Ima na nekih pestotinjak metara od centra grada jedno predivno mesto. Putovao sam puno svetom, živeo u mnogim gradovima i zaista nigde pre nisam video tako čudesno mesto. Danas sam opet išao tamo. Tamo se osećam kao Isus i kao Budha. Osećam da sam zaista doživeo prosvetljenje i to skoro, mada ne bih mogao da se setim ni vremena ni mesta gde se to tačno dogodilo. Verovatno sam počeo da ga tražim još od svojih prvih koraka, nekada me je sudbina sama njemu vodila i zaista vraćajući se mislima u nazad ja postajem svestan te čežnje koju sam neprestano za prosvetljenjem imao. Da mi se nije desilo prosvetljenje ne bih ni otišao na ovo mesto o kojem vam pričam. Ono je skoro sasvim u centru ali niko ne ide tamo, nikada nikog nisam tamo video. Do njega vodi jedno neupadljivo skretanje koje se nalazi tamo gde mu mesto nije i gde ga niko ne očekuje. Prolazio sam desetinama godina pored tog mesta, ponekad se upitao: Šta li se nalazi tamo, na kraju ove staze? Ali nikada nisam učinio taj presudni korak i pošao tim putem. Nikada, nikada do skoro. Zapravo, ljudi svo vreme to rade. Idu putevima kojim su naučili i sva hrabrost im se ponekad svede samo na to razmišljanje o tome šta bi bilo i kako bi bilo poći nekim sporednim putem kojih je mnogo, i koji nas prate celokupnom dužinom našeg životnog puta kojim moramo proći. Takav sam bio i ja pre tog prosvetljenja koje je zapravo sadržano u gubitku svih iluzija. Tek kada izgubiš sve iluzije možeš reci da si prosvetljen, možes sebe nazvati čarobnjakom, možes početi da razumevaš Boga. U poslednje vreme sam najčešće okružen dečurlijom jer kada ti se desi prosvetljenje postaneš deci sličan, deca su zapravo prosvetljenici koje će vreme pred njima polako naučiti iluzijama. Sa odraslima o čemu bih pričao? O politici? O seksu? O naduvanim seksualnim rekordima kojima se diče? O tome ko se privatizovao, a ko se tek sprema za privatizaciju? O tome da će nam zasigurno biti bolje, pa čak i da nam ne bude bolje biće bolje našoj deci, ako ne njima onda deci njihove dece? O tome koja žena daje lako a koja ne? O tome kako je neko prevario nekog? Ili, o tome da je neko umro, da su svuda plakate a, vidiš, ja začudo neznam za to. O tračarijama nesretnih ljudi? Deca su divna jer se ne zanose tim stvarima. U njihovim razgovorima toga nema.
Tamo je reka koja teče praveci usek i čudnovato krivudanje. Nad rekom je bilo na hiljade lasti koje su lovile insekte spremajuci zalihu za predstojeći dalek put kojim moraju poći. Usek je u brdu koji zapravo skriva sve to od očiju ljudi. Brdo je prekriveno stoletnim, visokim stablima koje niko ne seče jer i ne zna za njih. Sve je to blizu i sve tako daleko i nestvarno. Podješ li uz tu reku pratiće te taj nestvarni predeo još par kilometara da bi se na kraju sve postepeno počelo da pretvara u obične stvari, sada već daleko od grada i daleko od ljudi. Noću tamo zasigurno igraju vile i patuljci izlaze ispod korena drveća. To mesto je zapravo tako slično tebi. Svo vreme je bilo tu ali ja nisam znao ili nisam zeleo da znam za njega. Dozvoljavao sam da prolaze godine i čitave decenije a ja živeo u tom neobavezujućem neznanju koje je tako savršeno jer ne donosi bol. Trebaš da znaš da postoji nešto da bi čeznuo za tim. Mislio sam da je bolje da ne znam ali mi to nije vredelo jer sam sve to negde duboko slutio. Slutnja je ponekad tako gora od čežnje jer ti donosi nedefinisani bol. Ovaj bol koji danas, poznajući stvari, osećam je bolji od čežnje jer mu znam ime i prezime, znam da negde živi i da je od istog materijala kao i ja. Da možda nekada u tami poželi jedno kucajuće srce koje je svojom suštinom njegovo. Da obavljajući svakodnevne obaveze ponekad zastane i u pauzi svega toga usmeri misli u pravcu u kome sam, da mi oseti disanje, treptaje nejasne moga postojanja. A nije li i to dovoljno, ima li i Bog više od toga...?
Oticao sam ti danas sa talasima jedne srebrne reke, tvoj Miodrag
Post je objavljen 15.09.2004. u 00:25 sati.