|
Penjemo se poput koza na planinu. Završio nam je odmor i sad opet po starom. Zajebano se penjati na ovu suru planinetinu, nigdje ni puta ni staze, ustvari ima jedan jedini kakav-takav put al jedan njegov dio prolazi rubom klisure i meni je frka ići tuda. Još od mladosti patim od aerofobije, zato se i nisam kao klinac poput ostale djece mogao pentrati na vrh drveća da pregledavam ptičja gnijezda. Uvijek sam im zavidio na tome i stoput sam pokušao ali bi već na pola stabla dobijao vrtoglavicu i onda bi se čak imao problema vratiti na zemlju. Sad gmižemo po zaleđenoj sniježnoj planini, dole ispod nas je ambis dubok stotinama metara, stisnuo sam se ko pijavica uz Baksuza, držim ga ko kliještima, ne smijem ni pogledati dole nego gledam samo u njegova leđa..grozničavo mu šapćem.. - Nemoj se zajebavat..ako odem ja ideš i ti.. On se smije - Šta si se stisko...neš' moš' odvojit prste od jakete, smrznuće ti se..evo pogledaj ajde..nije strašno.. - Jebi ti to..aaa..jok.. Probijamo se kroz snijeg, napadao je ko iz vreće, ima ga preko metra..napokon dolazimo do položaja, pozdravaljamo se sa smjenom, oni piče dole, veseli su..mi otpuhujemo, ovdje ćemo ostati dva tjedna, Rolingstonsi su nam donijeli vreće kruha, par vreća konzervi i kobasica i to nam je sljedovanje za dva tjedna. Vodu možemo topiti od snijega i ako ne bude nekih problema to nam je sve. Nije lako izlaziti izlaziti gore. Municije imamo dovoljno od prošle smjene. A i ko će napadati po ovom nevremenu i ovom snijegu, to je u ovoj planini nemoguće po kojoj se ne možeš kretati ni kad je suho a kamoli kad snijeg sakrije sve ove škripove i provalije. Negdje upadneš u snijeg do pasa a negdje te drugi moraju čupati kad propadneš u neki škrip. Računamo da će ovaj teren biti miran i dosadan. Bolje tako. Raspodijelili smo se po šatorima, u svakoj ima po jedna peć, grijemo se i pretežno kartamo. Već par dana nijedan se metak nije ispalio ni s jedne strane, idilično je i uopće nemamo osjećaj rata. Problem je što našim notornim alkosima ponestaje rakije i njih to muči. Zalihe su im već debelo pri kraju i sad moraju reducirati dnevne doze. Oni se okupljaju u jednom šatoru i tamo razrađuju taktiku. Siso vodi glavnu riječ, on će veli stati na kraj pijenju bez-veze. Situacija je ozbiljna i moraju se disciplinirati ako ne žele zapasti u apstinencijsku krizu. On uzima u ruku bocu Štoka i veli odsad se neće događati da neki potežu ko smukovi nego svak ravnomjerno. Objašnjava im da moraju bit uštimani ko nogometna ekipa, treba lijepo dodavati bocu a ne solirati jer tako uvijek ekipa gubi zbog sebičnih pojedinaca. On je veli golman i on će degažirati loptu..otšerafljuje bocu i poteže dobar cug onda dodaje prvom do sebe, on isto potegne i daje drugom, ovaj isto potegne cug i dodaje trećem ovaj potegne cug pa onda kao ...dodati će slijedećom ali onda se predomisli i potegne još jednom iz boce...u tom trenutku Siso izvaljuje svoje goleme oči na njega, otima mu bocu i viče.. - Ne driblaj..vrati loptu golmanu. Ja i Jablan izlazimo na stražu, cupkamo u mjestu, hladno je, oko nas mir i tišina snijegom zametene planine. Odjednom ispred nas čujemo kako sjekira udara o stablo, odzvanja njezin tupi zvuk u tišini, to oni tamo s druge strane sebi sjeku drva. Jablan skida pušku s ramena i opali nasumce jedan metak. Prestaje udaranje sjekire, mi ćulimo uši i nakon par trenutaka tišine začuje se jasno glas.. - Ne pucaj jarane ...matere ti.. I opet udara sjekira o stablo, mi se smijemo, ja govorim Jablanu.."pusti čovjeka". On vrti glavom i nešto psuje. "smiješan je ovaj rat" veli... Navečer se dogovorimo da podijelimo smjenu. Ne vjerujemo da će neko doći po noći a kamoli po ovome snijegu, hladno je, temperatura se spušta debelo ispod nule i nema smisla da se obojica smrzavamo. Noćas pada Nova godina i nas je zapala baš ta smjena kad se godine dijele. Izlazim iz šatora nešto prije ponoći, mijenjam smrznutog Jablana, on huče u prste, sav se skorio, ulijeće u šator, ja izlazim, palim cigaretu, penjem se na jednu kamenu gromadu, čak bi me neko mogao i nanijeti al začudo osjećam da za to večeras nema šanse. Pogledavam na sat, za koju minutu će ponoć, sjedim na gromadi na vrhu divlje planine i čekam Novu Godinu. Pa to je doživljaj mislim u sebi. Jebeš ovakav doživljaj..mislim se u sebi....hladno je za popizdit. Odjednom sa svih strana nebo paraju svijetleći meci..tuku ..vidim... i ovi naši, tuku i oni ispred nas i sa svih strana dokle god oko seže vidim zmijolike tragove svijetlećih metaka kako se lijeno penju prema nebu..mjesečina je i vidi se na daleko. Na desetine isprekidanih mlazova stotinama kilometara uokolo. Gledam tu veličanstvenu sliku razjapljenih usta, nikad prije nisam vidio tako nešto fascinantno i nesvakidašnje...slika ko iz sna.. evo.. ko da i nebo nešto slavi obuklo se u sve svoje zvijezde one male sićušne i veće i gle.. i mene već radost plavi kakvo veče o bože kakvo veče a onda me nešto u dnu duše stegne kao da me zaboli ljepota u srcu osjetim sve patnje zemlje ljudsko trpljenje i tuga mi na dušu legne o vidim Kriste tvoj križ i tvoje razapenje, za naše grijehe i naše spasenje O..bože zar je to otkupljenje.. |
|
Sjedimo ispred škole i čekamo smjenu. Ovaj put je teren prošao samo tako, nemamo ni poginulih ni ranjenih, osim puškaranja i dobacivanja granatama onako reda radi nije bilo nikakvih sukoba. Sjedimo ispred baze i lijeno se rastežemo, pogledavamo na sat i mrmljamo zbog kašnjenja. Nebo je oblačno, svaki čas bi mogla okrenuti hladna zimska kiša il još gore snijeg i plašimo se namrgođenog i ćudljivog Vrana koji nam može poremetiti povratak, nije se jednom dogodilo da vozila ostanu u njegovim vrletima zametena ogromnim snježnim nanosima. Pogledavamo u mrke teške oblake koji se grupiraju za napad na zemlju i postajemo sve nervozniji. Padaju već prve krupne i teške kapi kiše pomiješane s pahuljama snijega. Neki ubijaju vrijeme i zadirkivaju Barbu koji sjedi par metara od nas, zamišljen je i odsutan. Selom se proširila priča da je izvjesna djevojka zatrudnila i da ljutiti otac traži krivca. Cura se veli...ne sjeća ko je to bio, samo zna da je taj imao na nogama duboke adidas patike. Ali pošto pola brigade nosi takve patike, krug sumnjivaca je samo malo sužen. Svi govore da je to Barba glavom i bradom i nagovaraju ga da prizna. On niječno vrti glavom i kaže ga se okanu, da nema veze i da prestanu srat. Oni kao sarkastično potvrđuju..da..da.. i govore da ne bude lažno skroman i da bi bio red da skine nesretnom ocu brigu s vrata i nek ženi curu. Biće veliki svatovi, cijela brigada će doć, pucaće VBR-ovi. Mi se smijuljimo, ne zadirkivamo ga, nije nam to gušt, znamo kad se njemu neda i kad mu je prekokurca svega i ovih zajebanata koji nisu njegova škvadra i koji ne znaju granice i kad treba stat. Znamo da će on izići s njima na kraj, to mu nije problem. Baksuz pogledava u nebo i vrti glavom.. - Zatrpaće nas...pa di su ti desetobojci u pičku materinu.. - Kolju gudine pa dok ih pokupe.. Odjednom se sa Pisvira začuje rafalanje. Isprva sporadično a onda je otčepilo. Čuju se i detonacije bombi čiji se eho razlijeva planinom i jasno nam je da to nije rafalanje reda radi kakvog ima svaki dan i na koje se niko i ne obazire. Gore je već hučilo i tutnjalo bez prestanka, čule su se i detonacije minobacačkih granata. - Šta je ovo gore.. - Napad izgleda.. - Aupičku materinu..di baš sad.. - Zajebi smjenu..aupičkumaterinu.. - Možda nije.. - Kurac nije..slušaj.. Naćulismo uši..gore se tutanjava pojačavala i sad se cijela planina orila od huknjave. Iz baze istrča naš satnik i izusti u dahu.. - Napalo naše gore na Oklajnici..ima ranjenih. Idemo. Do nas dolijeću TAM-ove stopedesetke, trpamo se u njih, psujemo i zaplićemo se jedni od druge, satnik nas požuruje, viče i psuje, mi se trpamo, kamion polazi, mi jedva zatvaramo tešku i blatnjavu stranicu, Jablan briše ruke o platno kamiona i mrmlja.. - Jeeebote...mi bi žedni preko vode trkom vazda.. - Ziher.. - Ne serite..pun vi vas je kurac..kao oni gore uživaju.. - Dobro je bolan..zajebavamo se.. Kamion se vere kao koza uz planinu, putevima koje je prokrčila inžinjerija, zemlja je blatnjava, to više i ne sliči na put, ogromne kamionske gume su stvorile velike brazde u po blatnjavom putu, nije nam jasno kako uopće ta neman gmiže uz takvu uzbrdicu i takve blatne kanale, zanosi se, al čupa i ide, slušamo cijuk motora kad mu vozač uključi redukciju, stenje, cvili i urla. Vozimo se tako skoro pola sata, već smo u podnožju planine, sad čujemo sve bliže i bliže pucnjavu i prasak bombi, adrenalin nam kola žilama, stišćemo puške i sve manje pričamo. Napokon dolazimo do mjesta gdje ni kamion više ne može, to je samo podnožje planine, gore je ogromni greben, još nas samo veliki strmi proplanak dijeli od samog šumovitog i kamenog početka velikog nepreglednog platoa planine. dalje ćemo morati pješke. Trebamo požuriti. Iskačemo iz kamiona na rubu šume i već zakoračujemo na strmi proplanak kad nas zasipa rafalna vatra iz šumarka koji je s druge strane proplanka na samom rubu planine. Bacamo se instinktivno na pod i pužemo unazad, oko glava nam fijuču meci, zabijaju se i otkidaju koru s drveća iza nas. Dopuzali smo nazad na rub šume, ležimo iza drveća, nišanimo al ne vidimo nikoga, vidimo samo šumu odakle pucaju po nama. Satnik daje znak rukom da se ne puca bez potrebe, nama i dalje meci zuje poviše glava, zabijaju su u zemlju ispred nas, psiču i trgaju vlažnu koru s drveća koji pršteći odskače. Povlačimo se malo dublje niz strminu da baš ne budemo na streljani. Dole do kamiona snose par naših koji su dobili prostrijele, sreća je da niko nije dobio ništa izgleda opasno. Odjednom dolijeće do nas dozapovjednik brigade sav van sebe, muca i ne može doći sebi, lice mu je krvavo, mi ga hvatamo, on dahće, pleskamo ga po obrazu, odora mu je umazana krvlju, šljem je pun gelera, skidamo mu uniformu nema vidljivih rana, izgleda da je dobio samo par površinskih gelera od bombe. Dolazi sanitet i oni mu brišu krv..on dolazi sebi i viče.. - Zarobilo ih..uvatilo.. - Koga.. - Bolničarke i doktora.. - U jebemti..kako.. Nismo znali da su oni otišli prije nas u bolničkom džipu, njih četvero, pohitali su pružiti pomoć onima gore ranjenima ali su izgleda njihovi diverzanti čekali upravo tu na rubu na rubu šume i zarobili ih. Ta zasjeda je bila namjenjena nama. Koža nam se ježi od pomisli. Njega je spasilo što je malo zaostao, vezao je šnjure na cipelama il tako nešto i oni su malo žureći odmakli pred njim i čim su zašli u šumu sčepali su ih. Jedna bolničarka je stigla zavikati i upozoriti ga da bježi na šta se on bacio na zemlju. Bacili su bombe na njega, spasio ga je šljem i strmi teren na kojem se dokotrljao do samog ruba šume gdje smo se mi nalazili. Imali smo sreću jer nisu znali jesu li ga ubili i da li mi znamo za njih, zato su odmah zapucali. Da su čekali da iziđemo na proplanak ispred njih mogli su nas postrijeljati na čistini ko zečeve. Njega vode u sanitetska kola, previjaju ga. Gledamo se.. - Šta ćemo.. - Ne možemo preko čistine..pobiće nas.. - Ne možemo ni čekat..ubiće ih.. - Ubiće ih i ovako i onako.. - Moždas će ih odvest sa sobom.. - Ne virujem..diverzanti ne vode zarobljenike..nikad.. - Sigurno ih nema puno...ajmo.. - Čekaj.. - U pičku materinu..u pičku materinu.. Dolazi nam satnik i kaže da malo pričekamo, dolaze naši iz protudiverzantskog voda sad su tu za par minuta, nema smisla da idemo preko čistine.. Jablan mlati šakom po blatnjavoj zemlji.. - Pobiće ih..pobiće ih..u pičku materinu.. - Ejjj...smiri se..nema smisla da i mi izginemo..ne možemo im pomoć...pričekaj par minuta..šta sad.. Ležimo na mokroj i blatnjavoj zemlji, kiša luđački pada bubnja po nama, iz šume se već slabije puca, gore na platou se još žestoko rafala. Vidimo da dolaze oni iz protudiverzantskog voda, išarana su im lica, nose one šestocjevne bacače raketa, dogovaramo se kratko s njima i oni odlaze desnom stranom dole kroz šumu, mi idemo lijevo, par naših ostaje na rubu šume da imaju proplanak na oku. Grebemo četveronoške po strmom terenu, mokri šušanj nam izmiče noge, posrćamo, padamo, čujemo s desne strane kako naši ispaljuju par granata prema šumarku, nema odgovora, izlazimo već na rub šume još nas samo dvadestak metara čistine dijeli do šumarka, to se ne može zaobići, s druge strane je ambis i provalija, stišćemo zube, pušemo i veremo se uz strmu padinu. Očekujemo rafale iz šume, vadimo bombe, stavljamo prste u osigurače, neki ostaju i drže šumarak na nišanu. Al od tamo više nema ni metka. Već smo došli do samog ulaza u šumarak, vidimo s druge strane naše kako već ulaze, pridižemo se i ulijećemo u šumu. Jasno nam je da tu više nema nikoga, niko nas ne bi tako mirno čekao. Okupljamo se unutra, grabimo kroz gustiš, veremo se oko divljeg drveća, ono nas šiba po licu, izlazim između par bukava i saplićem se o mrtvo žensko tijelo. Sklupčano, leži kao da spava, jedna je ruka blago ispružena kao da nešto pita otvorenog dlana, po dlanovima bubnjaju kapi kiše koje se probijaju kroz krošnje drveća. Druga ruka je blago povijena i naslonjena na stomak. Ne vidim joj lice jer joj je teška i gusta djevojačka kosa razasuta na sve strane. Krenem rukom da joj maknem kosu s lica..trza me Baksuz i hvata za ruku.. - Nemoj..možda je minirana.. Vraćam ruku i stišćem je u pest, dršće mi, ne mogu kontrolirati vlastite pokrete, vilica mi tuče gore-dole od bijesa, sjedam pokraj tijela i plačem ko malo dijete..Baksuz me šamara i trese mi glavu.. - Dobro je bolan..de.. ne mogu se i dalje kontrolirati...suze samo vrcaju iz očiju, sve je provalilo iz mene... - Mater im jebem...mater im jebem.. Baksuz me i dalje trese.. - Ejjj ...koji ti je kurac....smiri se.. - Pusti me u kurac... - Ajde bolan..šta sad.. Dolazim k sebi...