Znam da sve znas. Spremna si na krupne korake, misliš da si dokučila ljubav, upoznala pravu prirodu Boga. Učiš već i druge svemu. Sve reči koje govoriš iskazuju to, one su pesma koju ću zauvek pevati. Tvoji tragovi su zapanjujuće divni i nemaju nikakve veze sa vremenom koje je prošlo ili koje će doći. Svakako je moguće upoznati tu divnu muziku koju kao oreol širiš oko sebe. Ove reči koje si u meni stvorila i nisu moje već hitaju ka svojoj majci koja ih je postojanjem porodila. Ja sam ti ovih dana i ovamo, i tamo, zapravo ni sam više ne znam gde. Oči mi lutaju ovim čudesnim svetom tražeći odgovore a moje priče nikada nisu bile stvarnije. Sve se odigrava tu pred nama, dovraga sve se dešava baš onako kako ćemo poželeti! Misli su čudo, mislima je i Bog stvorio svet. Deca sebe često vide u trećem licu i možda bi tako i trebali da se gledamo. Ova imena smo dobili dolaskom na ovaj svet i ona su zapravo imena naših tela. Danas sam video prvu sedu u kosi i gle, neko telo koje se naziva ovim imenom počinje da stari. Vreme ne prolazi a telo stari! Kako ce se zvati ovo što ostane od nas kada ovih tela više ne bude bilo, kada budemo samo tragovi u sećanju udaljenog Boga? Da li sebe tako poznaješ? Da li si spremna da prihvatiš svoju suštinu takvom kakva ona zapravo jeste. Ljudi su naučeni da je sreća u posedovanju, otud ovoliko kapitalista, otud ovoliko izgrađenih lokala ali otud i ovoliko sirotinje. Kada izgradiš svoj prvi lokal već si spreman i svet da uništiš. Poseduješ svoju imovinu, više ne misliš kao dete, od započinjaoca Svetskog rata te deli samo veličina imovine i ništa drugo. Ako se ta imovina vremenom uveća, ako počneš da poseduješ naftna polja, vojnu industriju, telohranitelje, marionetske vlade, ako tvoja imovina vremenom predje granice matične zemlje i postane multinacionalna ti se nećeš libiti da gaziš preko leševa, nećeš se libiti da zbog tebe milioni umiru u krvi, da deca jauču, nećeš se libiti da uništavaš planetu Zemlju, zapravo ništa više ti neće biti sveto. Zato ne volim kapitaliste, da sam im majka ne bih ih voleo! Poručuju nam preko medija da ih trebamo voleti, u školama nas uče da ih trebamo voleti, da moramo poštovati privatnu svojinu, da je to dostignuće civilizacije, ali zapravo se ništa nije promenilo od doba kada je Ramzes hodao ovom Zemljom, ili od vremena kada je Isus poručio da će lakše kamila proći kroz iglene uši nego bogataš ući u Carstvo Nebesko. Zato ne volim te priče. Kakva crna imovina, zašto pričaju to meni koji sam samo budući mrtvac!?
Ovim mojim očima koje su velike kao genetski modifikovane kupine ja bih da gledam druge stvari. Recimo tebe, u sumrake leta pokraj vodenih izvora, ili tebe u noćima punih zvezda kada zamiru stvari i bude se noćna stvorenja, kada se materijalizuju bića iz bajki koja ponekad srećemo i ne prepoznajući ih. Mogli bismo slušati šapate prirode koje je ova civilizacija tako bedno ugušila. Mogli bismo šetati grobljima i razgovarti o smrtnosti ili stajati na ivici solitera shvatajući koliko je nestvarno to što imamo kada bi samo jedan korak učinio da sve to prestane. Mogla bi da mi pričaš o svom viđenju stvari i, pitam se, da li bi se onda prepoznala. Ljudi obično misle da sebe poznaju i onda su spremni naširoko da polemišu o uzvišenim stvarimo, o tome ko je bio Isus, o anđelima, o ljubavi i sreći. Činjenica koju ne shvataju je zapravo da onaj ko ne poznaje sebe, ko nezna ko on u stvari jeste, ne može ni u najmanjem deliću poznavati Boga, ne može osetiti pravu ljubav, ne može postati srećan. Ljudi su samo obrasci onih naslaga koje su na njima nataložili ljudi i civilizacije. Jer kada bih ti ja rekao da si zapravo žubor kojeg za vreme toplih noći možemo čuti ako se slučajno zateknemo pokraj kakve šumske reke ne bi mi verovala, ali ti to zapravo jesi. To je mnogo sličnije tebi pravoj od svih ostalih priča u koje su te ubedili. Ili da si zvezda padalica koja zablista samo za tren ali je se dosta puta u životu kasnije setimo. Eto, i to je tako blisko istini. Sve ono što misliš da nisi ti zapravo jesi. Tvoja duša je večna i bez obzira na sve utiske koje prikuplja ona nije to. Ona je deo divnog božijeg stvaranja i gledajući to stvaranje videćes sebe. Meni se na momente to desi, da te takvom vidim, bestelesnu, razlivaš se u milijardu boja, lepršaš, iz tebe izbija najlepša muzika koju sam ikada cuo. Osetim te kako se ražlivaš kao voda potoka, kako se tvoji delovi ulivaju u mene, kako se boje stapaju dajući još lepše oblike, kako se muzika stapa stvarajući simfoniju za hiljadu orkestra. I onda sam srećan jer bez obzira na sve iluzije jednog odlazećeg sveta ovo je nešto što nam niko nikada neće moći da oduzme, kao uostalom što se ni vazduh ne naplaćuje, niti je još iko uspeo morsku vodu da proda...
Ljubi te Miodrag
Post je objavljen 26.09.2004. u 17:25 sati.