Ja sam ti ostrvo tuge sada. Moje obale su prazne i puste, nikoga nema više u meni. Ljudi koji su govorili da me vole bili su mi najveći dželati i ja im to, vidiš, nikada neću zaboraviti. Nikada, nikada, niko više neće imati pravo na mene. U nekoj sam kamenoj kući čiji jedini majušni ali suviše visoki prozor gleda na poljanu koja je tako mračna noćas u noći prve mene mladog meseca. Ipak, dovoljno jasno se vidi drvo koje se savilo pod teretom godina i jedno malo drvce pored, koje je snagom tek probuđene životne energije počelo da niče iz izdanaka onog prvog i kroz neku godinu će ga nadvladati. Neko je upalio vatru u kaminu i čuo se zvuk gorenja, ali ipak nije bilo toplote ovde i ja sam pomislio da je nikada više nigde neću ni naći. Ova kuća od kamenih blokova je imala samo jednu prostoriju i ja sam želeo sam da je istražim ne bi li pronašao kakav trag koji bi mi možda otkrio razloge moga boravka ovde. Otkud zapravo ja ovde u ovoj ispraznoj noći? Gde su tragovi civilizacije? Nema elektrike, nema radija, ovo je samo neka visoka planina, a napolju jedna tako hladna noć. Na ormanu je bila neka prastara knjiga i spustio sam je dole. U ormanu sam našao staru perolejku i upalio je upaljenom grančicom iz kamina. Ugledao sam naslov i zaplakao sam. Naslov knjige je bio „Ostrvo tuge.“ Zaboga, ko se to noćas poigrava sa mnom? Zaboga kako neko može znati šta se to dešava u meni?“ Knjiga je bila stara hiljadama godina, i pisana je na listovima koji su bili od kože davno ubijenih životinja. Neko je nekada rukama, i ko zna na kom jeziku ispisivao stranice ove knjige, ali ja sam sve tako jasno razumeo. Ovo je bila knjiga o meni i ja sam to saznavao sve više svakom novom isčitanom stranicom. Čitao sam tu knjigu, tamo u toj nedođiji, u jednoj nedefinisanoj noći, i sve mi je najednom postajalo jasnije, a moje suze se te noći bile kao Nijagarini vodopadi. Prelazio sam čitava poglavlja, knjiga je imala hiljade stranica, ali ja sam te noći čitao brže nego ikada, ruke su mi se tresle dok sam okretao svaki novi list. Video sam tragove suza na prastarim pergamentima, otiske nečijih prstiju u slojevima prašine. Znao sam da ja nisam prvi koji čita strane ove knjige. Još jedna osoba je nekada učinila isto to. Tada sam u najtamnijem uglu kuće ugledao avet žene koja me je gledala. Žena u crnom i kože bele kao mleko. Bila je tanka i pogrbljena i ja sam je čuo kako jeca. Ova žena je godinama bila mrtva ali tragovi nekadašnje lepote još uvek su se mogli videti na tom licu boje soli. Čak i u ovoj tami, čak i mojim očima punim suza. Rekla mi je: „Čekala sam te, celu večnost sam te čekala.“ Pitao sam je zna li gde smo, ima li kalendara, zašto smo ovde, ko nas je ovde stavio, ko je čitao knjigu pre mene, kada je ona umrla, seća li se ičega od ranije, zašto me je čekala, ko stavlja drva u kamin, gde nestaje toplota kada su zidovi tako debeli? Ali ona je samo savila glavu i čučeći tamo, kraj tih debelih vrata u uglu, samo jecala i jecala.
