Komentari

mislioljubavi.blog.hr

Dodaj komentar (11)

Marketing

  • nemiri

    divno je...

    avatar

    10.10.2004. (16:29)    -   -   -   -  

  • sanja

    prekrasno pismo

    avatar

    12.10.2004. (16:59)    -   -   -   -  

  • black lady

    odlicno ;)

    avatar

    13.10.2004. (13:03)    -   -   -   -  

  • lovesex

    prelijepo, kao i uvijek...

    avatar

    14.10.2004. (15:21)    -   -   -   -  

  • Lagana

    jel ti to meni čitaš misli i staviš ovako nešto predivno baš u trenutku kada mi je potrebno:)?...ljubim te

    avatar

    16.10.2004. (01:02)    -   -   -   -  

  • miodrag

    naravno da ti citam, zar sumnjas?! Imas i ti moj veliki poljubac vecni...

    avatar

    16.10.2004. (02:13)    -   -   -   -  

  • Elena... Mama..drži..me

    prakrasno pišeš potpuno te razumijem kada sam pročitala tvoj opis sajta...želim puno sreće..čitam te i dalje..

    avatar

    16.10.2004. (23:10)    -   -   -   -  

  • nemiri

    ponadah se...

    avatar

    17.10.2004. (14:46)    -   -   -   -  

  • D.S.O.

    lucky her.

    avatar

    17.10.2004. (18:12)    -   -   -   -  

  • misli o ljubavi

    N uzarenom pesku gde vrelinu blaze male lokve zaostale iza plime i hladne kapljice kao odbljesci malaksalih talasa sto u neprekidnom huku poraza dodiruju obalu. Na tom uzarenom ali svilenkastog dodira pesku skidam sa sebe slojeve odece koja me gusi i sputava.Nevidljiva odeca "carevo novo odelo"ispletena od niti pogresnih procena ,na cijoj potki i teksturi u laznoj obmani mnoge oci videse opsenu.Raskopcavam sitnu dugmad na tim kosuljama ,param ih rezom otvorenih kopci , rezom i muklim zvukom metalnog zipa.Iako je tanana , prozirna kao oblak moja odeca mene steze kao oklopnika metal.I kako je odbacujem sloj po sloj -provirujem telom , izranjam oblikom kao nimfa iz pene uskovitlanog vrijuceg talasa. Dok to cinim ,moju paznju , moju posvecenost prekida decji smeh utisnut na pesku malim stopama, reze moju panju krik galeba .Sumno lepet krila preseca tesku vrelinu okamenjenog dana...Ispustam sitno zrno dugmeta , blista se pored mene smaragdnom bojom u kojoj sunce lomi svoj zrak . I ne cekam vise...kidam rukama te slabe suptilne prepreke .Cujem kako prste otkinuta dugmad ,kako oslobodjena svoje vezanosti eksplodiraju preda mnom u roj zvezda.I talasi odnose delove moje odece.Natapaju vodom i solju: svilu i meke kasmire ogrtaca. Gutaju ih svojom snagom i visinom i ne vidim ih vise pretvoreni u sarene mrlje i u tacke nestaju... I ostaje telo!Ranjiva kosulja zivota.Nepobediva i otporna kao zakljucani kovcezic sa desetinama brava.Od dana i godina izatkana ljudska kostret! I nju na kraju bacam .Param i cepam minute i sate i dane .Razdvajam niti , param predju praznika od obicnih memljivih dana Krila rezem secanju.I pustam da krv se razliva ,dubi svoje lokve na pescanoj ravni.Da se pomesa sa busenjem mrtve morske trave , sa kosuljicama od sedefa mrtvih skoljki, sa bledim ruzicastim skeletom morske zvezde. Pustam vrelu krv na vreli pesak i njegovu gipku svilenkastu i rastresitu koru .Da sama oticem kroz to sipkasto tkivo ocekujuci skoru plimu i svoj veliki talas koji stize da me obujmi, ponese snagom svog damara .Jedinog usamljenog i sveobuhvatnog ,najjaceg DAMARA.U koji cu i sama biti ugradjena.

    avatar

    19.10.2004. (03:15)    -   -   -   -  

  • misli o ljubavi

    Na poslednjem sloju, na rubu koji deli senku od materije nerva i bola ,secanje ponire u bezdno. Jedno na drugo naslagano oslanja se na okidac nabubrele tuge koja pulsira zivotom sopstvenim ali nas ,nikada ne napusta. Dodje iznenada , stopalom smrvi prozirnu opnu kojom gradimo zaborav. Pokaze nam da je materija zaborava samo nasa opsena i zudnja da podjemo ponovo iz niceg kao nekada, kao iz neponovljive i jedine sanse koja nam se bila dala; iz plazme nedokucivog zaceca... NASLAGE , SLOJEVI JARKIH BOJA , BOJA KOJE VIBRIRAJU I IZDISU VRELINOM OPOMENE KOJA U SRCE SPUSTA KAPLJU ZEZENOG BOLA KADA SE NENADAMO, KADA SMEHOM PODUPIREMO SVE SVOJE ZABORAVE DA BISMO DOBILI SIROKI PROPLANAK MEK OD MLADE TRAVE. Da bismo neimarili na nicemu!Na beloj povrsini praskozorja koje nicega nema i koje ogoljene duse i prazne sake sa dlanom prema nebu priziva nas. I prima nas samo ako zgulimo staru koru nabreklu od mahovine , ako imamo nezna stopala deteta koje ne dodiruje tlo noseno narucjem majke. Opsenom ljustimo svoje vosne kostice , zarobljeni iznutra cutimo, da smo besplodno seme cija klica svela je, u mrtvom jauku.

    avatar

    23.10.2004. (10:21)    -   -   -   -  

  •  
učitavam...