Ja sam poslednji pisac ljubavnih priča koji je zaboravio kako se o ljubavi piše. Sve su mi to neke nepoznate sile pripravile još mnogo, mnogo pre ovog trenutka u kome mi se to beznađe događa. Zapravo, bio je osmi dan od početka stvaranja, i prvi dan postojanja jednog novog sveta. Nad zemljom se dizala magla kako bi sakrila nesavršenosti jednog novog programa, jer svet je u stvari to i bio – program koji je jedan savršeni Bog u jednom momentu isprazne večnosti rešio da napravi. Dakle, osmoga dana, Lucifer je, videvši da novonapravljeni svet usrećuje Boga, sazvao sastanak vrhovnih demona i bestelesnih sila. Sastanak je trajao predugo, a posle se po kuloarima prepričavalo da je na njemu doneta odluka o stvaranju Ubice priča, jer se smatralo da će svet prestati da postoji kada i poslednja ljubavna priča zamre. I tada je stvoreno jaje koje je tempirano na 1969. godinu posle Hristovog rođenja, a za lokaciju postavljenja izabran je šesto šezdeset i šesti metar ispod bagdalskih brda, jer su se na tom mestu sile tame preplitale svom žestinom. Vremenom je svet po zakonu entropije postajao sve dalji od prvobitnog plana. Ljubav koja je u početku bila u osnovi svega sve se teže mogla pronaći posle u njemu. Premnogo je dece bilo ubijeno, premnogo puta su se čuli jauci, i plač je postajao dominantan u zemaljskim stvarima. I sama zemlja je plakala videći šta se dešava a njene vode su postajale gorke i beživotne, njen vazduh je bilo sve teže udisati. Uvodila se elektronska trgovina, platne kartice, novčani automati i svi su slutili da je vreme žigosanja blizu. Ljudi su postajali sve siromašniji i po prvi put u istoriji se desilo da u jednom prebogatom svetu deca počnu umirati od gladi. I to ne jedno ili dvoje dece ponekad, već na hiljade dece svakoga dana. Svi su slutili da oni koji stražare pokraj novčanih tokova to mogu da promene, jer su svi videli da, kao suprotnost ovome, na drugoj strani postoji ogromno rasipanje, da postoje ljudi koji poseduju bilione dolara, da postoje moćni karteli, da neko svesno i namerno pokušava da ponizi čovečanstvo. Žene, majke i sestre su u grozomornim porno filmovima prikazivane kao najniže kurve, a muškarci kao pohotne životinje. I nikada, nikada ranije ljudsko biće,koje je stvoreno da bude slika nevidljivog Boga, nije tako nisko padalo. Ni u vreme Nojevo, ni u vreme Sodome i Gomore. Onaj ko nije bio slep video je strahovitu zaveru kakva nikada ranije u istoriji nije bila viđena. Međutim, tada su stvoreni i mnogi moćni mediji koji su činili da ljudi postaju slepi, da budu samo ovce koje poslušno čekaju u redovima pred klanicom. Onima koji su tada pokušavali da govore svetu o ovome, ljudi su se smejali i pravili ih ludima. Posle bi takvi bili izopšteni iz društva, ili jednostavno ubijani, a tragovi ubica nikada ne bi bili otkriveni. To je bilo jedno vreme koje je sebe nazivalo demokratijom, pričalo se o ljudskim pravima, političari su se okruživali decom u vreme predizbornih dešavanja i milovali su ih po kosi, ne žaleći nimalo da istu takvu decu, samo par stotina kilometara dalje i koji dan potom prepuste najužasnijim stradanjima. Pucale su lobanje, kidali su se udovi, oči iscurivale iz očnih duplji, a jauci bola su napokon počeli da stižu i do Boga koji je totalno pogubljen bio u tim svojim stvaralačkim eksperimentima. Tada Bogu beše dozlogrdilo silno jaukanje i kuknjava i on reče anđelima: „Probudite iz ništavila poslednjeg pisca ljubavnih priča. Neka on pokuša da pomogne tom nezahvalnom svetu, a mi se više nećemo time zamarati. Toliko mnogo novih svetova čeka na nas.“
Tada me je majka rodila, a ko zna da li me je poželela, jer me je ubrzo zatim napustila i ja ostao prepušten nekim jesenjim vetrovima, pupoljcima nerascvetalim, oblacima nevoljenim, rečima nerečenim, tuzi neiskazivoj. I kao što je i bilo zapisano, u prvoj godini moga postojanja aktivirano je i bagdalsko jaje i rođena je i Ubica priča. Bila mi je sušta suprotnost, imala je sve što je poželela i duboko u sebi je znala svoju misiju. Ispod celokupne njene prefinjenosti slušalac koji bi bio dovoljno pažljiv mogao je čuti reči poruke koja se neprestano okretala, a njene reči bi mu u glavi dugo zatim odzvanjale: „Ubiti priču! Ubiti priču! Ubiti priču!...“ Bilo je neumitno da poslednji pisac ljubavnih priča sretne Ubicu priča. Protiv neumitnih stvari se ništa ne može, i jednoga dana se to i desilo. Pisci ljubavnih priča uvek imaju srce na dlanu i nebranjivo, jer oni i ne slute da bilo ko može drugačije od toga. Oni misle da je svet pravedan i da ljubav jednom data podrazumeva i uzvraćenost istom merom. Ali, pisci ljubavnih priča su samo deca koja nikada ne odrastu, a kako prolaze deca u božijem svetu to smo imali puno puta prilike da vidimo. Ubica priča je znala suštinu tih pisaca, ona je svo vreme bila programirana u tom pravcu. Kada su se sreli ona nije morala mnogo šta da čini. Samo je pružila ruku i uzela srce sa dlana koji joj je bio pružen. To srce je zatim bacila ka najtamnijim ponorima i ni anđeli, ni ljudi nikada više nisu uspeli da ga nađu. Sada je pisac ljubavnih priča bez svog srca, a pisati ljubavne priče bez srca je nemoguće baš kao sto bi bilo nemoguće govoriti bez jezika. Tako je odbrojavanje poslednjih trenutaka jednog sveta koji možda i nije zaslužio da postoji upravo u toku. Ubica priča sada može ponosno da stane ispred Lucifera i kaže: „Moj zadatak je ispunjen, svet više ne postoji.“ To podseća na reči jednog političara, koje je ne tako davno, govoreći o jednoj lepoj zemlji zemaljskim luciferima izjavio. I zaista, te lepe zemlje više nema, a onom političaru ni danas ništa ne nedostaje. Eno ga, i sad ga još ponekad vidim, debelog ko krmka i ponosnog ko đavo, jer i sada mu uspeva da vara neke zaluđene ljude. Ni ubici priča ništa neće nedostajati, sem ako se ne desi neki kosmički paradoks, ali tada će poslednji pisac ljubavnih priča ionako već dugo biti mrtav, a ni ovog sveta tada neće biti. A Bog? Ma on je nas, ionako već davno zaboravio...
miodrag
Post je objavljen 24.10.2004. u 16:32 sati.