utorak, 23.09.2008.
Još malo o mobilnim telefonima.
Moji roditelji su striktno na vi sa tehnikom (izuzev bijele tehnike) i nastane živa drama kad treba naštimati kontrast na TV-u, pokrenuti-zaustaviti-ponovno pokrenuti DVD, upaliti PC ili programirati video. Okrutna sudbina se tako neslano našalila i oboje mojih roditelja podarila mobilnim uređajima. Nisu ih sami kupili nego ih dobili od prijatelja pa hoćeš-nećeš… nije ljubazno odbiti poklon. Dakle, moji roditelji, oboje kronično tehnofobični, sada koriste mobilne telefone. Ali kako?
Okrutnost sudbine je u tome što su prvo kategorički odbijali koristiti dotične telefone u stilu, Koji će to k*rac meni. To je vražja sprava. Radijacija će mi spržit mozak, i slično, da bi sad došli do druge krajnosti gdje konstantno drkaju po njima. Ali ono najokrutnije u svemu je to što mene uvlače u to svoje drkeljanje. Prvo sam im morala NAPISATI kako se određene opcije telefona koriste, KORAK PO KORAK. Onda sam morala zadržati prisebnost nakon što bi svako malo digli dramu jerbo Tu sad nešto pišti, a ja ne znam šta da stisnem! A najveća poslastica je slušati njih dvoje kako se prepiru oko toga tko je sposobniji u korištenju mobilnog telefona jer je jedno od njih napravilo nešto krivo, a ovo drugo je to već ooodaaaaavno savladalo.
Baterija se ispraznila i telefon se ugasio pa je frka: Jel CRKO?! Nije, mama. Samo treba bateriju napuniti.
Nešto svijetli. A zašto svijetli?
Kristina! Kojipizdumaterinudajasadradimkadvišenemamkonanaračunu?! Obnovi bon, tata.
I tako svaki vražji dan već dva mjeseca.
