|
Ti i ja smo duplirani. Postoji vidljivi naš deo, i naš nevidljivi deo. Ovi vidljivi delovi se neprestano traze, a oni nevidljivi se smeju tome, jer su totalno ispunjeni svojom nađenošću da ne razumeju tugu nas vidljivih. Naš vidljivi deo je ovde, na ovoj planeti, ograničen je mnogim činiocima: vremenom, zakonima, prostorom, civilizacijom, socioloskim odnosima, religijskim predpostavkama, smrtnošću... Onaj naš drugi, nevidljivi deo, nije nigde i ništa ga ne ograničava. Može da poleti kao ptica, ali može i da padne i ništa se ni u jednom slučaju bitno ne bi dogodilo. Odeća tebe druge je bela i prozirna, a i ti sama si poput magle. Ja drugi sam još uvek dete kome se ništa sem tebe nije dogodilo. Ja drugi volim tebe drugu baš kao što onaj prvi voli tebe prvu. Oni prvi stupaju u odnose sa ljudima, imaju obaveze, gledaju na satove, imaju ritam dana i noći, smenu godišnjih doba, stare, plaše se neizbežne smrti, razmišljaju: „Čemu sve to?“ Mi drugi nemamo ništa od toga jer u ovom drugom svetu osim tebe i mene ništa i ne postoji. Onog prvog ljudi misle da poznaju, i onu tebe prvu ljudi misle da poznaju, a mi prvi više i ne pokušavamo da ih razuverimo u to. Onaj prvi pali cigaretu i razmišlja o tebi prvoj. Gleda žar i čuje pucketanje sitnih varnica i seti se da je rečeno da jedna cigareta znači deset minuta života manje, i onda je zadovoljan jer misli: „Eto, skratio sam vreme koje ću provesti bez moje prve.“ Prvi je svestan da je sve obmana, prvi ponekad vidi da su kapljice vode na pločicama danas raspoređene isto kao i juče (što je nemoguće) i veoma dobro shvata tada da je to samo jedna u nizu pukotina u programu koji se zove svet. Prvi je naučio da to prepoznaje. Prvi zna da je samo delić nepojmljive statičke energije koja je vanvemena i besprostorna i da si delić toga i ti prva koja si isto to. Zna i da ste isprepletani negde u nekoj beskrajno maloj tački, zna da nije bilo ni Velikog praska, zna da nema ni Svemira, zna da su i on sam i svi drugi samo jedna velika laž, zna da je sve opsena i varka, ali kada razmišlja o tebi prvoj on tada sve to zaboravlja jer srce koje voli ne vidi istinu. Ti prva si shvatila razmišljanja mene prvog. Pomislila si: „Hej, pa onaj ludak je potpuno u pravu!“ Drugi ljudi nisu shvatali ali ja prvi sam znao da i ti prva to znas. Ja prvi i ti prva smo oduvek i za sva vremena spojeni, ali mi prvi smo programiranim opažajima usmereni da osećamo razdvojenost koja nas boli. Ipak, mi prvi kada čitamo Bibliju i pročitamo reči: „I stvori Bog čoveka po obličiju svom, po obličiju Božijem stvori ga“ mi ne tumačimo to kao ostali ljudi koji onda zamišljaju Boga koji ima glavu, dve ruke i dve noge, jer tamo i ne piše da je on stvarao sebe po obliku čoveka. Mi znamo da Bogu ne trebaju ni ruke, ni noge i znamo da je naše pravo obličije, baš kao i obličije Boga zapravo jedna bezlična, strahovita energija, i onda osetimo i mi svu tugu i usamljenost kakvu svo vreme oseća i Bog. Mi drugi nemamo tih problema, jer nikada nismo imali pa nemali, pa da nam sada bude žao zbog lepota nepostojećeg sveta. Mi nikada nismo imali ništa drugo sem jedno drugoga. Mi nemamo iluzija prema bilo čemu. Mi znamo da smo nepostojeći i da nas nikada ništa iz ništavila neće izvući. Mi drugi posedujemo svih osam vrsta mističnih moći i nismo ničim uslovljeni kao što smo mi prvi. Mi drugi znamo da smo samo duše ali ne želimo puno da razmišljamo o tome jer duša nije toliko lepa kao što je ljudi zamišljaju. Mi drugi smo sasvim svesni jezivosti našeg stanja, ali mi drugi imamo i moć da imaginacijom stvorimo sve što poželimo, baš kao i Bog na čiju smo sliku (zapravo koga smo delovi) i stvoreni. Mi drugi znamo da sem iluzija ničeg i nemamo ali smo zato iluzije doveli do savršenstva. Kada nam trebaju livade i polja mi ih poželimo i hodamo zagrljeni po njima. Kada nam zatreba svetlost dve sveće i duga letnja noć na obali mi je imamo samom svojom željom. Čujemo zvuke talasa i ostajemo do kasno zagledani u pučinu. „Hoćeš li dva meseca na nebu?“ pitaš me, i ja ti kažem: „Hajde da vidimo kako bi to bilo, ta tvoja dva meseca.“ I ti druga mi onda stvoriš još jedan mesec i mi se glupiramo posle cele noći. Govoriš mi: „Onaj levi je tvoj mesec, a onaj desni je moj mesec.“ I onda dopustiš da ti meseci skaču po nebu, da se prevrću kao kokosovi orasi kada u nekoj prašumi lupe o zemlju. Onda ih približiš i oni budu spojeni kao glave ljubavnika. „Eto tako ja tebe volim, kao što ovaj desni mesec voli ovaj levi“ - kažeš mi tada. Onda umorna zaspiš i ja te prenesem do ležaja od mirisnih trava, u toj našoj kućici od trske i gledam te dok spavaš kao dete koje je na sve zaboravilo. Ujutru ti priredim iznenađenje, stvorim ti dva neba sa četiri sunca, tebe probudi blještavilo, ne znaš gde se nalaziš. „Idi bre, kažeš mi,“ odmahuješ rukom. Posle nećeš da razgovaraš sa mnom satima, duriš se, ali te nenadano sve prodje i prsneš u smeh: „Kako si se samo toga setio, kako si se samo setio...?“ Posle me ljubiš i grizeš mi usnu, čuju se zvuci valova, ljubavni zov nekih morskih ptica koje visoko lete... „Volim te, moja druga, nepojmljivo te volim“ – govorim ti, a ti meni: „Volim te moj drugi, volim te zauvek, jer mi drugog vremena nemamo.“ I izađemo zagrljeni na obalu da nam se samo leđa naspram pučine vide. Samo leđa i samo ruka u ruci, i gle, gore, onaj oblak tuge mali koji nam je kao pozdrav, izgleda, iz ništavila poslao Bog... Ljubi te, Miodrag |
| < | listopad, 2004 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv