AnaM nešto novo nešto staro

Uploaded with ImageShack.us

Otvorim ja jutros vrata, a pred njima buket cveća. Ja se obradovala, sva se raznežila... visibabe... Setih se detinjstva, prvih vesnika proleća... Ko li me se to setio??
Ljudi su divni, zagrlila bih ceo svet.
Ponosno uzeh buketić, stavih ga u vazu u koju idu samo visibabe ili ljubice, u sretna vremena ciklame... kafica, novine, predivno započet dan.
Smeškam se celom svetu i ... novine.
Srećom nisam muško da čitam prvo naslovnicu, nego onako z brda s dola. Uzeh kaficu da srknem, i... nije bilo u po burne noći, niti sam ja Feruz paša, ali sama ruka šolju diže... a te vesti smejaše se Bog da prosti...
Kakv obožavalac, kakav sused... to neki dušman doneo visibabetine pred vrata, sad kad su lepo zakonom zabranjene. E teško meni, što ima zlog sveta...
Oni cvetići u vazi oborili glavice, sramežljivo, i njima neprijatno...
Kad sam se malo smirila, razmišljam kome su stale visibake na žulj??
Tako mu i dodje kad su se skromno sakrile u šumici pod snegom pa stidljivo gvirnule. Da su one neki vikači, bukači, kao ruže, pa razvile transparente, naoštrile bodlje, niko ih ne bi ni pipnuo. Ni cveće nije što je nekad bilo, i njega turili u zakon...
nešto mi se i ne grli svet...