AnaM nešto novo nešto staro

AnaM kreci svoju sobu
Rešila sam da sama, potpuno sama , okrečim sobu i izvršim sve pripreme.
Gledala sam reklame... to i dete može... pa da krenem!
Savijam tepih, ufff.. što je težak... guram ga nogom, upirem rukama...ni makac...
Zvrrrr... susede... ako bi bili tako dobri... i tepih je izbačen iz sobe.
Dalje mogu sama, stočić je pomeren, fotelja izbačena, slike, opa, opa, što je to lagano... zavese... penjem se na stolicu, skidam milion kukica... vučem, vučem, još malo, samo malkice.... gde je ono težište ravnoteže? Tras-bum
Nije baš tu.... zavesa se čupa, ja letim, srećom kauč je još na mestu, sve se završava ogromnom modricom.
Kauč?
Gledam ga kao neprijatelja, kao tenk koji se raširio po celoj sobi.
Guram , mrdne pedalj, pa susede... otišao... pobegao, kukavica, ma mogu sve sama....
-Striček, dodji na kavicu!

Posle 2-3 sata, kauč je na sred sobe, striček na njemu , grogi, oporavlja se uz pivce.
Nekoliko sati kasnije, posle dužeg dogovaranja, sriček, susedi, uže i dalje familije, slučajnih prolaznikai, jednog nesretnog dobronamernika, zaključismo , onako zajedno, da regal ne treba pomerati ,jos manje rastavljati, jer se iza njega i onako ne vidi, a mogao bi se raspasti našim intervencijama.
Pripreme su gotove, mogu da počnem. Hmm,... uzimam kantu sa bojom, nežna marelica, reče prodavac... uzimam jednu od četki, neke neindentifikovane sprave, koje navodno same rade, i bacam se na posao(čekala sam , nisu same ništa uradile).
Ustvari imam samo jedan zid, na drugom je regal, na trećem prozori, četvrtom vrata i parčence zida, i ne računam ga!
Bojim, stvarno, to može i dete, ali boja je nekako čudna, više liči na prezrelu narandju, ali kad se osuši....
Malo sam se i zamorila skačući gore-dole, odbacila sam sve one spravice koje su progutale more boje, i ostala sam verna četki.
Jos malo i gotovo, da pomerim merdevine, kako ono moleri hodaju sa njima? Ups...idu merdevine, ali ne vide, prevrnule su boju, koja se razliva po nekom najlonu, opasno skrečući ka parketu.
Vučem, guram kantu i poslednje kapi dragocene tečnosti, završavaju prskajući regal.
Mislim na romantičan zalazak sunca, negde u pustinji, jer na to potseća moj regal, dok se boja cedi sa njega.
Teta... pomagaj, donesi, hitno, najmanje pakovanje boje...da...da...nežna marelica...
Teta donosi boju, pijemo kavu i pretresamo porodične tračeve.
Najzad oko ponoći, završavam. Prvi deo je gotov.Nežna marelica, možda u mojim snovima, ali zato, ovaj drugi, sa tetinom bojom, pretvara se u purpurno crveno... nema veze, bas se lepo slaže!
Na vrhu nosa imam narandjastu boju, po ramenima neke crte. Plafon i pored najbolje volje, nisam ofarbala, boja se uvek nekako završavala na mojoj šaki, curila niz ruku do lakta i tu se razlivala po telu, prskajući sve vreme lice.
Zora se približava, soba izgleda kao da je bombardovanje upravo počelo, ali ja...ja cvetam od sreće i zadovoljstva...I kad pomislim, neki ljudi bi za tu sitnicu od posla tražili pomoć....
Ja sve mogu sama! :)