|
Bio sam na moru da te trazim. I odmah sam te nasao, cim sam ga ugledao u svoj onoj velicanstvenosti. More je bilo bozanstveno u posedovanju one sirine za koju sam znao da je tebi pripadajuca. Uvece bih setao opustelom plazom i prepoznavao te u zvuku koji su stvarali talasi i koji je oduvek isti jos od postanja sveta pa do danas i uvek ce biti takav, cak i kada nas vise ne bude bilo. Tada sam te ugledao u tom trajanju, razmisljao o tebi dok su mi bose noge upadale u vlazan pesak te morske obale prepustajuci odmah zatim talasima da izbrisu svaki trag tog trenutka u vremenu. Jednog avgustovskog leta na planeti zemlji, neposredno pred sam pocetak Treceg svetskog rata koji ce biti grozniji od svih dosadasnjih ratova ja sam te nalazio u zalascima sunca, u finoj igri svetla koja je nagovestavala odsjaje buducih atomskih eksplozija i strasno stradanje. Nalazio sam te u svemu tome, u zamoru ljudskih glasova koji su mi bili blizu a ipak tako daleko, u ranim jutrima koje nisam zeleo da propustim, u gledanju morske pene koja se topila i nestajala tu pred mojim ocima. Isao sam do starog Ulcinja secajuci se trenutaka iz mog detinjstva kada me je otac tamo vodio, mene - jednog tuznog decaka koji nije nikada umeo da razume ovaj svet, koji ni danas to ne cini i nikada verovatno ni nece. Moje misli su neprestano bile ispunjene tobom i kada nisam to zeleo, i kada bi mi razum slao jasne poruke da to nije uredu, da bih ti svojim postojanjem naneo bol, da bi ptice tuge sletele u tvoj vrt kada bih ja bio, kada bih postojao za tebe. Rekli su mi da cu u pakao, da sam zao, rekli su mi da mrzim ali ja nisam razumeo kojim jezikom govore jer sam bio poput vakuma u koji nista takvo ne bi ni moglo da udje. Ogovarali su me, pljuvali, govorili: on je ovakav, on je onakav, nisu razumeli moje pesme ali im oprastam jer ni ja nikada nista njihovo nisam razumeo, nikada to nisam ni zeleo, i zato sam suvise dugo gledao u daljinu pretvarajuci svoje zenice u oblicije tvoje, razmisljajuci da je bizarno da te neki stranac ovako silno voli kako to nikada niko nece ciniti, pokusavao da spoznam logiku u svemu tome, ali nje nije bilo. Bacao sam kamencice u vodu, golim rukama pokusavao da uhvatim ribe, dopustao slanoj vodi da mi ulazi u usta, u nos, u oci, u takvim trenucima pozeleo da prestanem sa kretanjem, da pustim vodi da me tada prekrije, da umrem tu kao pomorac ciji je brod razbijen burom. Zaustavljao sam dah, gusio se prisiljavajuci se da izdrzim do kraja ali bi zivot pobedjivao svojim nezaustavljivim refleksima odrzanja. Sada sam na svom poslu opet nemajuci vremena nizasta. Sve je opet isto jer mozda zapravo nicega nije ni bilo. Prevrcem neke vrednosne papire i isuvise cesto kazem ljudima DA, sve vise uvidjajuci da ce me neprekidna lavina posla odvesti nekim drugim pravcima, da cu samo koji sekund kasnije zaboraviti da sam ih i video a kamoli da sam im ista obecao. Stotine miliona mi prolaze kroz ruke a ja pazim da se sve slozi u poslednju paru i prepoznajem opaku igru drzave koja gleda na svaki nacin da opljacka svoje gradjane. Porez na ovo, porez na ono, cak sam nabavio i knjigu koja je cela ispunjena nazivima raznoraznih poreza. Ko se samo setio svega toga, koji su to umovi razradili? Jednog dana nas zakopaju i posle nekog broja godina nasa tela iskopaju i spale jer nije placena grobarina. A kako bi im mrtvi platili kada smo im za zivota dali sve sto imamo? U toj igri vrednosti ja imam priliku da prepoznam pravu koja me nikada ne napusta jer sam je zaista predugo trazio. Zarobljena u meni kao lik u ogledalu vecnosti ti si moja sveprisutna pratilja koja je nemerljiva bilo cim drugim i bez obzira na sve drugo sto ces bilo kada u zivotu imati znam da ces i ti nekada morati da osetis ovu stihiju koja je u meni, lupanje ovog srca koje je jos uvek zivo i treperi, koje je zebra i koje je grizli, koje je lav i koje je slon, koje vodi neki zivot koji nije bas sasvim moj, ali sam ja njegov i ti si ti njegova kao sto nikada nicija neces biti… Zauvek, Miodrag |
