|
Kada bi se samo saznalo koliko te volim postali bismo hit! Ljudi bi nam se divili i o nama bi pričali šapatom. Narod bi nas voleo i to bi nam davalo snage da kao vetrovi jurimo kroz noć. Ne bi nam bili potrebni pasoši jer za nas granice ne bi ni postojale. Bili bismo slavni par kojeg je prestiž imati u gostima. Primilo bi nas možda kakvo indijansko pleme negde tamo daleko na rubu prerije. Znas li da sam sanjao nekada o jednom takvom plemenu u kome se događaju neke drugačije stvari od ovih ovde viđenih. Mislio sam nekada puno o tome. I vidis to će se desiti. Dobićemo nagradu od zajednice ljudi i o tome će pisati u nekom ilustrovanom listu (Bože, ko danas još čita te glupe časopise) i iskoristićemo mogućnost da biramo zemlju u koju želimo da odemo. Ja ću ti predložiti i ti ćeš pristati i obrećemo se najednom u podnožiju nekjih dalekih planina. Koračaćemo koracima ljudi koji kao da ranije nisu živeli. Oni će nas sačekati i jahaćemo konje tada, topao vetar će nežno milovati tvoju kosu. Padaće veče a mi ćemo se bližiti nekom selu i ja ći ti reći kada ga budem ugledao u daljini. Ti ćeš se tada smejati, reći ćeš mi: „Zašto ranije nismo došli ovamo.“ Zemlja će biti tvrda, znaćemo da nije skoro padala kiša. Videćemo šatore od bivolje kože i čuti daleku pesmu. I kada budemo ulazili tamo, osetićemo tada, osetićemo da kiša počinje, da su kapi krupne i da neće skoro stati. Vrač će vikati: „To je zbog nje, ona je kraljica, ona nam je donela kišu.“ Mi ga nećemo razumeti ali ćemo shvatati nemušti jezik pokreta. Onda će Indijanci stati kraj tvoga konja i klanjati se tebi kao anđelu dok ti budu pomagali da siđeš. Narednih dana će ih oduševiti moje čarobnjaštvo i tvoja lepota. Imaćemo status božanstava i ti ćeš mi reći: „Hajde da zauvek ostanemo ovde.“ Ja ti to neću braniti, ali ću ćutati jer nisam nikada bio nešto snalažljiv sa rečima. Tada će i kiša stati i mi ćemo znati da baš tada i treba da stane, da bi svaka naredna kap bila suvišna. Vremenom ćemo naučiti njihov jezik, a oni će nam dati nova imena tako da ćemo postepeno zaboravljati stara. Tebe će zvati Prolećni cvet, a mene Tužni oblak. Od vrača ću naučiti tajne spravljanja lekovitih napitaka a on od mene čarobnjaštvo misli. Skinućemo staru odeću i obući se u kožu životinja koje nisu iz obesti ubijene. Ja ću loviti za tebe a ti ćeš meni biti najdraža priča. Noću ćemo slušati zvuke na koje nismo navikli, zavijanje kojota i šakala koji će biti kao divna muzika, jer će sa njima i noćne ptice pevati, i zvezde noći će svetleti u daljini. Ujutru ćemo ustajati pre zore i ja ću te gledati kako se umivaš na bistrom potoku, a pored tebe će srne vodu piti. Ti ćeš naći sebe u učenju crvene dece tajnama sveta, govorićeš im o Hristu, oni tebi da je Bog u svakoj stvari. Smislićeš slova za njihov jezik i njihova deca će po prvi put početi da pišu. Pisaće na zemlji i drveću a vreme će brisati tragove njihovih reči. Nećemo znati ni kada bude počeo rat, nećemo znati ni da je poginulo dve trećine ljudi. Ništa nećemo znati. Ni da kuga i kolera opet haraju svetom. Ni da se od tuberkuloze masovno umire. Bićemo udaljeno ostrvo koga je smišljajući tužne stvari u jednom trenutku zaboravio Bog. Ali smrt nas neće zaboraviti, jer smrt je ubačena u nas još dok smo bili u materici. Ležaću ti jednom na samrti, na postelji od kože u našem malom šatoru. Ti ćeš mi spremati lekovite trave, moliti se da još malo ostanem sa tobom. Ja ću ti zahvaljivati za predivan život koji si mi dala. Bićeš prelepa starica i ja ću te gledati, neću dati da mi bolovi tela odvrate pogled od lepote. Uživaću tada jer nikada ranije nisam imao prilike da se tako usresredim na gledanje tebe. Uvek smo zajedno činili stvari, ali sada ćeš ti činiti, a ja imati vremena da gledam, da upijam pogledom. Postepeno će u pogled početi da mi ulaze i druge stvari, videću svoje roditelje, svoga dedu koga sam toliko voleo, videću kako se meša svet mrtvih i živih, videću andjela koji je došao da me povede i najedanput će i bolovi prestati. Moje telo ćete zatvoriti u pećinu kakvih će planine biti pune i tada ćeš plakati, ali ja neću imati moć da ništa učinim. Poželeću da budeš još malo srećna, da vodiš ljubav sa bilo kim ali niko neće poželeti staricu, čak ni tako lepu staricu. Shvatiću da je, bez obzira na sve glupe seksološke priručnike, jedna žena samo jednom čoveku pripadajuća, pa ću i prestati da želim neprirodne stvari. Samo ću te čekati. Biću u prednosti nad tobom jer ću znati da ćeš zasigurno doći gde sam ja. Čekaću određeni broj dana, mada za mene tada dani neće biti iste težine kao što će biti tebi, jer će dimenzije tamo biti drugačije. Onda ćeš jednog dana i ti leći i trpeti bolove i kada počnu da ti se mešaju likovi živih sa likovima umrlih ugledaćeš i mene. Daću ti ruku i pozvati te, a ti me nećeš odbiti. Imaću samo dvadeset godina a ti ćeš biti prava devojčica. Dole će nas opet čekati konji, pomoćiću ti da uzjašeš i poći ćemo prerijom, a ti ćeš reći: „Kako je samo dalek horizont.“ I nigde neće biti nikog, samo će se muzika odnekud čuti kako svira kanconu Tonati, a mi ćemo nošeni snagom divljih konja poći u pravcu sunca i daleki isčeznuti u jednoj majušnoj tački... Zauvek, Miodrag |
| < | listopad, 2004 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv