Kada me povrede ljudi uvek mogu naći utehu u čarolijama koje um jednog zanesenjaka može iz ničega da proizvede. Noćas je jedna takva noć, nije bilo vatrometa, ništa se spektakularno nije dešavalo. Negde u Svemiru postoje vrata o kojima ti još nikada nisam pričao. Negde u Svemiru postoji i ključ kojim se ta vrata otvaraju. Kada pronađeš ključ onda dobijaš i pravo da posežeš za čarolijama. Negde u Svemiru postoje i srca koja vapajući vrište tražeći sećanje, ali ti nemoj sada misliti o njima. Sada se samo preispituj, pomišljaj na prestole do kojih još nisi došla a trebala bi jednom zasigurno na njima da budeš. Ne brini, sve će se odigrati onako kako to mora da bude, nikada ljudi neće moći da poremete planove bestelesnih sila. Tamo u tim brdima do kojih ti pogled seže postoji i pećina u kojoj je zatvorena tvoja naivnost. Naćićeš prvo ključ od svemirskih vrata a onda čarolijom probiti debele zidove te pećine. Borićeš se sa silama koje će za tebe biti nešto novo ali su zapravo oduvek postojale u tebi ali ih ti nisi primećivala. Dopuštala si da vladaju tobom iako nisu imale pravo na to. Ovoga puta biće drugačije. Ti ćeš pobediti i odmah zatim nad tvojom glavom će se pojaviti oreol koji ljudi neće odmah primećivati ali ćeš čuti kako govore: Ona se promenila. Nemoj se obazirati na to jer sve mora tako da bude. To je prvi korak, ali odmah za njim uslediće novi koraci koje moraš preći a kako se dan bude približavao svome kraju spoznavaćeš da zapravo hodaš stazom koja je odraz celog tvog života. Ti je nisi birala ali nemoj tada da zaboraviš da ti tu mogućnost nikada niko nije ni ponudio. Jer baš kada budeš u tom preispitivanju pojaviće se odnekud starica koja će ti prvo govoriti o poljskim radovima i kako je već dugo, predugo padala kiša, ali onda kada oseti da si joj pružila već dovoljno pažnje počeće da te napada i čućeš tada neke pretnje za koje nisi znala da su moguće. To će ti biti najteže iskušenje, ali ako izdržiš i tu prepreku i okreneš se polazeći primetićeš da starice više neće biti. Sledećim korakom zaboravićeš da je ikada postojala, jer ona to zapravo i nije. Samo je jedna ptica koju nije stvorio Bog izvršavala zadatak. Onda ćeš videti da se razdanjuje i na proplanku ispred sebe ugledaćeš dvorac.
Zidine dvorca biće slične zidovima Jerusalima, osetićeš da to mesto odiše svetošću. Vetrovi koji će odnekud zaduvati biće blagi a ti ćeš se setiti pesme koju ti je majka pevala uspavljujući te jedne večeri kada si imala samo dve godine života, mada se ljudi obično toga ne sećaju. Tek si učila pokrete, upijala reči, privikavala se na oblike stvari. Bila si gost u jednom svetu koji nisi birala i zarobljenik u telu deteta, a ona je tako lepo pevala. Bila je mlada i imala je tvoj oblik očiju a ti nisi imala moć da joj kažeš da nikada ne prestane sa tim, da ne dozvoli da dođu neke druge večeri u kojima će tišina pevati a majke zaćutati. Međutim, ovog trenutka, ta pesma će biti tako živa i ti ćeš je zapevati dok budeš koračala ka dvorcu. Začudo, ta pesma će biti SEZAMEOTVORISE za kapije dvorca, osetićeš kako padaju teška vrata, osetićeš tu silinu i pomisliti: Nije li ovo samo slučajnost? Ali u božijem delu nema slučajnosti i na kraju ćeš morati to sebi da priznaš. Ući ćeš i odmah ćeš shvatiti da si tu već bila nekada ali nikada nećeš zaista doznati kada i kako. Dvorac će imati hiljadu soba ali ti se nećeš dvoumiti, jer ćeš shvatiti da ideš ka jednoj posebnoj sobi mada nećeš znati šta te čeka tamo. Sedeću ti okrenut leđima na prestolu od slonove kosti i kada uđeš znaću da si to ti. Pitaću se kako te znam a da te nikada ranije nisam sreo, ali će odgovori biti brojni i dolaziće sami od sebe. Nekima ću verovati, a neke puštati da odu sa otkucajima sata koji će biti od masivnog drveta i star hiljadama godina, zapravo biće stariji od vremena. Možda ga je Bog tu zaboravio dok je pravio nacrte svetova, dok je izmišljao vreme. Ustaću i ništa neću reći ali ćeš me istog trenutka prepoznati. Ići ćeš ka meni i sve će se tako munjevito odigrati, da ni anđeli koji će biti skriveni u zidovima još dugo neće moći da shvate o čemu se tu zapravo radi. Daćeš mi ruku i grlićemo se kao deca koja su predugo bila sama. Nećemo čak ni znati da li je ovo planeta Zemlja, koji je ovo vek, da li u rekama teče voda i ima li uopšte ovde reka, da li je danas utorak, (Sreda je - reći ćeš), koje ti je ime, imam li ja imena, ko se krije u onom bunaru, šta je sa decom, da li je počela škola, da li je septembar već, da li je ovo jesen, ko je svoju krunu tako bedno bacio na pod, gde su ptice, ali ptice će tada biti duboko u nama, i reke će teći, a na obzorju se polako pojavljivati sunce nekog novog dana…
Tvoj, Miodrag
Post je objavljen 28.09.2004. u 03:28 sati.