Hopsanje u ritmu

Evo, došao je dan kad se mogu malo raspisati o tome što je bilo. Moj jedini, najdraži, omiljeni mali pas je stradao.
Sve je izgledalo tako normalno. Bili smo na livadi i pustila sam ga s lajne da se igra s drugim psima. Sa svima se pažljivo ponjuškao i kasnije su trčkarali okolo. Taman sam ga stavila na uzicu i još malo pričala s gazdaricom tih pasa, a moj mali je ostao njuškati travu do jednog lesija. Gledala sam prema njemu i pazila što se događa, a on mi je bio okrenut leđima. Sljedeće sam vidla da je ustuknuo i panično potrčao i počeo vrištati. Kad sam ga primila, vidjela sam da mu je okeco ispalo iz kapka. Bila sam užasnuta i od šoka nisam znala što mi je sljedeće za raditi. Gazdarica tog lesija do kojeg je malo čas moj pas bio nas je strpala u auto i odvela do najbliže dobre veterinarske ambulante. Ona je ušla unutra i rekla da je njen pas kriv i da je u autu ako ga treba pregledati, i dala je sve podatke, a čak ni ona ne zna što se točno dogodilo tog djelića, te milisekunde. Bilo je to hrabro i veliko od nje. Nju i njenog psa ja ništa ne krivim.
Okeco je bilo izašlo iz kapka, i bilo je poderano. To se nažalost zna desiti tim malim, buljookim pesekima. Nije prvi slučaj. Veterinar se borio nekoliko sati , ali živci su bili pokidani i vid se nije mogao spasiti. Meni je ponudio 2 opcije. Da se okeco vrati unutra ili da ga kompletnog odstranimo. Kad bi se vratilo, zbog nabreknuća i hematoma, to bi bilo jako bolno za psa, a najvjerojatnije bi ponovo ispalo za koji dan. Uspješnost te operacije je manji od 10%. Samo puno boli i muke, vid se ne bi spasio, i najvjerojatnije bi pas morao proći cijelu ovu operaciju ponovo.
Odluka je pala na vađenje oka. Tako je za sve najbolje. Sada ima zašivene kapke, kao da žmiri na jedno oko.
Kažu da psu to i nije neki veći defekt. Oni prvo njuše, pa osluškuju, a tek tada gledaju. Osim toga ostalo je drugo okeco potpuno živo i zdravo , na koje on vidi. Bilo bi njemu puno gore da je ostao bez šape. Njemu, a i meni. Ovako će se moći kretati kao da ništa nije bilo samo kad se malo privikne, na nešto suženiji vidik. Naravno voljela bi da moj pas nema nikakav defekt. Da je sve kao i prije. Kao da se potajno nadam da će, kad sve ovo prođe, on otvoriti oba oka.
Užasno mi je bilo vidjeti ga kako je stradao. Užasno mi je bilo slušati ga kako priča drugima da ga boli. (cvilio je do sada nepoznatim cviležom) užasno mi je što mu je stradalo oko, jer oni koji me dobro znaju, znaju koliko meni znače oči bilo ljudske, bilo životinjske. Ali ako se po sudbini nešto moralo dogoditi ovo je zasigurno manje zlo.
Ja ga i dalje volim, mazim i pazim. Pa i on mene voli, a ja nemam 2zuba ni slijepo crijevo. I dalje će on biti moj mali najdraži i najljepši. I dalje će ići u školicu poslušnosti, jer tamo skupa uživamo. Za ostale aktivnosti manje bitno.
Žaba kaže da je to možda znak da sam se previše vezala uz psa.
Brmba kaže da se u narodu kaže da ljudi najjačem tovaru daju najviše tereta. Voljela bih da mi na čelu piše da sam slabi tovar.
Ja sam svoju pouku izvukla. Ne znam dali genima, ili čime imam svoj «defekt». Trudim se biti savršena. Preveliki sam perfekcionist. I kad i ako dođe do neke zapreke, ja se ne trudim da dam sve od sebe da to nekako prikrijem, nego se više ne trudim uopće. Kad sam u 1. razredu srednje škole prošla s 4, nisam se više trudila da imam što bolji prosjek, a trebala sam. Kad sam na faxu kod bitnog profesora prvi kolokvij loše prošla, nisam se trudila da ostale bolje znam, a trebala sam. Pokušavam to popraviti, ali to ide polako.
Sada imam nesavršenog psa, ali kojeg ću savršeno voljeti.