Rođena si u magli, u praskozorju sveta. Uzdignutih ruku stajala si sama, kao prvo bilje nicala iz polja. Bila si daleka od budućih ljudi, uzdignuta posebnošću što iz tebe sledi. Tvoj je krik onda bio tek krik u bezimenu zoru jer još ne beše zore i ova je prva. Gorele su vatre i poljane mokre dimile se posle. Pale su i kiše i nisu bile slične zvezdama jer nije ih bilo, a život se rađao tek pošto bi mu rekla. Dobijala si telo, stvarali su se oblici, materijalizovana misao postajala je stvarnost. Pisani su zakoni svakog novog dana i stvaranje sveta išlo je kroz faze. Bilo je sve plavo cak i prve trave, birali smo boje tada čak i neba. „Ali zašto plavo, ne valja sve plavo, neka ova trava baš zelena bude.“ Stvorili smo mene od prašine tvoga prvobitnog tela, dok odzvanjali su vulkani, i podrhtavao je Svemir. Nisi čak ni slutila šta će na kraju od svega toga biti. Nisi ni onda kada se Duh božiji dizao iz vode, ni kada je Eva jabuku uzela iz ruku zmije. Videla si kad je car Asirski poveo u ropstvo Misirce, čula ih da govore: Gle, ko ce nas sada da izbavi? U oči si moje tad stavila zadatke, nerešive enigme od kojih mi nostalgičnost još utrobu kida. Rekla si mi: Na nebu postoji tvoja jedna zvezda ali nećeš je ti naći, nećeš je ti naći... Videla si Jovana na reci Jordanu i goluba belog da leti na nebu. Bila si tu kad je Isus na krstu raspet, čula si Mariju kako tužno jeca. Videla si raspad Vavilona, Persije, na kraju i Rima, gledala si avion na nebu Hirošime. Bila si u Iraku kada su se cepala dečija tela, bila si u rovovima onih koji nemaju čime da se brane. Ljudi su se u početku setili da daju imena svemu tome, svom tom čudu koje je tu sada. Neko se setio vekova, neko godina novih, kalendara, neko nebu dao ime, neko tihoj reci. Ali niko nije zaista stvarao kao što je bilo tada, niko nije dao oblik cvetu, niko krilo ptici, niko šapu medvedu iz šume. Niko nije Svemiru rekao: Budi bez kraja, niko zvezdi da svetli u noći. Bila si deo pomisli jednog moćnog Boga, on je morao suviše da razmišlja o tebi. Za svaku je ćeliju pravio specijalan plan, za svako jedro koje je ko poklon spuštao u tebe. Tvoja je duša dobila oklop i pravo na smrtnost, ali samo tela. Rodjena si opet, od žene i čoveka, u jutru oktobra dok lile su kiše. Zaboravila si početak ali spremna si za kraj. Misliš da si stabilna ali ni to nisi. Uskoro će proglasiti gospodara sveta iz plemena Danova i stvoriti mu presto. Pokloniće se narodi dok primaju žigosanje i biti ko krave na otrovnom polju. Ti ćeš tada biti nada i retki će preostali nalaziti utehu u tvojoj lepoti. Povešće nas ka tamnici i tad ću biti s tobom, sa pravom za poljubac, za držanje za ruku. Goreće lomače i zemljotresi jaki ostarelim svetom tutnjaće ko vihor. Uzećeš mi dah, gledati dok umirem i desnom rukom svojom sklapati mi oči.
On je bio u odelu, ona beše sva u belom. Tunel svetla predugačak a ni putokaza niti kakvog drugog znaka beše. Nisu znali gde da idu, povelo ih samo svetlo. Čuo se šum mora, ko da pevaju čarobni zraci, ko da nije do malopre sneg bio i zima ko da nije bila. Koraci su im bili ko kretanje broda kome se oklopi kidaju, koji nikad više neće ni da ima sidro. Bili su laki, mogli su da lete. Dali je to smrt? - pitao je, Da li je to smrt o kojoj su nam govorili sa ludim poštovanjem? Dole je bila zebra i lav je travu mirno pasao kraj nje. Zajedno sa decom Bagdada ona je videla decu Hirošime. On je video logoraše Aušvica koji začudo pevaju od sreće. Da li je to Bog, o kome su nam govorili sa tolikim strahom? - pitao je dok je gledao Isusa kako priča deci Nagasakija o lepoti cveća. Nije bilo časovnika, nije ni vredelo čekati jutra. Nije bilo ni sunca, ničeg nije bilo a opet je sve upijalo oko. Ona je bila sva u belom a on njen je bio ceo. Poljana je bila beskrajna a putevi kroz nju dugi i jedinstveni. Nije bilo mesta za samoću, nema mesto samoći kad postaneš svetlo. On je bio jedan poseban zvuk, ona beše njemu pesma. On bi grlio njeno telo, ali ona bez tela osta, on bez svojih osta ruku. Nisu ni shvatali da više ne postoje, nisu ni imali vremena za to u jednom bezvremenom svetu. Samo je potok vode žive žuborio i pričao o ljubavi. Doduše i anđeli preostali na nebu svirali su na harfama pesmu kojoj nema imena ali koja beše tako stvarna da se rukama ko pogača mogla lomiti. Da li je to ljubav, o kojoj sam ti pisao jednoga oktobra dve hiljade četvrte, na planeti Zemlji, jedne tužne samotnjačke noći, dok sam mislio o tebi braneći suzama da okvase mi oči, dok sam shvatao da je bespredmetno bez tebe svako postojanje? Da li je to ta ljubav? – pitao je, ali ona nije čula jer je i sama već postajala pesmom, kao uostalom što će i on zatim...
Ljubi te zauvek, Miodrag
Post je objavljen 03.10.2004. u 03:59 sati.