Ja sam princ. Suludo je to što kažem ali sam se jednostavno probudio jutros i znao sam to. Jesen je naglo počela da ulazi kroz nevidljiva vrata i njeni tragovi su već svuda unaokolo. Vreme je nikakvo za jebene prinčeve. Kao i za pesnike, uostalom. Nekog jesenjeg jutra ću umreti. Znam da će to biti neke jeseni, znam da nećes biti tu ali čuceš, neki čovek koji će nositi dugi crni mantil će ti to javiti. Zazvoniće na tvoja vrata i ti ćes otvoriti, osetićeš fijuk vetra i jaku hladnoću koja će ti u kuću ući dok ti bude govorio, i neceš biti starica jer ja neću umreti kada budeš starica. Bićeš mlada i pred tobom će još uvek sva vrata stojati otvorena. Njemu će se samo oči videti ispod crnog šešira i samo usne iznad visoke kragne. Govoriće rečima mrtvaca, neće biti nikakvih reakcija sa njegove strane. On će biti samo prolaznik koga nisi do tada, i za koga ćeš misliti da ga nećeš više nikada videti. I sve će biti isto posle, nećeš dopustiti da se išta promeni. Zaboravićeš stranca sa crnim šeširom, zaboraviti reči koje ti je govorio. Reči ćes: Pa, prinčevi pripadaju bajkama, reći ćeš: Uopšte nije važno, reći ćeš: Možda je bolje ovako, reći ćeš... Uostalom, ništa važno nećes reći. Nedugo potom, počeće Treći svetski rat i najednom će se i priroda promeniti. Osetićeš nadolazeću nuklearnu zimu a periodi svetla bivaće sve kraći. Noć će polako pobediti dan a temperatura noću padati i do minus četrdeset. Lepoticama će pucati silikoni u veštačkim grudima od siline hladnoće. Tada će ti biti potrebna toplota i ti ćeš je tražiti ali je nećeš naći. Tvoji ljubavnici ce otići da potraže spas za sebe u krajevima do kojih raspeće stradanja još nije dospelo svom žestinom. Ostaćes sama u kući, jedne nuklearne zime, jedne beskrajno tužne i hladne noći. I tada će se desiti prosvetljenje. Shvatićeš da si princeza. Shvatićeš da si stara hiljadama godina. Shvatićeš da se jurimo iz života u život ne nalazeći se nigde. Shvatićeš da je ovde traženju kraj jer ni sveta više neće biti. Shvatićeš sve to ali ce biti kasno, jer do tada će se već sve odigrati.
Sada je septembar 2004-te posle Hrista. Ja sam prorok koji će umreti pre svega rečenog. Neće me biti, neće biti dozvoljeno da ništa od mene ostane. Moje reči će biti orhideje koje se ostavljaju na grobljima i koje brzo svenu. Ništa moje neće ostati. Nikada, nikada više u Svemiru neće me biti. Kada se zbude sve zapisano ti ćes početi da me tražis. Nikada pre nisi, ali tada ćeš početi. Poneka vila će ti reći: Vidjen je tamo, ili: Eno ga onde, ali nemoj im verovati. Samo će se poigravati sa tobom, ali mene neće biti. Deca će umirati roditeljima na rukama, biće krvi i pomori, čuće se vapaji i jauci ali ti ćeš se probijati kroz gomilu ne osećajuci miris krvi, ne videci ništa više. Ljudi ce te vući za haljinu, tvoja će kosa lepršati nošena hladnim vetrom. Biće svega i ničega više neće biti. Poslednja radio stanica će iz dubokog bunkera prenositi poruke ohrabrenja na svim svetskim jezicima ali po prvi put u istoriji ljudi neće verovati tome. Voditelji će govoriti stanovništvu da ne potpada panici, da će se sve srediti, da će doći bolji dani, ali ti ćes znati da su to iluzije, da je sa svim oblicima svega sada već zasigurno i zauvek gotovo. I opet će to biti u jesen, opet ćeš u mraku ugledati onog čoveka u crnom mantilu i sa šeširom, koji će pokušavati da ti nešto kaže, mahati ti rukom da staneš, ali ti tada nećeš stati. Trčaćeš sama kroz tu noć smrti. Onda ćes mi možda u nekom trenutku prošaptati ime i osetiti se snažnijom, posle ćeš hrabrije to ime reći jače, na kraju ćeš vikati to ime i jurićes kroz noć, ali toj noći neće biti kraja. U to vreme će se ukazati i znak Sina Božijeg na nebu i zaplakaće narodi zemaljski. Tada će i vreme prestati da postoji ali ti ćeš se moliti da prodje, da jednostavno sve prodje, da svane jutro nekog novog dana. Ali dana nikada, nikada više neće biti. Ništa više tada neće moći da bude učinjeno jer nema činjenja u bezvremenosti. Postojaće samo taj trenutak koji će biti duži od večnosti i u kome će se ponavljati stvari: krv, ime, plač, jurnjava, zvonjava nekih udaljenih zvona smrti. Danas još uvek nije to vreme. Još uvek nam je dato da ispravljamo stvari, da budemo gospodari budućih dogadjanja. Da sanjamo o sreći, da dopuštamo duši da nam se u nečiju kosu zaplete, da psima slobode nazivamo naše zemaljske dane. Da umirući nečije ime prizovemo nadajući se svetu boljem. Da ponekad u svetu tišine svojim oblakom podignemo granice neba, svojim pogledom osvojimo Sunce. Rukom svojom stegnemo ruku voljenog, suzama operemo korake onog koji je trebao doći. Da potpišemo ljubavni ugovor sopstvenom krvlju i kažemo: Gle, ime moje je tu i blesnulo je načas silinom Velikom praska, jauknulo tugom neke buduće beskrajne noći…
Miodrag
Post je objavljen 20.09.2004. u 18:31 sati.