Kada sam sklopio poslednju stranicu knjige svitalo je. Ja više nisam bio ja. Za samo jednu noć sve se promenilo. Ovaj prozor, ovaj drveni sto, ova prostorija koja se sastojala od tri povezana dela u čijem sam centru bio ja naspram jedinog prozora u kući, ona vatra u kaminu koja je iza mene gorela, žena koja je plakala u levom uglu pravougane sobe, i desni ugao u kom je sem praznine bilo par praznih ormana prekrivenih debelim slojevima prašine. Sve se u toku jedne noći promenilo. Osetio sam da pripadam ovde, da mi je zapravo tu oduvek bilo pripravljeno mesto. Prozor je bio tako mali a sem onog drveća tamo ugledao sam grobove koje noćas nisam video. Dođavola, nije ni svitalo kao što obično zna da sviće. Talasi magle su bili poput talasa beživotne reke u koju je industrija ispustila fenol, a neke crne ptice su graktanjem najavljivale dan koji će biti drugačiji od svih dosadašnjih dana u mome životu. Pokušavao sam da se setim jesam li mlad, nisam znao koliko godina imam, nije nigde bilo ogledala. Osećao se miris memle i krvi. Kakva je ova kuća i zašto su je podigli nasred groblja? Bilo je toliko pitanja u meni tog tužnog jutra, ali sam slutio da će odgovori, ako odnekud dođu biti zastrašujući. Uzeo sam knjigu o meni, knjigu koja se zvala „Ostrvo tuge“, uzeo sam je sa onog klimavog drvenog stola na kome je petrolejka još uvek gorela, jer je prozor bio isuviše mali, a svetlo ovog dana kao nikada ranije pre sličnije svetlu udaljenih neonskih svetiljki nego svetlosti sunca. Uzeo sam knjigu i poneo je ka kaminu. Zena je vrisnula, ali ja nisam oklevao i bacio sam je u vatru koja ju je spremno dočekala. Najednom je prostoriju ispunio tako strašan smrad raspadanja kakav nikada ranije nisam osetio. Knjiga je gorela kao ljudsko telo da gori, a ja sam na momente čuo plač i vrisku hiljade ljudskih spodoba. Najedanput je nestalo petroleja u onoj staroj lampi i sve je postalo jezivo mračno. Bledo lice žene je postalo jedini orjentir u nadolazećij tami. Video sam kako se ta gomila bledila sada sporo pomiče ka meni, video sam očne duplje koje su bile prazne, osetio dodir ruku koje su bile hladne kao led na Artiku. Njene su me ruke milovale tada, brisale mi suze koje su navirale same od sebe. Niz njeno telo su gmizali zastrašujući instekti ali se nisam bojao. Bez obzira na hladnoću tog tela, na odvratne bube, na prazne očne duplje ja sam voleo tu ženu celim srcem svojim kao jedino tebe što sam voleo jedne jeseni u kojoj su američke ovce odlučivale hoće li im pastir biti Bus ili Keri, a cena nafte na berzama rasla svakog božijeg dana. Ona je znala da mislim o tebi i rekla mi je: „Ne brini drago dete moje, ona je srećna žena sada.“ „Ali, ko si ti?“ pitao sam „Kako znaš sve to? Zašto me zoveš dete? Kada ćemo izaći odavde? Hoću li je ikada videti? Ona mi je i dalje brisala suze ledenim rukama svojim, dvoumila se šta će mi reći. Kada se napokon rešila glas joj je bio mnogo topliji i ja sam začudo počeo da ga prepoznajem: „Nikada je nećeš videti, a i ona sada svojim očima gleda neke puno srećnije stvari. Kako bi se ona sada setila tebe, drago dete moje? Ovo mesto je samo jedna hladna grobnica iz koje nikada, nikada nećemo izaći. Vremenom ćeš početi da prepoznaješ kovčege i nemogućnost kretnji ali ovo ti je tek prvi dan ovde, a biće još bezbroj dana i noći, samo budi strpljiv, drago dete moje. Ti druge izvesnosti sem ove više nemaš.“ „Ali, majko, da li je moguće da si to ti? Znaš li kolliko je mnogo godina prošlo bez tebe? Zar sam ja sada samo običan mrtvac, majko?“ Ali, ona više nije odgovarala, bila je opet sklupčana u onom svom uglu tamo i rupama od očiju gledala kroz hladne kamene zidove. I Bog mi je svedok, tako je tužno jecala, tako tužno jecala...
Voli te samo tvoj Miodrag
Post je objavljen 31.10.2004. u 02:21 sati.