- Tko je smislio pravila ponašanja i zašto moram u školu? Hoću ići spavati u jedanaest sati, ali mi mama ne dopušta jer kaže da ću biti iscrpljen i da djeca moraju ići u normalno vrijeme na spavanje. Ali ja imam svoje mišljenje! Ona kaže rečenicu "dok si pod mojim krovom". Sigurno znaš i sama, nisi ti baš stara. Hjoooooj!

- Znam i slušala sam istu rečenicu dok god nisam završila školovanje. Navikni se. Sve je to dio i čar odrastanja. Vrlo vjerojatno sad kolutaš očima. Naravno da smiješ izreći svoje mišljenje, ali krajnju odluku donose roditelji. Jednog dana ćeš biti odrasla osoba i shvatiti što znači odgovornost, briga i ljubav prema djetetu. Budi zahvalan za sve što čine za tebe. Moraš imati razumijevanja za roditelje, isto kao što oni imaju za tebe i tvoje postupke. Prevrti film pa budi iskren.

- Pa nisam baš bio dobar...

- Onda?

- Imaju pravo. Ali kad ja želim...

- I tvoji roditelji isto tebi žele samo najbolje. Pričali smo već o tome. Puno, puno puta.

- Ha - ha - ha, zaključio sam da je mama vrhovni šef, a ti advokat.

- Zašto?

- Ti uvijek imaš živaca za istrage, rasprave, raspetljavanja, savjete... I preslične ste! Što jedna kaže par sati prije, druga kasnije ponovi. Zato je ona rekla da uvijek prvo tebe moram pitati smijem li nešto uraditi kad sam s vama. Ti ćeš odgovoriti ono što bi ona odgovorila. Mogu ti samo reć' da ćeš jednog dana bit' dobra mama. Čekaj, zove me Tin. Čekaj da mu snimim glasovnu.

"Javim se kasnije, zove me mama".

- Aha, čujemo se navečer ako te zove mama.

- Ma neeee! Pa kažem za tebe. Ne govorim nikada maćeha jer mi se ne sviđa ta riječ. Ne da mi se objašnjavati s kim razgovaram.

- Joj, sad si me piknuo ovom rečenicom, ali ipak dovijeka moraš znati da je tvoja mama najvažnija. Hvala što me cijeniš. Meni je drago da ti mogu biti podrška na životnom putu.

- Ja sam zapravo bogat.

- Kako to misliš?

- Imam vas četvero, sestru i svi se slažemo predobro. To je bogatstvo!

Oznake: odgoj, Obrazovanje, odrastanje, roditelji, život, dijete

Telefon je zvonio duže vrijeme. Marija se jučer nije javila, ali danas je bilo neizbježno. Primila se za korijen nosa, spustila glavu, zažmirila, duboko udahnula i podignula slušalicu. Pretpostavljala je da će morati slušati majčino predavanje u svojoj pedeset i drugoj godini.

- Halo? De ste? Kaj se ništ' ne javljate? - glasilo je standardno pitanje.

- Došla sam iz škole, ručali smo i popila sam kavu sa šogorom. Spremam se sad ispravljati zadaće. - odgovorila je ukratko, ali pripremala se za kolutanje očima jer je znala što slijedi. Baka ide braniti svoje “svete unuke” i njoj, koja radi dvadeset i šest godina u školi, soliti pamet kako se postupa s djecom.

- Čuj, moram ti nekaj reć'. Viš', tvoj tata i ja smo se trudili pružit' ti baš sve kaj mi nismo imali. Istina, bili smo duži period podstanari. Bila su druga vremena i nije nam bilo lako. Školovali smo te, završila si fakultet, mislili smo da ćeš nać' posao u gradu i ostat' ovdje. Došla sam sa šesnaest sama u Zagreb i za tebe sam htjela nekaj drugo. Srce si nam slomila kad si rekla da ćeš se udati za nekog tko ima samo osam razreda škole i na selo Bogu iza nogu. Tvoj tata i ja smo se plakali cijelim putem do doma kad ste nam saopćili jer nismo mogli vjerovat'. Bila je tvoja odluka, poštovali smo to i dobro. Imali smo druge snove za tebe, al' oni nisu bili tvoji. Ti si sama slijedila svoj put i nikad ti nisam prigovarala. Pa zakaj si onda sad ti takva? Sara će završit' fakultet u roku, s tim dečkom je nekoliko godina i ti si se sad našla njoj pametovat' jer se žele vjenčat'. Pa kaj ti nisi nas slušala prije 25 godina? Ma, vidjela sam ja tebe kad si išla mlađoj kupit' haljinu za maturalnu. Tebi se nikaj ne sviđa, nego ja baba od 73 godine moram djetetu davat' savjete. Tak' bi ti flisku prilijepila odmah. Pusti ih da odaberu sami kaj će i kak' će u životu. Ti uopće ne znaš razgovarat' sa svojom djecom, a ni mene ne zoveš. Javiš se samo kad ja tebe zivkam. - mama je brzo izgovarala, a Marija je zamišljala kako je gleda kao nekad dok je peglala s viklerima na glavi uz zvukove Elvisa na radiju. Sara je bila bakina kopija. Ona se nikad nije voljela šminkati ili nositi visoke potpetice poput njih. Čak su se jednako brzo “nafunjile” za svaku sitnicu.

Napokon se ubacila u razgovor.

- Sara kako posije, tako će i žeti. Briga me. Maturalne haljine su prestrašne i kriminalne. Dobro, zašto ti meni moraš objašnjavati kako se trebam ponašati s djecom? Meni koja radim u školi. - odgovorila je pomalo bezobrazno te očekivala da počne izvirati mamin i Sarin drhtavi glas.

- Dobro, bolje da nikaj nisam išla govorit'. Samo se naživciram svaki put. Ne budem ni ja živjela sto godina. Budeš ti vidjela! - samo što ne počne plakati.

- Joj, ženo Božja, daj se smiri! Sve je okej! Šta bi se bez veze živcirala?! Opusti se! - pokušavala ju je umiriti uz smijeh. Nastavila je razgovor.

- Idem sad. Moram ići. Čeka me ispravljanje zadaća. Budem te nazvala sutra. - pozdravile su se, a Marija je zapravo išla čitati knjigu. Htjela se odmoriti od škole i svih koji su je umarali.

Ana je spustila slušalicu i udubila se u svoj bakreni naslonjač. Nastavila je gledati serije na televiziji. Sara je otvarala vrata od boravka.

- Bako, jesi se čula s mamom? Što ti je rekla?

- Ništa, milo. Sve je u redu. Moraš shvatit' da se mama samo brine za tebe. Mame se uvijek brinu za svoje bebe. Budeš vidjela kad ćeš bit' mama jednog dana. Daj Bože da budeš! Jooooj, imam kolača! Potpuno sam zaboravila na njih. Hoćeš da odem složit' limunadu ili hoćeš možda pit' kavu sa mnom? Odmah odem složit', samo sjedni tu sa mnom. - starica je brižno objasnila i poželjela društvo.

Sara je dobila poruku na Viberu.

Mama:

“Ti i tvoja baka ste baš prave tračerice. "

Oznake: obitelj, mama, ljubav, roditelji, odnos, život, odrastanje