bilo kim ali niko neće poželeti staricu, čak ni tako lepu staricu. Shvatiću da je, bez obzira na sve glupe seksološke priručnike, jedna žena samo jednom čoveku pripadajuća, pa ću i prestati da želim neprirodne stvari. Samo ću te čekati. Biću u prednosti nad tobom jer ću znati da ćeš zasigurno doći gde sam ja. Čekaću određeni broj dana, mada za mene tada dani neće biti iste težine kao što će biti tebi, jer će dimenzije tamo biti drugačije. Onda ćeš jednog dana i ti leći i trpeti bolove i kada počnu da ti se mešaju likovi živih sa likovima umrlih ugledaćeš i mene. Daću ti ruku i pozvati te, a ti me nećeš odbiti. Imaću samo dvadeset godina a ti ćeš biti prava devojčica. Dole će nas opet čekati konji, pomoćiću ti da uzjašeš i poći ćemo prerijom, a ti ćeš reći: „Kako je samo dalek horizont.“ I nigde neće biti nikog, samo će se muzika odnekud čuti kako svira kanconu Tonati, a mi ćemo nošeni snagom divljih konja poći u pravcu sunca i daleki isčeznuti u jednoj majušnoj tački... Zauvek, Miodrag |
|
Rođena si u magli, u praskozorju sveta. Uzdignutih ruku stajala si sama, kao prvo bilje nicala iz polja. Bila si daleka od budućih ljudi, uzdignuta posebnošću što iz tebe sledi. Tvoj je krik onda bio tek krik u bezimenu zoru jer još ne beše zore i ova je prva. Gorele su vatre i poljane mokre dimile se posle. Pale su i kiše i nisu bile slične zvezdama jer nije ih bilo, a život se rađao tek pošto bi mu rekla. Dobijala si telo, stvarali su se oblici, materijalizovana misao postajala je stvarnost. Pisani su zakoni svakog novog dana i stvaranje sveta išlo je kroz faze. Bilo je sve plavo cak i prve trave, birali smo boje tada čak i neba. „Ali zašto plavo, ne valja sve plavo, neka ova trava baš zelena bude.“ Stvorili smo mene od prašine tvoga prvobitnog tela, dok odzvanjali su vulkani, i podrhtavao je Svemir. Nisi čak ni slutila šta će na kraju od svega toga biti. Nisi ni onda kada se Duh božiji dizao iz vode, ni kada je Eva jabuku uzela iz ruku zmije. Videla si kad je car Asirski poveo u ropstvo Misirce, čula ih da govore: Gle, ko ce nas sada da izbavi? U oči si moje tad stavila zadatke, nerešive enigme od kojih mi nostalgičnost još utrobu kida. Rekla si mi: Na nebu postoji tvoja jedna zvezda ali nećeš je ti naći, nećeš je ti naći... Videla si Jovana na reci Jordanu i goluba belog da leti na nebu. Bila si tu kad je Isus na krstu raspet, čula si Mariju kako tužno jeca. Videla si raspad Vavilona, Persije, na kraju i Rima, gledala si avion na nebu Hirošime. Bila si u Iraku kada su se cepala dečija tela, bila si u rovovima onih koji nemaju čime da se brane. Ljudi su se u početku setili da daju imena svemu tome, svom tom čudu koje je tu sada. Neko se setio vekova, neko godina novih, kalendara, neko nebu dao ime, neko tihoj reci. Ali niko nije zaista stvarao kao što je bilo tada, niko nije dao oblik cvetu, niko krilo ptici, niko šapu medvedu iz šume. Niko nije Svemiru rekao: Budi bez kraja, niko zvezdi da svetli u noći. Bila si deo pomisli jednog moćnog Boga, on je morao suviše da razmišlja o tebi. Za svaku je ćeliju pravio specijalan plan, za svako jedro koje je ko poklon spuštao u tebe. Tvoja je duša dobila oklop i pravo na smrtnost, ali samo tela. Rodjena si opet, od žene i čoveka, u jutru oktobra dok lile su kiše. Zaboravila si početak ali spremna si za kraj. Misliš da si stabilna ali ni to nisi. Uskoro će proglasiti gospodara sveta iz plemena Danova i stvoriti mu presto. Pokloniće se narodi dok primaju žigosanje i biti ko krave na otrovnom polju. Ti ćeš tada biti nada i retki će preostali nalaziti utehu u tvojoj lepoti. Povešće nas ka tamnici i tad ću biti s tobom, sa pravom za poljubac, za držanje za ruku. Goreće lomače i zemljotresi jaki ostarelim svetom tutnjaće ko vihor. Uzećeš mi dah, gledati dok umirem i desnom rukom svojom sklapati mi oči. On je bio u odelu, ona beše sva u belom. Tunel svetla predugačak a ni putokaza niti kakvog drugog znaka beše. Nisu znali gde da idu, povelo ih samo svetlo. Čuo se šum mora, ko da pevaju čarobni zraci, ko da nije do malopre sneg bio i zima ko da nije bila. Koraci su im bili ko kretanje broda kome se oklopi kidaju, koji nikad više neće ni da ima sidro. Bili su laki, mogli su da lete. Dali je to smrt? - pitao je, Da li je to smrt o kojoj su nam govorili sa ludim poštovanjem? Dole je bila zebra i lav je travu mirno pasao kraj nje. Zajedno sa decom Bagdada ona je videla decu Hirošime. On je video logoraše Aušvica koji začudo pevaju od sreće. Da li je to Bog, o kome su nam govorili sa tolikim strahom? - pitao je dok je gledao Isusa kako priča deci Nagasakija o lepoti cveća. Nije bilo časovnika, nije ni vredelo čekati jutra. Nije bilo ni sunca, ničeg nije bilo a opet je sve upijalo oko. Ona je bila sva u belom a on njen je bio ceo. Poljana je bila beskrajna a putevi kroz nju dugi i jedinstveni. Nije bilo mesta za samoću, nema mesto samoći kad postaneš svetlo. On je bio jedan poseban zvuk, ona beše njemu pesma. On bi grlio njeno telo, ali ona bez tela osta, on bez svojih osta ruku. Nisu ni shvatali da više ne postoje, nisu ni imali vremena za to u jednom bezvremenom svetu. Samo je potok vode žive žuborio i pričao o ljubavi. Doduše i anđeli preostali na nebu svirali su na harfama pesmu kojoj nema imena ali koja beše tako stvarna da se rukama ko pogača mogla lomiti. Da li je to ljubav, o kojoj sam ti pisao jednoga oktobra dve hiljade četvrte, na planeti Zemlji, jedne tužne samotnjačke noći, dok sam mislio o tebi braneći suzama da okvase mi oči, dok sam shvatao da je bespredmetno bez tebe svako postojanje? Da li je to ta ljubav? – pitao je, ali ona nije čula jer je i sama već postajala pesmom, kao uostalom što će i on zatim... Ljubi te zauvek, Miodrag |
| < | listopad, 2004 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv