|
Kada me povrede ljudi uvek mogu naći utehu u čarolijama koje um jednog zanesenjaka može iz ničega da proizvede. Noćas je jedna takva noć, nije bilo vatrometa, ništa se spektakularno nije dešavalo. Negde u Svemiru postoje vrata o kojima ti još nikada nisam pričao. Negde u Svemiru postoji i ključ kojim se ta vrata otvaraju. Kada pronađeš ključ onda dobijaš i pravo da posežeš za čarolijama. Negde u Svemiru postoje i srca koja vapajući vrište tražeći sećanje, ali ti nemoj sada misliti o njima. Sada se samo preispituj, pomišljaj na prestole do kojih još nisi došla a trebala bi jednom zasigurno na njima da budeš. Ne brini, sve će se odigrati onako kako to mora da bude, nikada ljudi neće moći da poremete planove bestelesnih sila. Tamo u tim brdima do kojih ti pogled seže postoji i pećina u kojoj je zatvorena tvoja naivnost. Naćićeš prvo ključ od svemirskih vrata a onda čarolijom probiti debele zidove te pećine. Borićeš se sa silama koje će za tebe biti nešto novo ali su zapravo oduvek postojale u tebi ali ih ti nisi primećivala. Dopuštala si da vladaju tobom iako nisu imale pravo na to. Ovoga puta biće drugačije. Ti ćeš pobediti i odmah zatim nad tvojom glavom će se pojaviti oreol koji ljudi neće odmah primećivati ali ćeš čuti kako govore: Ona se promenila. Nemoj se obazirati na to jer sve mora tako da bude. To je prvi korak, ali odmah za njim uslediće novi koraci koje moraš preći a kako se dan bude približavao svome kraju spoznavaćeš da zapravo hodaš stazom koja je odraz celog tvog života. Ti je nisi birala ali nemoj tada da zaboraviš da ti tu mogućnost nikada niko nije ni ponudio. Jer baš kada budeš u tom preispitivanju pojaviće se odnekud starica koja će ti prvo govoriti o poljskim radovima i kako je već dugo, predugo padala kiša, ali onda kada oseti da si joj pružila već dovoljno pažnje počeće da te napada i čućeš tada neke pretnje za koje nisi znala da su moguće. To će ti biti najteže iskušenje, ali ako izdržiš i tu prepreku i okreneš se polazeći primetićeš da starice više neće biti. Sledećim korakom zaboravićeš da je ikada postojala, jer ona to zapravo i nije. Samo je jedna ptica koju nije stvorio Bog izvršavala zadatak. Onda ćeš videti da se razdanjuje i na proplanku ispred sebe ugledaćeš dvorac. Zidine dvorca biće slične zidovima Jerusalima, osetićeš da to mesto odiše svetošću. Vetrovi koji će odnekud zaduvati biće blagi a ti ćeš se setiti pesme koju ti je majka pevala uspavljujući te jedne večeri kada si imala samo dve godine života, mada se ljudi obično toga ne sećaju. Tek si učila pokrete, upijala reči, privikavala se na oblike stvari. Bila si gost u jednom svetu koji nisi birala i zarobljenik u telu deteta, a ona je tako lepo pevala. Bila je mlada i imala je tvoj oblik očiju a ti nisi imala moć da joj kažeš da nikada ne prestane sa tim, da ne dozvoli da dođu neke druge večeri u kojima će tišina pevati a majke zaćutati. Međutim, ovog trenutka, ta pesma će biti tako živa i ti ćeš je zapevati dok budeš koračala ka dvorcu. Začudo, ta pesma će biti SEZAMEOTVORISE za kapije dvorca, osetićeš kako padaju teška vrata, osetićeš tu silinu i pomisliti: Nije li ovo samo slučajnost? Ali u božijem delu nema slučajnosti i na kraju ćeš morati to sebi da priznaš. Ući ćeš i odmah ćeš shvatiti da si tu već bila nekada ali nikada nećeš zaista doznati kada i kako. Dvorac će imati hiljadu soba ali ti se nećeš dvoumiti, jer ćeš shvatiti da ideš ka jednoj posebnoj sobi mada nećeš znati šta te čeka tamo. Sedeću ti okrenut leđima na prestolu od slonove kosti i kada uđeš znaću da si to ti. Pitaću se kako te znam a da te nikada ranije nisam sreo, ali će odgovori biti brojni i dolaziće sami od sebe. Nekima ću verovati, a neke puštati da odu sa otkucajima sata koji će biti od masivnog drveta i star hiljadama godina, zapravo biće stariji od vremena. Možda ga je Bog tu zaboravio dok je pravio nacrte svetova, dok je izmišljao vreme. Ustaću i ništa neću reći ali ćeš me istog trenutka prepoznati. Ići ćeš ka meni i sve će se tako munjevito odigrati, da ni anđeli koji će biti skriveni u zidovima još dugo neće moći da shvate o čemu se tu zapravo radi. Daćeš mi ruku i grlićemo se kao deca koja su predugo bila sama. Nećemo čak ni znati da li je ovo planeta Zemlja, koji je ovo vek, da li u rekama teče voda i ima li uopšte ovde reka, da li je danas utorak, (Sreda je - reći ćeš), koje ti je ime, imam li ja imena, ko se krije u onom bunaru, šta je sa decom, da li je počela škola, da li je septembar već, da li je ovo jesen, ko je svoju krunu tako bedno bacio na pod, gde su ptice, ali ptice će tada biti duboko u nama, i reke će teći, a na obzorju se polako pojavljivati sunce nekog novog dana… Tvoj, Miodrag |
|
Znam da sve znas. Spremna si na krupne korake, misliš da si dokučila ljubav, upoznala pravu prirodu Boga. Učiš već i druge svemu. Sve reči koje govoriš iskazuju to, one su pesma koju ću zauvek pevati. Tvoji tragovi su zapanjujuće divni i nemaju nikakve veze sa vremenom koje je prošlo ili koje će doći. Svakako je moguće upoznati tu divnu muziku koju kao oreol širiš oko sebe. Ove reči koje si u meni stvorila i nisu moje već hitaju ka svojoj majci koja ih je postojanjem porodila. Ja sam ti ovih dana i ovamo, i tamo, zapravo ni sam više ne znam gde. Oči mi lutaju ovim čudesnim svetom tražeći odgovore a moje priče nikada nisu bile stvarnije. Sve se odigrava tu pred nama, dovraga sve se dešava baš onako kako ćemo poželeti! Misli su čudo, mislima je i Bog stvorio svet. Deca sebe često vide u trećem licu i možda bi tako i trebali da se gledamo. Ova imena smo dobili dolaskom na ovaj svet i ona su zapravo imena naših tela. Danas sam video prvu sedu u kosi i gle, neko telo koje se naziva ovim imenom počinje da stari. Vreme ne prolazi a telo stari! Kako ce se zvati ovo što ostane od nas kada ovih tela više ne bude bilo, kada budemo samo tragovi u sećanju udaljenog Boga? Da li sebe tako poznaješ? Da li si spremna da prihvatiš svoju suštinu takvom kakva ona zapravo jeste. Ljudi su naučeni da je sreća u posedovanju, otud ovoliko kapitalista, otud ovoliko izgrađenih lokala ali otud i ovoliko sirotinje. Kada izgradiš svoj prvi lokal već si spreman i svet da uništiš. Poseduješ svoju imovinu, više ne misliš kao dete, od započinjaoca Svetskog rata te deli samo veličina imovine i ništa drugo. Ako se ta imovina vremenom uveća, ako počneš da poseduješ naftna polja, vojnu industriju, telohranitelje, marionetske vlade, ako tvoja imovina vremenom predje granice matične zemlje i postane multinacionalna ti se nećeš libiti da gaziš preko leševa, nećeš se libiti da zbog tebe milioni umiru u krvi, da deca jauču, nećeš se libiti da uništavaš planetu Zemlju, zapravo ništa više ti neće biti sveto. Zato ne volim kapitaliste, da sam im majka ne bih ih voleo! Poručuju nam preko medija da ih trebamo voleti, u školama nas uče da ih trebamo voleti, da moramo poštovati privatnu svojinu, da je to dostignuće civilizacije, ali zapravo se ništa nije promenilo od doba kada je Ramzes hodao ovom Zemljom, ili od vremena kada je Isus poručio da će lakše kamila proći kroz iglene uši nego bogataš ući u Carstvo Nebesko. Zato ne volim te priče. Kakva crna imovina, zašto pričaju to meni koji sam samo budući mrtvac!? Ovim mojim očima koje su velike kao genetski modifikovane kupine ja bih da gledam druge stvari. Recimo tebe, u sumrake leta pokraj vodenih izvora, ili tebe u noćima punih zvezda kada zamiru stvari i bude se noćna stvorenja, kada se materijalizuju bića iz bajki koja ponekad srećemo i ne prepoznajući ih. Mogli bismo slušati šapate prirode koje je ova civilizacija tako bedno ugušila. Mogli bismo šetati grobljima i razgovarti o smrtnosti ili stajati na ivici solitera shvatajući koliko je nestvarno to što imamo kada bi samo jedan korak učinio da sve to prestane. Mogla bi da mi pričaš o svom viđenju stvari i, pitam se, da li bi se onda prepoznala. Ljudi obično misle da sebe poznaju i onda su spremni naširoko da polemišu o uzvišenim stvarimo, o tome ko je bio Isus, o anđelima, o ljubavi i sreći. Činjenica koju ne shvataju je zapravo da onaj ko ne poznaje sebe, ko nezna ko on u stvari jeste, ne može ni u najmanjem deliću poznavati Boga, ne može osetiti pravu ljubav, ne može postati srećan. Ljudi su samo obrasci onih naslaga koje su na njima nataložili ljudi i civilizacije. Jer kada bih ti ja rekao da si zapravo žubor kojeg za vreme toplih noći možemo čuti ako se slučajno zateknemo pokraj kakve šumske reke ne bi mi verovala, ali ti to zapravo jesi. To je mnogo sličnije tebi pravoj od svih ostalih priča u koje su te ubedili. Ili da si zvezda padalica koja zablista samo za tren ali je se dosta puta u životu kasnije setimo. Eto, i to je tako blisko istini. Sve ono što misliš da nisi ti zapravo jesi. Tvoja duša je večna i bez obzira na sve utiske koje prikuplja ona nije to. Ona je deo divnog božijeg stvaranja i gledajući to stvaranje videćes sebe. Meni se na momente to desi, da te takvom vidim, bestelesnu, razlivaš se u milijardu boja, lepršaš, iz tebe izbija najlepša muzika koju sam ikada cuo. Osetim te kako se ražlivaš kao voda potoka, kako se tvoji delovi ulivaju u mene, kako se boje stapaju dajući još lepše oblike, kako se muzika stapa stvarajući simfoniju za hiljadu orkestra. I onda sam srećan jer bez obzira na sve iluzije jednog odlazećeg sveta ovo je nešto što nam niko nikada neće moći da oduzme, kao uostalom što se ni vazduh ne naplaćuje, niti je još iko uspeo morsku vodu da proda... Ljubi te Miodrag |
|
Ja sam princ. Suludo je to što kažem ali sam se jednostavno probudio jutros i znao sam to. Jesen je naglo počela da ulazi kroz nevidljiva vrata i njeni tragovi su već svuda unaokolo. Vreme je nikakvo za jebene prinčeve. Kao i za pesnike, uostalom. Nekog jesenjeg jutra ću umreti. Znam da će to biti neke jeseni, znam da nećes biti tu ali čuceš, neki čovek koji će nositi dugi crni mantil će ti to javiti. Zazvoniće na tvoja vrata i ti ćes otvoriti, osetićeš fijuk vetra i jaku hladnoću koja će ti u kuću ući dok ti bude govorio, i neceš biti starica jer ja neću umreti kada budeš starica. Bićeš mlada i pred tobom će još uvek sva vrata stojati otvorena. Njemu će se samo oči videti ispod crnog šešira i samo usne iznad visoke kragne. Govoriće rečima mrtvaca, neće biti nikakvih reakcija sa njegove strane. On će biti samo prolaznik koga nisi do tada, i za koga ćeš misliti da ga nećeš više nikada videti. I sve će biti isto posle, nećeš dopustiti da se išta promeni. Zaboravićeš stranca sa crnim šeširom, zaboraviti reči koje ti je govorio. Reči ćes: Pa, prinčevi pripadaju bajkama, reći ćeš: Uopšte nije važno, reći ćeš: Možda je bolje ovako, reći ćeš... Uostalom, ništa važno nećes reći. Nedugo potom, počeće Treći svetski rat i najednom će se i priroda promeniti. Osetićeš nadolazeću nuklearnu zimu a periodi svetla bivaće sve kraći. Noć će polako pobediti dan a temperatura noću padati i do minus četrdeset. Lepoticama će pucati silikoni u veštačkim grudima od siline hladnoće. Tada će ti biti potrebna toplota i ti ćeš je tražiti ali je nećeš naći. Tvoji ljubavnici ce otići da potraže spas za sebe u krajevima do kojih raspeće stradanja još nije dospelo svom žestinom. Ostaćes sama u kući, jedne nuklearne zime, jedne beskrajno tužne i hladne noći. I tada će se desiti prosvetljenje. Shvatićeš da si princeza. Shvatićeš da si stara hiljadama godina. Shvatićeš da se jurimo iz života u život ne nalazeći se nigde. Shvatićeš da je ovde traženju kraj jer ni sveta više neće biti. Shvatićeš sve to ali ce biti kasno, jer do tada će se već sve odigrati. Sada je septembar 2004-te posle Hrista. Ja sam prorok koji će umreti pre svega rečenog. Neće me biti, neće biti dozvoljeno da ništa od mene ostane. Moje reči će biti orhideje koje se ostavljaju na grobljima i koje brzo svenu. Ništa moje neće ostati. Nikada, nikada više u Svemiru neće me biti. Kada se zbude sve zapisano ti ćes početi da me tražis. Nikada pre nisi, ali tada ćeš početi. Poneka vila će ti reći: Vidjen je tamo, ili: Eno ga onde, ali nemoj im verovati. Samo će se poigravati sa tobom, ali mene neće biti. Deca će umirati roditeljima na rukama, biće krvi i pomori, čuće se vapaji i jauci ali ti ćeš se probijati kroz gomilu ne osećajuci miris krvi, ne videci ništa više. Ljudi ce te vući za haljinu, tvoja će kosa lepršati nošena hladnim vetrom. Biće svega i ničega više neće biti. Poslednja radio stanica će iz dubokog bunkera prenositi poruke ohrabrenja na svim svetskim jezicima ali po prvi put u istoriji ljudi neće verovati tome. Voditelji će govoriti stanovništvu da ne potpada panici, da će se sve srediti, da će doći bolji dani, ali ti ćes znati da su to iluzije, da je sa svim oblicima svega sada već zasigurno i zauvek gotovo. I opet će to biti u jesen, opet ćeš u mraku ugledati onog čoveka u crnom mantilu i sa šeširom, koji će pokušavati da ti nešto kaže, mahati ti rukom da staneš, ali ti tada nećeš stati. Trčaćeš sama kroz tu noć smrti. Onda ćes mi možda u nekom trenutku prošaptati ime i osetiti se snažnijom, posle ćeš hrabrije to ime reći jače, na kraju ćeš vikati to ime i jurićes kroz noć, ali toj noći neće biti kraja. U to vreme će se ukazati i znak Sina Božijeg na nebu i zaplakaće narodi zemaljski. Tada će i vreme prestati da postoji ali ti ćeš se moliti da prodje, da jednostavno sve prodje, da svane jutro nekog novog dana. Ali dana nikada, nikada više neće biti. Ništa više tada neće moći da bude učinjeno jer nema činjenja u bezvremenosti. Postojaće samo taj trenutak koji će biti duži od večnosti i u kome će se ponavljati stvari: krv, ime, plač, jurnjava, zvonjava nekih udaljenih zvona smrti. Danas još uvek nije to vreme. Još uvek nam je dato da ispravljamo stvari, da budemo gospodari budućih dogadjanja. Da sanjamo o sreći, da dopuštamo duši da nam se u nečiju kosu zaplete, da psima slobode nazivamo naše zemaljske dane. Da umirući nečije ime prizovemo nadajući se svetu boljem. Da ponekad u svetu tišine svojim oblakom podignemo granice neba, svojim pogledom osvojimo Sunce. Rukom svojom stegnemo ruku voljenog, suzama operemo korake onog koji je trebao doći. Da potpišemo ljubavni ugovor sopstvenom krvlju i kažemo: Gle, ime moje je tu i blesnulo je načas silinom Velikom praska, jauknulo tugom neke buduće beskrajne noći… Miodrag |
|
Ima na nekih pestotinjak metara od centra grada jedno predivno mesto. Putovao sam puno svetom, živeo u mnogim gradovima i zaista nigde pre nisam video tako čudesno mesto. Danas sam opet išao tamo. Tamo se osećam kao Isus i kao Budha. Osećam da sam zaista doživeo prosvetljenje i to skoro, mada ne bih mogao da se setim ni vremena ni mesta gde se to tačno dogodilo. Verovatno sam počeo da ga tražim još od svojih prvih koraka, nekada me je sudbina sama njemu vodila i zaista vraćajući se mislima u nazad ja postajem svestan te čežnje koju sam neprestano za prosvetljenjem imao. Da mi se nije desilo prosvetljenje ne bih ni otišao na ovo mesto o kojem vam pričam. Ono je skoro sasvim u centru ali niko ne ide tamo, nikada nikog nisam tamo video. Do njega vodi jedno neupadljivo skretanje koje se nalazi tamo gde mu mesto nije i gde ga niko ne očekuje. Prolazio sam desetinama godina pored tog mesta, ponekad se upitao: Šta li se nalazi tamo, na kraju ove staze? Ali nikada nisam učinio taj presudni korak i pošao tim putem. Nikada, nikada do skoro. Zapravo, ljudi svo vreme to rade. Idu putevima kojim su naučili i sva hrabrost im se ponekad svede samo na to razmišljanje o tome šta bi bilo i kako bi bilo poći nekim sporednim putem kojih je mnogo, i koji nas prate celokupnom dužinom našeg životnog puta kojim moramo proći. Takav sam bio i ja pre tog prosvetljenja koje je zapravo sadržano u gubitku svih iluzija. Tek kada izgubiš sve iluzije možeš reci da si prosvetljen, možes sebe nazvati čarobnjakom, možes početi da razumevaš Boga. U poslednje vreme sam najčešće okružen dečurlijom jer kada ti se desi prosvetljenje postaneš deci sličan, deca su zapravo prosvetljenici koje će vreme pred njima polako naučiti iluzijama. Sa odraslima o čemu bih pričao? O politici? O seksu? O naduvanim seksualnim rekordima kojima se diče? O tome ko se privatizovao, a ko se tek sprema za privatizaciju? O tome da će nam zasigurno biti bolje, pa čak i da nam ne bude bolje biće bolje našoj deci, ako ne njima onda deci njihove dece? O tome koja žena daje lako a koja ne? O tome kako je neko prevario nekog? Ili, o tome da je neko umro, da su svuda plakate a, vidiš, ja začudo neznam za to. O tračarijama nesretnih ljudi? Deca su divna jer se ne zanose tim stvarima. U njihovim razgovorima toga nema. Tamo je reka koja teče praveci usek i čudnovato krivudanje. Nad rekom je bilo na hiljade lasti koje su lovile insekte spremajuci zalihu za predstojeći dalek put kojim moraju poći. Usek je u brdu koji zapravo skriva sve to od očiju ljudi. Brdo je prekriveno stoletnim, visokim stablima koje niko ne seče jer i ne zna za njih. Sve je to blizu i sve tako daleko i nestvarno. Podješ li uz tu reku pratiće te taj nestvarni predeo još par kilometara da bi se na kraju sve postepeno počelo da pretvara u obične stvari, sada već daleko od grada i daleko od ljudi. Noću tamo zasigurno igraju vile i patuljci izlaze ispod korena drveća. To mesto je zapravo tako slično tebi. Svo vreme je bilo tu ali ja nisam znao ili nisam zeleo da znam za njega. Dozvoljavao sam da prolaze godine i čitave decenije a ja živeo u tom neobavezujućem neznanju koje je tako savršeno jer ne donosi bol. Trebaš da znaš da postoji nešto da bi čeznuo za tim. Mislio sam da je bolje da ne znam ali mi to nije vredelo jer sam sve to negde duboko slutio. Slutnja je ponekad tako gora od čežnje jer ti donosi nedefinisani bol. Ovaj bol koji danas, poznajući stvari, osećam je bolji od čežnje jer mu znam ime i prezime, znam da negde živi i da je od istog materijala kao i ja. Da možda nekada u tami poželi jedno kucajuće srce koje je svojom suštinom njegovo. Da obavljajući svakodnevne obaveze ponekad zastane i u pauzi svega toga usmeri misli u pravcu u kome sam, da mi oseti disanje, treptaje nejasne moga postojanja. A nije li i to dovoljno, ima li i Bog više od toga...? Oticao sam ti danas sa talasima jedne srebrne reke, tvoj Miodrag |
|
Ljudi mi prigovaraju da isuviše filozofiram, da se smaram time, ali ja zapravo počinjem da vodim jedan život koji se odvija u intervalu jutro – veče i polako prestaju da mi budu bitne stvari na koje tolika učenja nisu uspela da odgovore. Suština sveta koji dopušta da neko sa tvojom veličanstvenošću jednom bude samo lešina ispunjena crvima i nije vredna ničega drugog. Jednom rečiju, postajem svojevrstan jebivetar koji sada već prilično oslobodjen predrasuda uspeva da se glupira do mile volje. Nimalo nisam ono što bi nazvali domaćinom, uzornim i takve stvari. Mogu kuće da mi se ruše, mogu danas da potrošim sve što imam znajući da će se već sutra pojaviti neko sa džakom novca i poći mi u susret. To je suština ovog Matriksa, to je ono što mi se mnogo puta dešavalo. Mogu praviti puno gluperdarija ali će sve posle prespavane noći iznova morati da dođe na svoje mesto. Program je takav i ne dopušta neka takva ekstremna odstupanja. Mi nemamo nikakvog upliva na to i samo saznavanje te činjenice je doista oslobađajuće. Onda možeš da letis a to u danasnje vreme nije baš mala stvar. Možeš da imaš decu po celom svetu, da delove sebe svetu nesebično poklanjaš. Da ne brigaš zbog položaja i takvih tričarija jer ćeš na kraju umreti i čemu briga u sadašnjosti. Da ne abortiraš svoju decu jer što bi im uskratio i ovo malo što bi mogli da dobiju a sebe kasnije nazivao ubicom. Da ne jedeš tela ubijenih životinja jer nijednu od njih nikada nisi ni stvorio. Da ne deliš ljude po rasama i bojama, da se ne obazireš na granice. Te podele nisu tvoje, to su neki oholi ljudi davno napravili i još svetu nisu dali nijedan dokaz da su im podele ispravne. Baš kao što se i Teorija evolucije još uvek naziva samo teorijom a ima budala koji bi se za tu besmislenu teoriju i danas žrtvovali, zaboravljajući da nam i oni još uvek duguju makar samo jedan dokaz. I naravno da im neću verovati! Oni će uvek moći da prevare mnoge ali ja se, dušo, nedam baš lako prevariti. Zato mi se baš živo jebe za sve. I za ove blesave političke kampanje u kojima nas seljaci ubeđuju da su baš oni najbolji i da ćemo štrašno mnogo propustiti ako ne glasamo baš za njih. Ljubi ih majka, oni, pobogu, tako mnogo brinu za nas. Toliko mnogo da su spremni, da kada malo ojačaju i u ratove da nas vode. Ali, ja za njih svakako neću glasati. Imao sam samo jedan glas i još davno ga iskoristio glasajući za ljubav. Pričala si mi skoro o bonsai drveću, oduševila me tim pričama o malim stvarima. Pod utiskom toga nabavio sam juče malog pekinezera koji ima samo mesec dana a zna o suštini sveta isto koliko i ja a da pritom nije morao da pročita na hiljade knjiga kao što sam ja to morao da učinim ne videvši da su odgovori tako blizu jer ih zapravo i nema. Pustio sam ga sada na travu obasjanu ovim odlazećim letnjim suncem i video mu sreću u očima. I uvek će je imati kada bude sunca i dok bude voljen. Ne trebaju mu nikakvi predstavnici u organima lokalne samouprave, ne trebaju mu lideri, ne treba mu položaj u društvenoj hierarhiji. Ovog časa, jedinog časa koji zaista ima u životu, on je srećan . Gledam ga kroz prozor sobe i vidim to. Skupio sam i dečurliju iz celog komšiluka i oni su napolju sa njim i dele tu sreću. A i ja ti postajem takav. Cerekam se po ceo dan, ludiram, prizivam zvezde, razgovaram sa pticama, pevušim pesme koje sam smišljam svirajući gitaru. Ponekad mi je dovoljno samo saznanje da postojiš negde pa da osetim ovo ushićenje, da osetim da me voli Bog bez obzira na to što će me jednog dana ubiti. Stvarajući tebe meni, možda je i dobio pravo na moju smrt. Požalim samo što ne mogu u to ime i više da dam jer ništa drugo i nemam sem ovog jednog života, ovog bezimenog vremena koje neprestano teče, pogleda dečijeg koji mi u neku nestvarnu daljinu seže... Volim te i proglašavam kraljicom svih mojih misli, tvoj Miodrag |
|
Prosao sam mnogim putevima kojima ponekad bas nije bilo zgodno proci. Bio sam na brodu koga su mnoge oluje razbijale o stene zivota. Danas je miris jeseni usao u moju sobu a treptaji samoce lomili su mi prste. U takvim momentima pritisak zna jako da mi padne. Citao sam da ljudi sa niskim pritiskom bivaju dugovecni, ali ako bi mi merili zbir duzina svih trenutaka koji sam proveo bez tebe doslo bi se do zapanjujuceg podatka da sam vec starac koji bi svakako trebalo da zauvek zaklopi oci. Preko vikenda sam osetio prizive necije duse. Osecao da me neko doziva iz magle. Obucen sam u smrtnost i svakoga dana jedan deo mene umire. U nekim trenucima prosvetljenja shvatam da je to umiruce samo odelo u koje je obucena ova vapajuca dusa. Ova dusa koja te trazi. Niko drugi i nikada nece tako. Postoji razlog tome ali ja, eto, neuspevam da ga dokucim. Trazim ga u raznim religijama i filozofijama, ali njega tamo neuspevam naci. Odgovori na sve to sada su tako daleki. Nesto od toga cu neumitno saznati jednog dana kada budem stao pred lice Boga. Mozda doznam tada da smo ljubavnici iz proslih zivota ili raspoluceni mozda samo pri Velikom Prasku. Kada sam video te oci znao sam da sam ih vekovima trazio. Celog mog zivota, ispod svih desavanja, u pozadini i skriven, tekao je taj proces. Danas sam ga svestan, secam se svih tragova koje je u meni ostavljao a ja im nisam znao ime. Nekada kroz jutarnju ceznju, nekada kroz vecernji plac, ali on je bio tu i ja sam mu danas spoznao imena nazvavsi ga: trazenjem, ljubavlju, izgaranjem duse, davljenjem u moru beskonacne ceznje, trabunjanjem pesnika, teturanjem pijanca u noci... Sazetak tih imena na neki zacudjujuci nacin daje tvoje ime. I sam sam se danas zaprepastio kada sam to ime tako jasno ugledao u moru svih tih izmesanih misli. Stajalo je tamo bez ikakve mane i blistalo postojano kao zvezda u noci. Razmisljam i o onoj reci koja nas tako bezobzirno deli. O nama, usamljenicima koji imaju svako svoju stranu obale. O tome kako deluje nemuguce i sama pomisao o prelasku na drugu stranu jedne ohole reke. Ali, reke zapravo nema. Bog je nekada, u svojoj uzaludnosti stvorio ovu video igru da bi prekratio njome beskrajne trenutke vecnosti. On je tako sam u svemu i stagod da stvori ono nece biti Bog. Bog je samo jedan i uvek ce biti samo jedan, a kada si samo jedan onda ti je strasno dosadno, onda ti svasta pada na pamet. Onda izmedju zaljubljenih stavis reku i ubijas vreme time sto cekas da vidis da li ce je oni preci, da li ce se usuditi na to. I bivas poput pisca koji i ne sanja da ce njegovi likovi nekada nekim cudom oziveti. Da ce im suze biti tako vrele a ocaj tako stvaran, da ce ih boleti kada jednom budu spoznali iluziju jednog takvog sveta u kome su robovi i u kome je lazno sta god da stvore. Sve nam je presvuceno razlicitim maskama, oci nas varaju i kada nije noc. Nase usi ne cuju ispravne stvari jer ni zvuka nema. Mi samo mislimo da jesmo, da nas negde ima. Da postoji reka i da postoje dve obale, da si ti postojeca i ja da postojim. Nista od toga sto mi mislimo nije istina. Nicega nema, nema tebe, nema mene, nema nasih tela, nema reke, nema onoga neba gore ni na njemu nema danju sunca, ni nocu meseca. Nema nasih kretnji, nicega, nicega zapravo nema. Ni more nikada nismo videli jer ni mora nema. Ipak, predivan je taj osecaj kada ti se cini da ga gledas buduci da mislis da dolazis sa kopna. Ali ti niotkuda dolazis, i ti nikuda ne stizes. Ti si oduvek i ti si nista ali ja te volim. Slicno moru za koje mislim da ga ponekad ugledam i dopustim tada osecaju da me prevari, eto tako te ja volim. Kao da jesi, i kao da si ovde, i kao ja da sam sa tobom, i kao da je moja ruka u tvojoj ruci, i kao da je moj pogled sada zaledjen u tvome... Ljubi te Miodrag |
|
Ja te zovem kraljice glasom mocnih andjela jer si ti jedina koja zna da sam ti sam bez obzira na sve moje bezvezne kontakte. Ljudi me pozdravljaju na ulici, zastanu, pitaju me: gde sam, zasto sam smrsao, kazu da se sada vec slabo vidjam u ovom gradu. U mojoj su ruci sada vec standarnih par pakli cigareta koje su tako dobar pratilac neprestanoj jurnjavi... Vise ne jedem sedeci, naucio sam se kako se to radi s nogu. Vise ne secem hleb nozem, otkinem komad i idem dalje. Moj zivot je dobio neko tako ludo ubrzanje da cu se nekada i u kovcegu trzati ne shvatajuci da je svemu dosao kraj. Stignem da odem na odmor jednom u 4-5 godina ali nikako ne na ceo, jer sta bi se desilo da posle tolike jurnjave odjednom stanem, znate vec, fizika, zakoni inercije i takve stvari. Ali i jureci ja te zovem. Sve manje imam mogucnosti da ljudima posvetim svoje vreme jer ga vise i nemam, sve manje vremena provodim sa bilo kime, ujutru prvi ustajem u mojoj ulici, zimi su tragovi mojih stopa prvi u snegu, uvece se kasno vracam kuci bivajuci neupotrebljiv i osecam da svi polazu neka prava na mene mada znam da bi moj nestanak bio samo logican nastavak svih navedenih stvari. U svoj tojoj guzvi, u svom tom dozivanju od strane ljudi ja ponekad prepoznam uzasnu samocu. Dodje mi da sve vristeci opsujem i produzim dalje. Da stalno zvoneci telefon o zemlju razbijem. Da pocnem da se penjem na planine, da se druzim sa oblacima, Himalaji, Tibet... toliko je mesta na ovoj planeti koja bi mogla da budu utociste jednom carobnjaku. Bilo bi lepo kada bih te dozivao sa najvise planine na svetu jer tako bih imao nadu da ces me cuti. Ali ti znas da te ja i sada zovem. Da to cinim neprestano, da iza svake moje jurnjave postojis, da si tu i kada te ljudi nevide, da si u mome govoru kada razgovaram sa strancima, da si sakrivena i u onim cigaretama, u popijenim kafama, mojim cutanjima, ponekad tako tuznim ocima... Krijes se u mojim ranim jutarnjim budjenjima, nekako te prizovu ona dva casovnika koji mi zvonjavom svakog jutra prevrnu creva... Neko te je svuda stavio, neko je to tako dobro ucinio da se ponekad upitam nije li ovaj svet zapravo nacinjen od tebe same. Moji zidovi su okreceni tobom, neko je tobom presvukao moj namestaj, neko je tobom zasadio poljane sa travom, od tvoje leprsave kose napravio oblake... Ovih dana me bas nesto poteralo. Kompjuter mi urnisan, snovi takodje. Sve manje vremena imam za pisanje, pitam se sta se desilo sa mojim tekstovima, zapocetom knjigom? Da li bih mogao sve to ispocetka? Onda shvatim da bih mogao, jer bez obzira ne sve nedostatke koje imam neko mi je nekada ugradio gen upornog crva koji katkad i beton progrize. U ovo vreme tehnoloske civilizacije, vreme profita i NVO, kada su mnogi ubedjeni da ce za svet doci bolji dani ja tako dobro osecam ona nevidljiva pozadinska desavanja koje su tako dobro skrili. Ona postoje oduvek ali ne u ovom broju kao danas i ne sa tako lepim imenima. Deca kupuju pivo u plasticnim flasma od dva litra koje posle bacaju u reku. Uskoro cemo jesti genetski modifikovano voce koje ce umesto secera imati u sebi aspartam koji se u nasim telima pretvara u jedinjenje slicno cijanidu. Zasto praviti gasne komore kada je jeftinije ubijati nas o nasem sopstvenom trosku. I zasto to nazvati pravim imenom ako cemo lakse progutati neke poeticnije nazive. Sve je to deo sveta u kome zivimo i koji pokusava da zabrani ljubav. Ali, ja ti vec rekoh da sam ja crv koji ce gristi i beton, koji ce graditi kule, koji ce i protiv sebe, i protiv svih... Koji ce te dozivati i kada budes prestala da cujes. Koji ce ti biti prozor jednog drugacijeg sveta u kome bismo bili ono sto je trebalo oduvek da budemo: dvoje zaljubljenih lutalica, dvoje koji se neumitnom silom spajaju u jedno, jedno koje je iznad Svemira, iznad ove moje zapocete misli... Ljubi te tvoj Miodrag |
| < | rujan, 2004 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | |||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv