AnaM nešto novo nešto staro

Planeta Myra na putu Beladoninom
Čudna je ta planeta Myra.
Kad pomislim, Zemljani, tako nešto bi vama trebalo. Uzdahnem lagano, sklopim oči, i putujem prostranstvima mašte. Tako je najbrže doći na moju planetu.
Planeta kao planeta, ni velika ni mala, intligencija na njoj kao svuda u Svemiru, ni prepametni, ni preglupi, onako, kao vi Zemljani.
Normalno, Myrani su oslobodjeni balasta osećanja. Njima je sve svejedno, i zato je na toj planeti uvek sve srednje, vreme ni toplo ni hladno, povetarac se jedva može nazvati vetrom, a Sunce onako mlakasto.
S vremena na vreme, mutira neki Myranin.
Strava, taj pravi cirkuse. Bori se za neku demokratiju koju samo on zna da objasni, peva, svira, raduje se pupoljku, kao da je to jedini, a sve rascvetano kao trešnjev cvet u Japanu. Najblesavijij je kad se zaljubi. Ako je ženski primerak, davi nekog jadnog Myranina svojim osećanjima, traži kojekave besmislice i nepotrebne stvari, kao da igraju valcer, pišu pesme ( pesme su reči koje naredjane jedna do druge štave još besmislenije situacije, da ne kažem nemoguće)
Večnost biva ugrožena, jer mrvice života guše se u vremenu.
Da reše tu situacju, Myrani imaju bazen, promenljivih veličina, od bare, pa sve do jezera.
To je bazen neostvarenih želja...
Tu kljuknu tog mutanta, dok se ne opameti, pliva.
Obično kao i u životu na Zemlji, shvatimo da su neke želje nemoguće i pomirimo se da se nikad neće ostvariti...