AnaM nešto novo nešto staro

Novac
Prljavi, gadan novac. Oni koji ga vole su sitne duše, ne znaju prave vrednosti života. Samo pravi ljudi se dižu iznad želje da šuškave novčanice pune njihove džepove.
Naravno ja sam iznad tog prozaičnog pokazatelja moći.
Pravi ljudi gledaju sa prezirom to bedno materjalno sretstvo kojim neće oplemeniti dušu.
A onda sam otišla u Veneciju...
Bla bla bla...
Kreni negde bez novca, možeš dizati nos koliko hoćeš, ali osim zvezda i meseca, slabo da ćeš šta videti.
Satima sam hodala, buljila u izloge Armanija... Bulgari, Lancom, koga briga za njih i firmirane krpice. Ja nisam snob. Sad ruku na srce, neke stvari su me pogodile direkt u srce, onako kao prva ljubav, ali moj novčanik se podrugljivo nasmejao i ja sam dostojanstveno jezdila dalje, naravno, uzdah, tužan pogled, se ne račuma...
Idemo dalje
Ulaz na Bienale, samo 25 Eu, sitnica... onda gondola. Gondola je 150EU. Samo vožnja, ne možeš je poneti kući, a i kako bi??? Za to dobiješ i bocu šampanja, valjda da se povratiš od cene. Gondolijer nije uračunat, on samo vozi, značajno se smeška, i moraš ga vratiti neraspakovanog... on evriće ne vraća.
Milion kanalića, mostića, radnjića, tornjića i ostale lepote se mora pregledati u jednom danau. Spavanje na klupi u parku je u Veneciji nemoguće, a ulice su im mnogo tečne i uzburkane, nezgodne za izigravanje klošara, pa se sve mora videti u jednom danu.
Grogi sedoh da popijem malo mineralne... dotuče me načisto, bez bakšiša 4EU. Kad je bal, neka je sa muzikom, i naručih kolač... Ne pitajte...
Slikanje je bilo badava, te se ja vratih sa milion slika... kupujem loto...
Venecija je ipak jedina na svetu...