|
Sve zavisi od nacina na koji posmatramo svet i ja subjektivnost tih opazaja sve vise razumem. Potrebno je neko vreme da bi se doslo do odgovora na brojna pitanja, ali samo konacno saznanje nije nimalo prijatno. Mozda je zato depresija moj stari saputnik. Ostavi me na neko vreme pa mi se ponovo prisunja, dotakne me svojim ledenim dodirom. Vremenom sam naucio da je prepoznam, da joj cujem korake u tami. Bio sam na nekim slavljima, ljudi su igrali, bilo je osmeha, ali ja sam je tako jasno osetio te noci - sedela je pored mene, bila u svakoj casi vina koju sam popio. Ljudi naravno imaju predrasuda o depresiji ali mogu ti reci da je to zapravo jedno bozansko stanje jer tada svet vidis bez maske, vidis ono sto on zaista jeste, vidis ono isto sto vidi i Bog kada se ponekad priseti svoje tvorevine. Na putu kojim hodamo, pa cak i na putu do tih slavlja mi vidimo znake. Od naseg intelekta zavisi da li cemo shvatiti njihovu poruku. Znaci su uvek isti, ne menjaju se puno kroz istoriju. Okaceni su po zidovima u vidu umrlica, ili setaju po ulicama u obliciju siromasne dece, invalida, starosti, napustenih pasa, oholih bogatasa, nabildovanih kriminalaca, ostavljenih i zaboravljenih zena koje su ko zna gde i u kom trenutku negde zauvek ostavile svoje srce. Sreca je mozda sposobnost da vesto zatvoris oci, da svesno zaglupis sebe ili da ti je sve to od Boga nekada dato. Mozda je to preimucstvo, mozda je to zaista divno stanje ali je ustvari najobicnija laz. Sta misliti o ljudima koji idu svetom zavezanih ociju? Ja sam ti sada zaista sam. Pisem svoju knjigu kada god mi to vreme dopusti. Cak, stavise, zeleo bih da to cinim neprestano, da se iskljucim, da me nema. Da me ne zovu, da me ne traze. Hteo bih reci da dovedem do savrsenstva, da brisem citava poglavlja pa da ih iznova pisem. Zapravo zelim da iza sebe ostavim neke od najlepsih literalnih tekstova na ovom jeziku ikada. Eto, to bih da ucinim tebi u spomen. Sve drugo sto imam jednog dana ce umreti. Moja lepa deca ce jednom postati starci i umrece. Negde vec raste drvece od kojih ce biti napravljeni njihovi sanduci. Neko ce zasigurno nekada svima nama ugasiti poglede, neko nam vec danas jasno porucuje da nista zapravo nemamo, da smo vlasnici nicega. Ponekad ugledam majusno svetlo u noci i znam da to moj svetionik na tren pomisli na mene. Tako si daleko, zapravo jedno si malo ostrvo daleko na pucini na kome je od iskona napravljen svetionik. I niceg drugog zapravo i nema osim vode, ostrva i svetionika. Ja sam davljenik koji sve teze uspeva da pliva po beskonacnoj vodi i koji sve vise pocinje da sumnja u bilo kakvo postojanje kopna. I nekako bas kada poverujem da vise nije vredno truda plivati, da bi bilo tako jednostavno dopustiti vodi da konacno ucini svoje, da u tonjenju nema niceg loseg, nekako bas tada ugledam to moje voljeno svetlo, tu malenu tackicu u noci. Jedan mali delic moje duse koji mi je davno neko ukrao. Komadic moga rebra kome bi bilo tako malo da mu sada kazem da ga volim. Postoje stvari koje se ne mogu iskazati recima ma koliko uporno nastojao da ih nadjes. Mozda bi najpribliznija bila grcka rec AGAPE koja opisuje bezuslovnu ljubav. I ako ti nesto ta rec znaci ja je danas posvecujem tebi, zbog tebe je ona nekada davno, dok su jos bogovi hodali zemljom, i zapisana… S ljubavlju, Miodrag |
| < | kolovoz, 2004 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv