Bio sam dečak nekada da sa suncem u kosi. Ti devojčica si bila i lutkama si pričala snove. Ja sam jurio neke tamo ptice, pravio sam praćke, sanjao da dobijem dvogled i vazdušnu pušku. Nešto me je i tada vuklo u tvoje krajeve. Nešto mi oduvek nije davalo mira. Vremenom sam isplakao sve svoje suze, vremenom sam počeo da zaboravljam pročitane bajke. Možda smo se i sreli tada, možda sam u prolazu nehotice dotaknuo tvoju kosu, možda si mi se nasmejala, možda sam potrčao za loptom i uleteo u tvoje društvo devojčica. Možda je to bilo u onom malom parku. Nemoj mi reći da se ne sećaš sada. Seti se, onaj poluokret glave, leptir koji je baš tada proleteo, list koji je zastao u vazduhu, osamsto četrdeset i tri vlati trave u onom betonskom kontejneru za cveće, petnaest pčela u našem vidokrugu tog trena. Trenutak spajanja pogleda, jedan mali delić večnosti sa notom prefinjenjih mirisa grobljanskog cveća, ukus narandže u ustima. Sunce je bilo visoko na nebu tog dana, a leto manje toplo nego ona potonja što će doći. Ljudi su bili srećniji nego što su danas a neki student je na obližnjoj klupi recitovao „Mostarske kiše“ svojoj voljenoj, žnaš ono: „Tri stupca za Peru Zupca i ništa više“. Pričalo se o Branku Ćopiću i o razlozima zašto je skočio sa mosta. Valjda mu je naposletku svega bilo dosta. Žena je gurala kolica, beba je plakala, njena ručica je štrčala kao da je majci pokazivala nebo. Uveče je derbi, neko je rekao, pomenuo Zvezdu. Jedna vlat tvoje kose je počela da pada ka tvome oku ali je to bio dugačak put tada. Pogledi su nam se sreli u tom trenu, i mnogo godina zatim ja sam počeo da shvatam koliko sam peščanih kula morao da izgradim da bih zaboravio taj trenutak, koliko vetrenjača da pobedim. Neko je govorio tada: „Eto, mi smo svetska sila, ko šta može nama, ko nam može, ko nam sme, vole nas i Rusi i Amerikanci“... i mi ćemo ovo, mi ćemo ono, eto to su ljudi tada govorili. Iz fontane su se rasprštavale kapljice vode, preko sedam hiljada ih je bilo, neke su već dodirivale zemlju a neke još lebdele u zraku. Primetio sam da me prepoznaješ, usna kao da ti je pošla u osmeh, dok je i druga vlas kose počela da pada niz tvoje čelo. „Ema, esesa Pipi duga čarapa“ pevale su tvoje drugarice u belim čarapicama i suknjama boje lila, noge su im bile u vazduhu od siline kretanja. Moja lopta je padala ka podnožiju tvojih nogu ali ja sam bio zarobljen tvojim pogledom, savijen ka zemlji i hitar ko srna. Koliko traje trenutak pitao sam se puno godina zatim, kada sam počeo da razumevam stvari? Koliko može da traje jedan tren u poređenju sa večnošću? Koliko su tačna naša sredstva za merenje vremena kada se u jednačinu doda i nepoznanica ljubav? I šta ćemo mi protiv sudbine, ko nam daje bilo šta za pravo? Bio je dan subotnji, vikend, žene su nosile one svoje torbe ispunjene raznobojnim voćem. Bilo je vreme nade, ljudi su zračili anđeoskim sjajem. „Neće više biti ratova,“ govorili su „ali pravićemo oružije da sačuvamo mir.“ Tako su mislili ljudi tada, ali vojna industrija ne razmišlja tako. Pogotovo ne onda kada magacini postanu puni i pokretne trake u fabrikama stanu. Običan zakon ponude i potražnje koji ćemo naučiti kasnije, ali tada ga nismo znali jer bili smo samo deca - ja dečak sa suncem u kosi, ti devojčica nežna što lutkama pričala je snove...
Lopta je s treskom pala u travu. Hvatajući je na tren sam dotakao tvoje koleno, ti si savila glavu i kosa ti je pala na lice. Više nisam video tvoje oči i nastavio sam da trčim tamo gde su me zvali. Mislio sam da ću sve to da zaboravim, ali postoje nezaboravljive stvari. Dete u kolicima je spustilo ruku, student je i dalje recitovao voljenoj: „Pitao sam je šta misli o ovom svetu, veruje li u komunizam, da li bi se menjala za Natašu Rostovu...“ Znao je napamet cele „Mostarske kiše“. Oni što su pričali o Ćopiću zakljucili su da nije ni važno: „Pa Branka Ćopića ionako nema više...“ Rezultat derbija sam zaboravio, pa šta je to bitno, ionako se to nikoga naročito ne tiče. Posle više nisam ni gledao te sportske stvari, okrenuo sam se knjigama u kojima sam pokušavao da pronađem od toga nešto jače. Prošlo je od tada puno dana, da sam ih brojao izbrojao bih preko deset hiljada. Ali i pored tog broja ja, vidiš, nisam uspeo da zaboravim, ni to leto, ni taj park pokraj crkve, ni fontanu, ni Peru Zupca, ni Ćopića, ni onu loptu koju je Bog usmerio ka tebi ne bi li mi stavio do znanja da moja duša nije cela, da negde još jedna polovina nje postoji i diše. Ni tvoj pogled zaleđen u tom trenutku večnosti, ni zvonjavu zvona sa obližnje crkve koja se čula posle, ni dane koji su došli zatim puni neke sumorne kiše. Ni dodir tvog kolena, ni one vlati kose, ni sunce koje ti je u oku bljesnulo u trenutku kada su se ukrstili mačevi naših pogleda. Posle sam dobio i vazdušnu pušku, vremenom sam dobio i dvogled. Posle sam pogodio i svoju prvu pticu i plakao nad njom dok sam je negovao danima moleći Boga da je oporavi, ali Bog me nije poslušao i gledao sam je kako umire misleći: „Šta sam uradio, šta sam uradio, ubio sam nešto tako slobodno i lepo.“ Posle sam još neke ptice ubio, ali ove prve ću se sećati zauvek. Danas mi ne treba ni puška, ni dvogled, znam da nikada ne bih ubio nijedno božije stvorenje više. Kad su kišni dani pazim na puževe i gliste i sklanjam im se s puta da ne bih nagazio nešto tako veličanstveno. Zamrzeo sam industriju rata, zamrzeo političare koji su ljigavci u službi krupnog kapitala, one glupave bogataše, izbore, televiziju, sve sam te nitkove opasno zamrzeo. Zapravo, postajem opet onaj dečak sa suncem u kosi kome je od svega draža devojčica što je nekada lutkama pričala snove...
Voli te tvoj Miodrag
Post je objavljen 22.10.2004. u 03:43 sati.