čujem povike, našli su i drugu bolničarku i doktora malo poviše. Ubili su ih tu u šumi ko pse. Nisu ih htjeli voditi sa sobom, ubili su ih tu, kad su vidjeli nas, riješili su ih se po kratkom postupku, metkom u čelo. Dolaze demineri i pregledavaju tijela, uvjeravaju se da nisu minirana, onda ih podižu i stavljaju u gumena nosila. Pada mrak, kiša i dalje mahnito pada, miješa se sa snijegom, sijeva i grmi, huči planina, satnik nam javlja da je gore odbijen napad, prestala je pucnjava, imamo ranjenih al je položaj sačuvan. Uzimamo po šestorica gumena nosila izlazimo iz šume, dolazimo na proplanak, strmo je i sklisko, kiša bubnja, mrtva tijela su neopisivo teška, ruke su nam mokre, klize po gumenim rukohvatima, izmiču nam se noge, neko pada a onda po sistemu domina padamo svi, mrtvo tijelo ispada iz nosila mi ga hvatamo niz strminu, po nama gmiže jad, osjećamo se bijedno zbog mrtvog tijela koje se valja po blatnoj travi, hvatamo tijelo, opet ga stavljamo u nosila, opet padamo, crna je noć, posrćemo, mokri smo do gole kože, glavama nam struji ista misao.." umjesto da one nama previjaju rane .mi nosimo njih"..mrtvu curu koja nije trebala biti tu, nosimo njih dvije u groznoj noći u divljoj bosanskoj šumi, blatnjavi i prljavi, nosimo dvi mlade cure u vojničkim mrtvačkim nosilima. Ima li goreg osjećaja na svijetu. Dolazimo napokon do sanitetskog vozila, teški smo sami sebi, osjećamo tijela ko planine, uniforme su prepune blata, od lica se vide samo oči i kapci na njima su blatnjavi, brišemo ruke o kore drveća, drhtavim rukama pripaljujemo cigare, šutimo i hračemo blato i slinu iz usta, ja sjedam na zemlju..kroz glavu mi struji tuga i bijes....kroz glavu mi struji Davidova žalopojka nad mrtvim Šaulom i Jonatanom..... "O Gilbojske gore klete, rosa na vas ne padala nit vas kiša s neba prala! Vaša polja ne vraćala rod za sjeme, jer kod vas je osramoćen štit junaka! Štit Šaulov nije bio uljem mazan, nego krvlju ranjenika, mašću palih! Luk Jonate nikad nije promašio, mač Šaulov nikad bezuspješan bio! Šaul i Jonata, ljupki, ponositi, ni živi se ne rastaše, ni u smrti! Od orlova bjehu brži, od lavova snagom jači! Oh, kako su izginuli div-junaci i oružje bojno kako skršeno je ...prilazi nam jedan vojnik i veli da se onaj doktor trebao ženiti u subotu. Danas je utorak. Mi ga gledamo i ne vjerujemo. "pusti nas te patetike"..velimo mu ionako je dosta. On klima glavom..iz njegovog je sela, on je trebao biti kum. Mi i dalje ne vjerujemo..mislimo da nas zajebaje. On kaže..to je tako a vi vjerujte ako hoćete, sliježe ramenima i odlazi. Mi šutimo i pušimo..neko cijedi kroz zube.. -Koji je kurac išo' na teren ako se trebao ženiti u subotu.... Mi sliježemo ramenima, hrpa blatnjavih i mokrih vojnika koji stražare pokraj mrtvih djevojačkih i nesuđenog tijela ženika... crna majko, crnih li svatova.. |
|
Ko su ovi ljudi ovdje. Vidim im gruba, sura, znojem izbrazdana lica, gledam njihove ruke koje liče na hrastovu koru, ko su ove žene koje rubom marame brišu suze s lica i koje kao da jedva čekaju pokope da se mogu na miru i neometano isplakati, da izbace iz sebe sav onaj jad i čemer koji ih prati otkad su ispale iz majčine utrobe. Osim grubih muških ruku i još grubljih pogleda, majčinih prijekora i djetinje gruboće i neosjetljivosti za ništa drugo i ne znaju a opet su pune blagosti i mirnoće čak i onda kad su pogana jezika i kad se dovikuju sa kletvama preko kamenih zidova. U njima je nataložena sva tuga ovog surovog kraja koje i nezna za mir i ljepotu i u kojem je ženska suza jedina kap ljudskosti i ljubavi u ovom kraju gdje se od pamtivjeka " s krvi ruča i s krvi večera" i gdje se "sve krvavi žvaču zalogaji". Od koga je i od čega ovaj nesretni narod, ova krpa ljudskih kostiju, ova luda i uzburkana krv koja proključa čim se otkine od pupčane vrpce i koja se umiri tek kad je staviš pod zemlju i od koje i zemlja pišti kad je proliješ po njoj. Šta to vrije u našim glavama dok lupamo čelom o kamen dok nam možđani ne popucaju, šta to ključa u našim prsima, u tom ludom srcu koje udara ko bubanj, šta to pokreće ove mahnite udove koji su stvoreni da rade zlo sebi i drugima. Prezreni i odbačeni branimo se ludim nerazumnim ponosom, sami sebi kopamo duboke grobove, lakomisleni smo i naivni, dovoljna je jedna lažna riječ da jurnemo u propast, ne osvrćemo se i ne žalimo, krivimo sebe preko drugih, ne priznajemo vlastite slabosti, plačemo kad nas niko ne gleda, spremni smo nasjesti ko mala djeca na iste priče, posle smo ljuti i bijesni što smo glupi, što su nas iskoristili, što su nas odbacili ko nepotrebni teret koji nikome ne treba, kinje nas i vrijeđaju oni za koje smo bili spremni jurnuti s ludim glavama u ponore, smiju nam se i rugaju rođena braća a mi se pravdamo, hoćemo ispasti dobri u njihovim očima, čekamo opet priliku da ih razuvjerimo i tako stoljećima..stoljećima...valja se ovaj suludi narod u svojoj i tuđoj krvi, ne znajući ni gdje smo pošli ni gdje ćemo završiti. Baksuz veli da je to u redu i svak ima svoje mjesto i ulogu u ovom svijetu. On kaže da smo mi slični lijepoj kurvi s kojom svi žele spavati al niko ne želi da ih vide s njom. Tu si gdje si, takav si kakav si, oni su takvi, nema žaljenja, nema isprike, šuti i trpi, promijenit se ionako nećeš a i ne želiš. Čemu onda pričati, čemu žaliti, koga kriviti. Krivi li ovca vuka ili žaba zmiju. On odmahuje rukom na žrtvu i veli da si žrtva čim se rodiš a kad se ovdje rodiš onda ti barem nikakva kletva ne može naškoditi. Živac kaže da smo sami krivi. Guramo se tamo gdje nas niko ne zove, skačemo u vatru a posle se žalimo da smo opečeni. Tražimo poštovanje a sami sebe preziremo. Između zalogaja on pokazuje na glavu i kaže "dobro" a onda na srce i vrti glavom "ne valja". Trebamo učiti veli od onih gore. - Pa oni su jebogati bacali cvijeće pred kralja dok su nas žandari kundačili... 1928 god. ...dan-dva poslije ubojstva hrvatskih zastupnika u beogradskoj skupštini dva žandara u redovnoj ophodnji selom bivaju premlaćena. S ramena su im skinute puške i bajonete i poslani su nazad. Sutra dolazi vod žandara i sabire sav narod na ledinu. Muškarci su odvojeni od žena i ona dva žandara hodaju između muškaraca i prepoznaju napadače. Upiru prstom u jednoga od njih i žandari ga izvode i krvnički kundače. Njegova žena u poodmakloj trudnoći izlijeće i grozno zapomaže, kuka i leleče, žandari je hvataju i udaljavaju, ona se otima i dolazi pred žandarmskog narednika Uzelca pada mu pred noge i moli. On nijemo stoji ruku prekriženih na leđima. Žandari se i dalje iživljavaju na njenom mužu, ona izbezumljena jauče, ustaje se zagrće haljinu, ispada ogromni trbuh i ona briše suze, ustobočuje se pred narednikom koji i dalje stoji nepomičan kao kip.. -Pucaj Uzelac.. Narednik se napokon pomiče, zgranut i iznenađen, vrti se u mjestu..onda rukama daje znak da je odmaknu..ali ona se neda bijesno grize, otima se i opet se ustobučuje pred njim, žandari su zbunjeni.. - Pucaj Uzelac...moš jednim metkom ubit dva Hrvata..pucaj..majku ti jebem žandarsku.. Žandari je hvataju, grubo je trgaju ona urliče van sebe...narednik stoji zbunjen i preneražen, u tom trenutku ga zasipa kamenje, dobija udarac u glavu, pada okrvavljen, žandari pucaju, leti kamenje, pucaju glave, žene i muškarci padaju ranjeni od žandarskih metaka, krv se razlijeva po ledini, žandari se povlače vukući sa sobom svoje drugove isto tako razbijenih glava. Sutra je došla vojska iz sinjskog garnizona, opkolila cijelo selo, dovukli su čak i topove, a onda su povezali sve muškarce, starce i mladiće u lance i vodili ih tako ko stoku..dok je cijelo Duvno izišlo na drumove i pjevalo "U Krnjinu trije'st i šest kuća muško, žensko, svi ko vatra vruća" |
|
Zadnjih dana se ništa bitno ne događa. Izležavamo se po spavaonicama, kartamo i lutamo po selu. Barba obilazi sve kuće, tamo je postao skoro seoska maskota i vabe ga raznim poslasticama...on uredno bilježi pozive za ručak i križa neprivlačne ponude. Bacio je oko na neku seosku divu i stalno se mota oko njezine kuće. Na njega je pak bacila oko jedna postarija cura, po kilaži su on i ona tu negdje, peče mu svaki dan poslastice, a on se izvlači...ponekad ode, baca joj komplimente, a kad se vrati onda je naziva "samohotkom" i smije se. Mi mu čestitamo na podvigu..on se mršti i spominje onu drugu, odmahujemo rukom da ne traži kruha preko pogače, da mu je to životna šansa i nek se pogleda u ogledalo. Rolingstonsi su s nama zajedno, oni šta su ostali, smjestili smo ih u školsku učionu, donijeli smo im deke, madrace i vreće za spavanje, dofurali im veliku peć kojoj su se veselili ko mala djeca, vani je sibirska hladnoća, sad im je isto kao i nama. Otišli smo u skladište i donijeli im tjestenine, konzervi i krompira, čak i sami sebi kuhaju. Dobili su i karte da se malo zabave. Oni nemogu vjerovati očima, zahvaljuju se do poda i govore da je ovo nezamislivo. Na položaju gdje su bili prije ..kažu da su dobijali grdne batine ili kako oni vele "degenek" i da su gladovali.." na kopanje..pa degenek..pa opet na kopanje..pa opet degenek" ...žale nam se. Kod vas je raj...ozbiljno nas uvjeravaju i mole boga da ostanu kod nas. Hvata ih jeza od pomisli da ih opet bace tamo negdje na Makljen gdje je zajebano i gdje vojnici makljaju. Jedino po čemu se vidi da su zarobljenici je to da povremeno cijepaju drva i iznose hranu i municiju na položaj ali pošto se zadnjih dana ne puca, i to rijetko rade.I to što preko noći kraj njihove sobe stražari vojnik. Ako hoće u wc po noći moraju dobit dopuštenje od njega..te mjere opreza se ipak ne mogu izbjeći. Barba se već spajdašio s jednim od njih, to je malo stariji čovjek koji voli cugnuti, i voli pričati o ženama. Njih dvojica planiraju kad prođe ovaj blesavi rat zajedno obići neke otprije poznate javne kuće po Njemačkoj. Cerekaju se i prepričavaju svoje podvige iz tih kako oni vele "najljepših građevina na svijetu" Njih dvojica kad malo potegnu izgledaju ko dva seoska pajdaša. Ovaj je isto fasciniran Barbom i veli da će mu snubit kakvu curu u svom mjestu, veli ima on kandidatkinja koliko hoćeš i da nema zime. Barba se smije i potvrđuje a onda se nagne njemu i fol mrtav-ozbiljan propitkiva.. - Reci ti meni pajdo..jarane..da smo ja i ti u šumi sad negdi... i da ti imaš pušku i da moš zbrisat...reci mi matere ti..jesmo mi ono sad dobri..ali bili me otreso i zbriso.. Ovaj se zabezeknjuje, razrogači oči, sekundu-dvije muca nemože izustiti riječ a onda viče i to razvlačući riječi..uvrijeđen do kosti.. - Djece mi moje..hljeba kojeg jedem, tako mi svega što mi je sveto..ne bi..ne bi pa makar crko.. Barba odmanjuje rukom i ko fol ozbiljan.. - Ma izrešeto bi me ko kantu, juhu bi cijedili kroz mene.. Ovaj se pjeni i skoro plače.. - Ne bi Barba...kad ti velim..pa nisam ja stoka..nisam hajvan.. - Ma otreso bi me..što ne bi..pa nisi lud..ne zamjeram ja tebi.. - E onda jebi ga...eto otresi ti mene...otresi me ..jebe me se..kad ne vjeruješ..eto.. Barba se smije, lupa ga po ramenima, nudi ga rakijom, ovaj odbija uvrijeđen je, nećka se, onda pristaje ..poteže iz boce i opet nešto tišim glasom uvjerava Barbu da je u krivu...kune mu se..ovaj kao vjeruje..opet potežu iz boce i tako pola večeri. Za par dana dolazi nam smjena. To su na brzinu mobilizirani pretežno malo stariji dečki od nas, ustvari dosta stariji, to su pretežno ljudi u srednjim godinama bez ikakvog ratnog iskustva i malo zbunjeni. Ali pošto je situacija takva da kronično fali ljudstva i da se puši na frontu, nije se imalo izbora. Uniforme su im sastavljene od raznih boja i dezena i nama izgledaju smiješno. Zovemo ih navrat-nanos bojovnicima ili "desetobojcima". Ali smjena će nam dobro doći..već smo više od mjesec dana na liniji. Pozdravljamo se sa dečkima, upozoravamo ih ne oprez i gibamo. Na pol Vrana nailazimo na zastoj. Britanski bataljon proširuje cestu, prema nama ide neki njihov oficir i nešto žustro maše rukama. Par stotina metara ispred nas miniraju stijene, vidimo ogromne teške strojeve koji se pokreću nakon aksplozija. Ljutito psujemo, ne sviđa nam se činjenica da moramo čekati ko zna koliko dok se to obavi. Izlazimo iz kombija...neko pušta glasno glazbu..iz zvučnika odjekuje "beautiful Marija" ...Baksuz skida opasač stavlja ga Barbi oko pojasa ovaj digne ruke i pleše, migolji bokovima...prilaze britanski vojnici smiju se, aplaudiraju, dobacuju glasno neke komentare...muzika trešti... |
|
Gmizavci su ujutro nabasali na nekog starca. Izviđajući na pustom i prostranom terenu s druge strane jezera kamo su se ponekad prebacivali da bi vidjeli kretnje i namjere neprijatelja nakon što su naši položaji tamo pali, ali ustvari taj ogromni prostor nitko nije kontrolirao..ni mi prije ni oni sada. Čekajući na rubu jednog proplanka sakriveni iza gustiša, pospani i umorni od cjelonoćnjeg pješačenja i bdijenja, namazanih lica i pretovareni svim i svačim maltene su drijemali i borili se sa snom. Škiljili su u proplanak ispred sebe koji je bio obrastao gustim šljivikom, dalje nisu smjeli, to je bila zadnja točka do koje su išli a i ovako su već otišli duboko. Ništa bitno ni sumnjivo nisu vidjeli i već su se spremali za povratak nazad kad im je u vidokrug došla jedna silueta koja se provlačila među drvećem zastajkivajući pored svakog drveta. Protrljali su oči, da im se slučajno ne priviđa pa su se zatim pogledali...vođa je rukom dao znak da se ne puca i oni su to prenosili prvom do sebe. Čvrsto su stisnuli oružje u rukama i netremice pratili. Čovjek se već približio tako blizu da su mu vidjeli konture lica i nakrivljenu kapu francuzicu na glavi. Vidjeli su da je to neki starac koji obilazi valjda svoj šljivik al oprez ih je držao u napetosti. Nije se jednom dogodilo da se gubi glava zbog nemara. Starac je i dalje zastajkivao skoro kod svakog drveta ruku prekriženih na leđima, vrtio je nešto glavom pa bi se saginjao i uzimao plodove koji su zbog zrelosti pali na zemlju, pa bi onda pokoji plod zagrizao i opet bi nešto mrvio rukama i gestikulirao. Grane su bile teške i bređe od plodova, savijali su se do zemlje, godina je bila rodna, a tako je uvijek kad je rat ili neko drugo zlo..govorili su stari ljudi. Zemlja je rodna kad se natapa ljudskom krvlju. Starac je već došao blizu njih i oni su postajali sve nervozniji..pogledali su u vođu..on im je opet dao znak rukom da miruju. Starac je došao na rub proplanka par metara do njih, gledao je negdje u daljinu preko proplanaka i uvala je daleko pucao pogled u rano jutro, oni su mu ležali skoro pod nogama zaštićeni debelim gustišem koji je rastao na rubu proplanka. Stajao je tako par minuta i spremao se okrenuti kad je vođa ispustio jedan zvuk nalik hukanju sove. Čovjek je i dalje stajao poluokrenut prema njima. Vođa je opet jače zahukao i čovjek se sada trgnuo, malo se sageo i gledao u pravcu gustiša al ni po čemu se nije vidjelo da ih je primjetio. Vođa je opet huknuo još jače i čovjek je pošao par koraka naprijed pognut, netremice je gledao u grm iz kojeg je čuo hukanje. Došavši tako na metar od vođe još uvijek zbunjen skoro je glavom udario u pušku koja je omotana maskirnom krpom virila iz grma. Iza puške je ugledao zamazano lice iz kojeg su kao dvije krijesnice svijetlile oči. Trznuo se i tako stajao par sekundi a onda je polako do visine ramena digao dlanove od ruku. Vođa mu je krtkim trzajem puške pokazao da uđe u gustiš. On je zakoračio unutra kao da hoda po jajima , lagano. Tamo ga je već čekao vođa na nogama zajedno s još dvojicom dok su ostali i dalje ležali u grmlju i gledali u proplanak. Starac je kružio očima po njima, razjapljenih usta je gledao u krupne ljude zmazanih lica u uniformama koje su bile zakamuflirane zelenim granama. Izgledali su mu kao neka čudovišta. Gledali su se tako uzajamno par trenutaka netremice a onda je vođa zaustio.. - Kuda.. Starac je slegnuo ramenima.. - Malo pošo ...u šetnju.. - U šetnju veliš... - Jeste.. Vođa pogleda prema šljiviku i trznu glavom.. - Sam si.. Starac se malo okrenu i onda pogleda nazad prema vođi - Sam..bezbeli.. - Sigurno.. - Ma sam sam ljudi.. - Aha...i veliš..pošo' u šetnju.. - Pošo sam obić..šljivik..rodilo brate..grane se lome od ploda..nema ko obrat.. - Aha...šljivik veliš.. - Grehota je..zijan.. - Zijan veliš.. - Zijan brate.. - A jesi ti čuo stari za neki rat..ovdje.. - Čuo sam..jašta.. - I..jel to zijan..mislim rat.. - Zijan..jašta..belaj..ljudi su pomahnitali.. - Jašta... Vođa ga pogleda sumnjičavo.. - A što je tebi taj šljivik..mislim bitan.. - Moj je..- pokaza kratko rukom..- To je moj šljivik - Dobro..znamo to..al zašto ti je bitan toliko da hodaš ujutro po njemu dok je rat.. starac obori oči.. - Htio sam obać....malo pokupit..da ispečem rakiju.. - Rakiju.. - Šljivu.. - Da ispečeš rakiju..šljivu.. - Aha... maši se rukom za džep i dok su oni trgnuli i sijevnuli očima on je već izvadio metalnu plosku.. - Oćete probat...prava je.. - Ajde ti prvi potegni.. Starac otšerafi čep i potegnu dug gutljaj obrisa usta i pruži plosku prema vođi. Ovaj je uze u ruku i gledajuć starca u oči potegnu gutljaj, malo se strese.. - Žeže..a... - Bome žeže..dobra.. - Jašta bolan.. Vođa mahnu rukom - Možemo mi ovo... zadržat - Može...jašta..imam ja toga ...ih.. - A zar vama muslimanima vjera ne brani alkohol.. Straca se malo zasmija i obori glavu.. - Ih...brani..jašta nego brani... - Znači...ne držiš se baš..propisa.. - Ko će bolan...sve to..insan je živi stvor.. - Ne valja ti to.. - Puno toga u životu nevalja.. - I to što kažeš.. šutili su par trenutaka i gledali se. vođa dade plosku vojniku do sebe. - A gdje su ti sinovi stari...jel se bore.. - Nemam ja sinova..imam dvije šćeri..udale se i otišle davno..ja i baba sami..tako duramo.. - Nemaš sinova..kako to.. Starac slegnu ramenima i pogleda u nebo.. - Samilosni je tako htio.. - Aha.. gledali su se opet netremice. Starac se polako vrtio u mjestu. Vođa ga je i dalje mirno fiksirao u oči. - Mogu li ja..nazad.. - Gdje.. - Kući..stara će se brinut.. - Kući ...aha...možeš.. - Mogu.. - Možeš brate...idi.. Starac je i dalje stajao u mjestu. Vođa mu je pokazao glavom.. - Idi.. - E pa idem ja.. Šutjeli su i gledali ga. On se je još stajao sekundu-dvije a onda se oprezno okrenuo i polako krenuo napetih ramena i ukočen polupodignutih ruku. Isprva je jedva išao kao da ne vidi, stavljao je stopu pred stopu al kako je odmicao pružao je korak i bivao sigurniji. Došao je već do pola šljivika, korak mu je sve sigurniji, spustio je i ruke i grabio je naprijed. Još samo malo i nestat će im iz vidokruga. Iza planine se pomaljalo sunce prvo bacajući rijetke zrake po vrhovima planina a onda malo-pomalo žarilo svoje široke mlazove sve niže i niže po kotlinama i uvalama prelijevajući se po modro-zelenoj površini jezera. Šuma se polako budila i mrmorila, jezero je glagoljalo i hučilo dok je končanica lagano titrala na starčevom zatioku. Mukli prasak je digao jato ptica iz obližnje uvale. Užurbano i glasno su se javile kratkim kričanjem, zaklepetale krilima i odletjele negdje prema šumi. Opet se sve smirilo. Vođa je zabacio pušku na rame i kratko odsjekao.. - Idemo... |
|
Bitka je završila predvečer. Valjajući se po po vrhu ogromne planine, upadajući u škripove i uvale, pentrajući se preko divljih kamenih prosjeka koji su se začas pretvarali u gustom šumom isprepletene uvale naše su jedinice došle pred čvrsto izgrađene neprijateljske rovove. Tu nasred planine gdje je izgleda i bila njihova prava linija. Sve ono prije su bile razasute njihove izvidnice i isturena stražarska mjesta ali tu su bili ukopani i uvezani. Dalje se nije moglo. Sat-dva je bjesnila minobacačka vatra sa obadvije strane i bjesomučno rafalanje al bez nekog učinka, stvarala se samo velika buka. Ubrzo su se zamorili i jedni drugi, našima je već ponestajalo force, planina je iscijedila iz njih sve sokove a ovi su bili zadovoljni jer su se održali. Preostalo je samo da se pokupe mrtvi i ranjeni i da se poližu rane. Najednom je sve zamuklo. Naše dvije satnije iz pričuve su zaposjele nove položaje i počele se ukopavati dok su se navalne jedinice okupljale gledajući koliko ih nedostaje. Sedmorica mrtvih s naše strane i nađenih četrnaest neprijateljskih tijela i jedan jedini zarobljenik koji se izgubio u onom gustišu pa je utrčao pravo među naše. Rolingstonsi su cijeli dan vukli kao konji..gore-dole po surovoj i strmoj planini, vukli su ranjene, municiju po nekoliko puta. Mi smo sve to promatrali bez da smo smo ispalili metka. Nitko se našom zonom nije povlačio i predvečer smo dobili naredbu da se povučemo nazad u bazu. Sišli smo dole kad je već pala noć i u bazi smo već zatekli naše momke koji su se vratili iz borbe. Doznali smo da je Nidžu sasjekao rafal pred rovom nešto slično kao što se dogodilo Baksuzu i Živcu samo je on nabasao na mirnijeg u rovu. U bazi je sve vrilo...dim se valjao po velikoj sportskoj dvorani, pušilo se sve u šesnaest i žustro se raspravljalo. Gdje se pogriješilo i šta se moglo. Uradilo se je doduše dosta..došli smo na planinu, sad smo ravnopravni...al je ostao žal jer se nije odradilo do kraja. Izgleda da smo ih potcjenili i da ih je bilo puno više nego se predviđalo. Dole u kutu dvorane za stolovima spojenim od školskih klupa sjede Rolingstonsi i jedu. Cijeli božji dan od rane zore..ti ljudi vuku municiju gore na planinu a odozga snose mrtve i ranjene..do mjesta gdje se moglo doći vozilima a to je poprilično. Dosta je jednom da iziđeš i sađeš i već ti je duša na vrh nosa a oni su i po nekoliko puta natovareni kao mravi grabili prema gore da bi se odmah netom vraćali niz strmu planinu vukući ranjenike. Gledam njihova izmučena lica, njihovu od umora, užasa i znoja slijepljenu kosu, izbezumljene i mrtve oči, njihove blijede usne kako žvaču ribe iz konzerve i mislim se, tako mi izgleda..ne znam jel oni jedu hranu ili hrana jede njih. Gledam te jadne ljude i po meni mili sažaljenje, čiji su to ljudi, imaju li djecu, imaju li matere, imaju li braću, sestre, šta osjećaju, plače li neko za njima, sanjaju li nekoga, šta se zbiva u njihovoj duši. To su ljudi kao i mi, imaju svoje snove, svoje jade, svoje ljubavi, svoja životna razočarenja, svoje probleme, svoje želje i čežnje. Dozivaju il ih žene, djevojke, nadaju il im se matere, plaču li djeca za njima. Možda su bili gordi ljudi, možda ponosni, možda i bahati kao i svi mi ali sad su niko i ništa..robovi i gnjide na kojime se svaki kreten može iživljavati ako mu je ćeif. Najgore je izgubiti dostojanstvo..to je gore od najgore smrti. Po meni plavi mučnina i ja se vrtim u mjestu, muti mi se u glavi, slike promiče pokraj mene..lelujaju lica, čelo mi se znoji,..mislim u sebi grozničavo..koji ti je kurac..pokušavam se sabrati...žamor mi tutnji u glavi, moram sjesti. Zabijam glavu u dlanove, dolazi mi Živac gura me, i on nešto žvače i između zalogaja pokazuje rukom u njihovom pravcu.. - Vidi...jebote..pogle oči...mrtve.. ja se pribirem i cijedim kroz zube.. - Vidio sam.. On žvače i mrsi u čudu.. - Mrtve oči matere mi... Živac odlazi negdje i vraća se za par trenutaka, nosi u naručju nekoliko komada kruha i kutiju konzervi... stavlja im na stol.... nešto priča tiho s njima..oni jedva otvaraju usta..klimaju glavom...a onda nešto niječno vrte glavom...on vadi iz kutije riblje konzerve, ostavlja ih na stolu i vraća se. - Neće nareske..samo ribu.. - Valjda im vjera brani..znaš svinjetina i to.. On se lupa po čelu.. - Ja jebote..zaboravio sam.. Oni lijeno otvaraju riblje konzerve, zamaču kruh u njih i žvaču, Baksuz odnekud dovlači paket mineralne i stavlja im na stol. Oni zahvalno pogledaju, izgleda da im je žeđ jača od gladi, paraju najlon i otvaraju boce i halapljivo piju. Odnekud izbija neki vojnik, nikad ga prije nismo vidjeli u nekoj smiješnoj prljavoj i pohabanoj uniformi, o ramenu mu visi puška M48 , tandžara..masna, prljava i prosijeda kosa mu u u skorenim čupercima viri ispod kape ušnjače, prilazi i lupa kundakom o stol, konzerve skaču kao žive ribe, otima jednom bocu s usta i dere se.. - Ko vam je dopustio bez komande da pijete i žderete.. Mi se pogledamo..ko je ovaj....odakle je ovaj pao...nije nam jasno..nikad ga nismo vidjeli, Baksuz mu prilazi i grabi ga za ruku.. - Ejjj..ejj...šta radiš..koji ti je kurac.. Ovaj se otresa..i dalje galami.. - Pitam ko..vam je dopustio da jedete i pijete...dobili ste sljedovanje a šta je sad ovo- uzima bocu kisele i udara s njom po stolu-....piknik.... Oni šute, ne miču se, gledaju pred sebe, neki krišom gutaju one zalogaje koji su im zapeli u ustima. Baksuz ga hvata za prsa, viši je za glavu i po od njega može ga nositi u zubima..trese ga i dere se manijački.. - Ko si ti..ejjjj...ko si ti..koji si ti kurac, jel čuješ ti šta te ja pitam..ko si pizdo.. Ovaj ga gleda u čudu otima se..al nema šanse, Baksuz ga drži ko s nekim ogromnim kliještima, ljut je, sijeva očima i trese ga ko staru vreću. Ovaj napokon promuca.. - ja sam..ja sam..stražar..mmmeni..meni su ih povjerili..nnna čččuvanje.. Baksuz ga fiksira u oči i zakreće glavu malo u stranu.. - Šta si ti... - Ssstražar.. - A.. - Ssstražar.. - Ozbiljno...ma šta mi reče.. Baksuz se malo smije, glasno mu se smijulji u facu gleda ga, dršću mu usne a onda se naglo uozbilji, smrče se i baci ga na pod. Ovaj zveknu o parket nasadi se na pušku..i glasno jauknu. Baksuz ga prezrivo pogleda i pokaza prstom na ljude. - Vidiš..ovi ljudi što se ti iživljavaš nad njima..pogledaj ih dobro.- hvata mu glavu i usmjerava mu lice prema njima-..Vidiš ovi ljudi ...smrade...pogledaj..stoput su više zaslužili svaki zalogaj koji jedu nego što ćeš ti ikada...-onda mu dreknu facu-...IKADA... Još mu jednom-dvaput strese facu i onda je naglo ispusti, ovaj se opet zavalja po podu, Baksuz otrese i obrisa ruke o hlače kao da je dirao nešto gadljivo i napravi gestu glavom prema tipu koji se podizao na noge sav zbunjen i preplašen.. - A sad se gubi...-procijedi mu prezrivo kroz zube a onda dreknu iz sve snage dok se ovaj lijeno povlačio hoću-neću..- MARŠ.. Ovaj odskoči ko da ga je neko ubo vilama u guzicu i potrča.. - Ako te još jednom budem vidio u ovoj dvorani i kod njih..zabiću ti kundak u guzicu..stoko.. Ovaj se okrenu i kad je bio siguran da mu je van dometa prosikta..i zbrisa.. - Žaliću se komandi.. Vojnici se grohotom nasmijaše..nismo ni primjetili da su se skoro svi okupili i u tišini gledali ovaj skeč. Baksuz se cinično nasmija i prošapta kao za sebe.. -Nabijem te na kurac..stoko neljudska.. U dvorani ponovo žamori, oni ponovo jedu i piju, mi sjedamo pokraj njih, oči su im malo oživjele, pričamo s njima nudimo ih cigarama oni uzimaju, požudno puše, otkravljuju se, pričaju ...nama je nekako drago, osjećamo se onako..ljudima.. Živac mi prilazi..on i dalje žvače..pokazuje glavom na nas...kolača očima, guta jedan veliki zalogaj..zastaje par sekundi tjera hranu kroz grlo..puše i dahće..ja ga gledam smijuljim se, on završava posao, uzima zraka i hropće tiho.. - Nije ovaj rat za nas..- vrti glavom važno-..nije...aaaa...jok.. ja odmahujem rukom i gledam u stranu.. - Jebote rat.. |
|
Baksuz, Živac i Sulo su izbili ravno pred muslimanski rov. Dahćući i pentrajući se po vrhu planine koja je bila sva ispresjecana udolinama obraslim drvećem i gustišem i kamenim škripovima, nakon proboja prednjih muslimanskih rovova kad su obadvije satnije uvedene u borbu, i kad se više nije znalo gdje se ko točno nalazi i gdje vreba slijedeća opasnost, njih su se trojica su zvjerajući na sve strane poput ostalih vojnika raštrkanih po nepreglednoj i surovoj planini probijala kroz gustiš psujući na sav glas. Baksuz i Živac su vrativši se iz Splita zakasnili da nam se priključe jer smo mi već bili ispod platoa pa su nabrzinu priključeni drugoj satniji koja je imala zadatak da uđe u borbu kad se probiju prve neprijateljske linije. Ne snalazeći se u tom kaosu grabili su naprijed dok je sa svih strana odjekivala pucnjava koja se gubila na vrhu prostrane planine i u tom nesuvislom i samoubilačkom nagonu lišenom ikakvog opreza banuli su i ne znajući pravo pred jedan improvizirani rov koji se satojao od kamenog škripa zaštićenog granama drveća koje su divlje rasle jedna preko druge i koje su se ispreplele s kamenom i što ga je činilo praktički nevidljivom i iskusnim specijalcima. Na tlo ih je bacio instinktivni nagon životinje nakon što im je uši zaparao rafal koji je prema njima ispaljen iz neposredne blizine. Zaglušujuća buka koja im je parala uši nije prestala dok onaj iz rova nije ispraznio cijeli šaržer. Sklupčani sva trojica ispod jedne gromade kamena iza koje su se bacili u panici zaključili su da ih je spasilo to što je u rovu bio vojnik koji je isto bio preneražen i preplašen pa je rafal ispalio u silnome strahu na ciljajući. U užasu im je prostrujalo glavom....da je bio neko priseban već bi sva trojica bili u vječnim lovištima..ovako "sad ćemo se poigrati" pomislili su. Par trenutaka su se smirivali i dahtali, kolutajući beonjačama. Iz rova je ponovo krenulo bjesomučno rafalanje. Meci su prštali po kamenoj grudi iza koje su se bili sakrili i koja se nalazila samo desetak metara ispred rova. Sad je već gađao ali kasno. Kamen je bio taman toliko velik da ih nije mogao vidjeti. Meci su se rikošetirali i zlokobno zvrndali, rikošetirajući se od ljutog kamena. Baksuz je izvadio bombu.. - Da je zafrljacim.. Živac je oprezno izvirivao..mic po mic..opet je krenulo rafalanje. Naglo povuče glavu.. - Jebemu ludu mater šta je nervozan.. Baksuz je uvukao prst u osigurač.. - Da ga smirim.. Živac je vrtio glavom.. - Visoko je. Odbiće se od grana..od kamena...pa ćemo najebat. Ne znam.. Baksuz je pogledao Sulu.. - Šta ti misliš.. Sulo je zapalio cigaru. Nasmijao se cijelim svojim tijelom, njegovo kao u djeteta rumeno okruglo lice koje se skoro bez vrata nastavljalo na zbijeno i snažno tijelo je snažano treperalo.. - Hoho..baci je ko ga jebe.. Baksuz izvadi osigurač iz bombe...zadrža je par trenutaka u ruci da interval između bacanja i eksplozije bude što kraći i zafrljaci je napamet prema rovu. Čuo se tupi udar bombe od kamen ili od grane i kratko kotrljanje i bi im jasno da nije uspio ubaciti bombu u rov. Sklupčali su se u strahu očekujući hoće li se bomba nedajbože vratiti pokraj njih i iskasapiti ih ili će eksplodirati negdje drugo. Detonirala je par metara ispred kamena. Imali su sreću. Iz rova je ponovo tutnjalo. Živac je pogledao Baksuza.. - Nemoj matere ti više... - brrr.. Pogledali su se. - A ništa čekaćemo..dok se ne isprazni.. - Šta misliš koliko ih je.. - Čini mi se da je samac.. - Misliš.. - Volio bi da je samac.. - Ko ne bi.. Baksuz je oprezno izvirivao. Opet je krenulo rafalanje. Imao ih je na oku. - Aupičku materinu nanio nas je na mušicu..nemoš se maknut. - Sidi i miruj... Sulo je palio novu cigaru..zagrohotao se .. - Balija..ajd zapali jednu.. tresao se od smijeha dok je pripalivao .. - Ajde bolan..saće i kafa.. Baksuz i Živac su ga pogledali.. - Tebi je ovo smišno.. - Jebo mater..šta ću.. Iz rova se nije čula ni riječ. U kratkim intervalima samo se praštali rafali ali sve rjeđe i rjeđe. Baksuz je stiskao prste.. - Šipak..nestaje džebane.. - Ispucaće se kreten..samo polako..onda je naš.. - Samo bez nervoze.. Živac je iz ranca izvadio western roman i počeo listati. Baksuz ga je pogledao zblenuto. - Ti si pomako mozgom.. Živac se smijao.. - A jebi ga...malo literature.. Baksuz se krstio u čudu. Sulo se i dalje hihotao glasno.. - Balija..predaj se ..iđe Mate s napalmom..sad će te spalit..hohohoho.. sad se i Živac cerekao.. - Nemoj se predat..isto ćemo te spalit.. Iz rova ponovno muk. Više se nije ni pucalo. Živac zaklopi roman, šara očima i osluškuje.. - Da nije zbriso.. - Daj bože.. - Daleko mu kuća brate.. Pucnjava se ispred njih sve više udaljavala. znači naši napreduju. Izgleda da su samo oni zapeli. A ni ovaj što je osto nije baš pametan. Sulo pomače svoju krupnu glavu prema rubu kamena. Od rub zviznu metak. Sad je već pucao pojedinačno.Par krhotina kamena zasuše Sulino lice. Malo je falilo. Sulo instiktivno odskoči i trznu glavom.. - Đava te odnio..'oćeš insanu oči iskopat.. - Tu je još.. - Al puca jedinačno. Nema se više.. - poolako..pooolako.. Intervali između pucanja bili su sve duži. Tukao je metak po metak. Pucnjevi su sve više odlazili u dubinu planine. Oni se pogledaše.. - A budale..koji mu je kurac.. - Mogo je pobjeć..i mirna Bosna.. - Može i sad.. - E sad je malo...kasno.. Živac je uzeo svoju falovku i oprezno izvirivao. Legao je na travu i milimetar po milimetar pomicao vidik. Prvo je vidio kameni isprepleteni rub rova a onda mic-po mic u vidokrug mu je došlo nešto što je ličilo na ljudsku glavu ali nije bio siguran. Nešto nalik zelenoj kapi. "To" se malo pomaklo. Sad je bio siguran. Na brzinu udahnu, zadrža dah u plućima i okinu. Kape je nestalo iz vidokruga. Spusti pušku, ispusti zrak i glasno odahnu.. - Mislim da jesam.. - Jesi siguran.. - Nisam.. - Saznaćemo..ubrzo.. - Učinilo mi se.. Šutili su napetih živaca. Osluškivali su svaki šum. U daljini su i dalje štektale puške i tutnjale su muklo eksplozije ručnih bombi i granata. - Šta ćemo.. - Ja bi izvirio..dopizdilo mi..ako je..je.. - Nemoj još..šta ako ako ga nisam.. - Ma ko ga jebe..pustiću korenje ovde.. - Nemoj se zajebavat..polako..di ti se žuri..ni gore nije bajno..nema djevica..zajebi to.. - Pa nisam ja musliman jebogati.. - Ne seri..čekaj. Iz rova se više ništa nije čulo. Ni jedan pucanj nije opaljen već nekoliko minuta. To je već predugo. Pogledali su se. Sulo se malo pridiže. -Ja ću oprezno..izać.. a vi me pokrivajte..ako je..je.. jebiga..šta sad.. Njih dvojica se ispružiše svaki na svoju stranu kamena. Sulo ispuza i laganim zamasima laktova iziđe ispred gromade. Stiskali su grčevito prste na obaraču oka uperenog u vrh rova. Sulo dopuza do ispred rova gdje se teren pretvarao u oštro kamenje. Oprezno se podiže na koljena. Izvadi pištolj iza pojasa uze ga u obe ruke i naglo iskoči na rub rova sa strane. Tako stajaše par sekundi i onda spusti ruke zakači pištolj nazad za pojas, pogleda prema njima i napravi potez bridom dlana ispod vrata. Njih dvojica iziđoše dođoše do rova. Unutra je, sklupčan u položaju fetusa, ležao vojnik, razjapljenih usta i širom otvorenih očiju. Na čelu je imao tamnu skorenu mrlju a kosa mu je na zatiljku bila masna i ljepljiva od crne krvi. Njih trojica se pogledaše bez trijumfalizma.. - Ali si ga nanio... - A mogo je pobjeć.. - Jebiga.. Zapališe cigaru sva trojica i sjedoše na kameni rub rova. U dubini planine je i dalje tutnjalo. Baksuz požudno uvuče par dimova,glasno pljunu i procijedi kroz zube.. - Jebemti život.... |
|
Ujutro nam javljaju da moramo nazad u Gračac. To je zadnje naseljeno selo na pola puta između Prozora i Jablanice i tu se nalazi zapovjedništvo sektora. Stisnuto je pod planinom koja je odnedavno u muslimanskim rukama. Ovdje kažu nismo prijeko potrebni..tu su tenkovi ako bude muslimanskih napada..imaju cijelu kotlinu pod svojom paljbom. To je istina.. jer sa onoga zavoja gdje s kojega se Baksuz spušta jureći imaju sve njihove položaje na dlanu. Treba se samo malo čuvati od maljutki i sve pet. Jedino je bed po noći ali ima dovoljno ljudstva da se obrani. A ako krenu ko zna šta će bit. I ovako i onako. Sad je prioritet vratiti planinu pod svoju kontrolu. Dok je u njihovim rukama u kurcu smo. Vide svaki naš pokret i gađaju nas minobacačima. Padom Hudutskog i Križa dovedeni smo u neodrživu situaciju. Zato moramo s ove strane jezera dovesti stvari pod kontrolu. U Gračacu doznajemo da su kažnjenici vratili Doljane i da su razbili mundžose. Naši su se održali i u Gornjem Vakufu. Bilo je žestoko ali su se održali. Prozor je za sad siguran. To nam popravlja raspoloženje. Kod baze zatičemo gomilu nepoznatih vojnika. Teško su naoružani, sa raznim spravicama i čudima. izgledaju ko da su ispali iz američkih filmova. Ima ih pedesetak. Svi izgledaju ko od brda odvaljeni ili se to nama čini jednostavno zato jer su pretovareni svim i svačim. Sad smo sigurni da se ide u napad. Dovoze u kamionima i muslimanske zarobljenike. Tu ima i zarobljenih vojnika ali i civila koji su pokupljeni na početku rata s muslimanima. I njih ima oko pedesetak. Obučeni su smiješno. Kratki uski kaputići, i trapez hlače do gležnja, na nogama im one cokule s visokom petom. - Evo stigli i Rolingstonsi.. - Ajd u kurac..pusti ljude.. - zajebajem se..šta tebi ne liče na Rolingstonse.. - Meni liče na jadne ljude.. - A šta kurac..ko da je našima bolje..kod njih.. - Znam ..al' jebiga.. Dotjeralo ih je da nose municiju i eventualne mrtve i ranjene. Planina je strma i jedva se možeš uspinjati. Gore na vrh platoa nalaze se muslimani. Postoji samo jedan put kojim se može tamo doći. Taj je sigurno dobro čuvan. S druge strane od Doljana planina je naglo odsječena kao nožem. Veličanstvena klisura, nepistupačna i surova. Ni s ove strane nije puno bolja. Biće gadno. Iz zapovjedništva se vraća naš satnik. Mi se okupljamo oko njega, napeto očekujemo vijesti. On se malo okreće oko sebe, gleda nas i onda govori tihim glasom.. - Sutra se ide na Pisvir, diverzanti idu prvo da počiste njihove prednje rovove. Idu noćas, s njima su vodiči iz sela koji znaju put. Ako oni probiju prve linije, ulazimo mi..tenkovi su gore na Stropu, došle su haubice i dvije baterije minibacača. Imaćemo potporu...ovo se mora uzet. Naša jedna satnija ide u osiguranje planinskih puteva kuda bi se mogli povlačit.- pokazuje na nas...- to će te bit vi. Druga i treća satnija čeka u zoru gore pred njihovim položajima. Oni ulaze u borbu odmah. Četvrta satnija je u rezervi. Napad kreće ujutro u zoru. Ako bude kiše..dobro bi bilo- gleda u nebo-Dobro bi nam došla. Vi krećete odmah gore pod planinu. Morate bit spremni u slučaju njihovog proboja. To je to momci. S vama isto idu dečki iz sela. Sretno i vidimo se. Dolaze nam domaći momci iz sela. Svi su mladi, golobradi i ne izgledaju uplašeno. Pozdravljamo se s njima i krećemo. Uspon je nevjerovatan. Nosimo sa sobom puno municije, svaki od nas tegli po po tridesetak kila. Momci izlaze brže od nas, sačekuju nas i onda opet grabe. Barba kune i proklinje sopće, oči mu ispadaju..još se nije pošteno ni otrijeznio. Jablan mu pomaže, zastaje pored njega i psuje.. - Jebla te rakija. - Nije rakija kriva što se moram verat ko koza.. - Ajde..dobro će ti doć.. - A šta nam nisu dali Rolingstonse da nam pomognu.. - Ima di će bit potrebniji..ajde.. nakon par sati stižemo do pred rub šume. Gore iznad nas je plato..tu su njihovi položaji. Mi smo im skroz na boku skoro u pozadini. Ako se budu povlačili mogli bi i ovuda. Mogli bi al ne moraju..ima i drugih kozjih puteva za koje oni sigurno znaju. Tražimo mjesta s najboljim pregledom..raspoređujemo se i dogovaramo znakove. Uskoro će noć i moramo se uskladiti do zore kad počinje napad. Nestrpljivi smo i jedva čekamo da svane. Pred jutro je okrenula jaka kiša. sakrivamo se pod krošnje od drveća, magla je obavila planinu ..jedva da se šta vidi. Tiho se dozivamo, hučemo u prste, pokisli smo i hladno nam je. Proveli smo besanu noć i tijela su nam već ukočena i napeta. Spašava nas adrenalin koji nam približivanjem zore i napada tjera krv kroz žile. Odjednom čujemo štektanje pušaka i prasak bombi tamo gdje su otišli diverzanti. Prvo na par mjesta a onda je otčepilo. Tutnji i štekće. Krenuli su. Stiskamo prste na obarače i osluškujemo. Čujemo muklu tutnjavinu sa Stropa. Počeli su tući i tenkovi. Tuku i minobacači odozdo iz Gračaca..granate prelijeću preko naših glava i čujemo kako ekslodiraju na platou iznad nas. Planina kao da se pretvorila u neku ogromnu neman probuđenu iz sna, sve po njoj urla i grokti, odzvanja i huči. Kao u nekom ogromnom grotlu, još izgleda strašnije s onim ehom koji zavija i prelama se po usjecima, uvalama i kotlinama. tenkovi i minobacači tuku krvnički cijeli sat vremena. Na stotine i stotine granata fijuču preko nas i ekslodiraju na platou. u kratkim intervalima između fijuka i eksplozija granata čujemo i dalje štektanje pušaka i prasak bombi gore na hrbatu platoa. To znači da diverzanti još nisu probili njihove prve redove. Sad više nema iznaneđanja. Šta su napravili..napravili su. - Šta misliš 'oće ji probit-..pitam Barbu - Jesi popio tu kavu da ti izgatam..- cereka se on.. - ..jebi se.. - ..oh..tako rado bih... Odmahujem rukom. On se i dalje ceri. Preko nas i dalje tutnji i ori se. Biće dug ovaj dan |
|
Osjećam da me neko drmusa. Još u bunilu ne znam je li sanjam,vrtim se po krevetu i nešto ljutito gunđam. Drmusanje ne prestaje i osjećam nečiju ruku na svom tijelu. Otvaram teške kapke i kroz kapke vidim majčino lice.. - Šta je bona.. - Zove te Barba...kaže da je hitno.. - Ma šta je njemu hitno..pusti me da spavam.. Ona me gleda upašeno.. - Zva je već dvaput...kaže da mu se javiš odma' vrtim rukama po očima i mašem rukom u znak pristanka - Dobro..eto me..sa'ću... Ona odlazi..sjedim još par minuta na krevetu..otpuhujem, oblačim se i silazim. Pljuskam se po licu hladnom vodom, razbuđuje me i dovodi u normalu. Okrećem Barbin broj, on se odmah javlja nakon jednog zvonjenja.. - Šta je Barba..šta si navalio..di gori da gasimo...matere ti.. - Bogami gori..i to žestoko..gore je sve palo..i Hudutsko i Križ...u Doljane upale balije..poklali sve živo. Kupi prnje i dolazi po mene. - Sereš.. - Ne serem.. Ajde..čekaju nas.. - Dobro ..eto me.. Spuštam slušalicu i malo stojim pokraj telefona. Još se pribirem...a onda odlazim u sobu, oblačim odoru i spuštam se dole. Mater me gleda u čudu.. - Šta je bilo..- gleda zblenuto u odoru- šta si se obuko.. - Ma gore nešto- mrmljam nesuvislo-..moram ić' - Pa tek si jučer doša.. - A doša..doša...šta ima veze što sam doša.... Ona se hvata za glavu i nariče - Ajme meni sigurno je nešto teško...samo mi nećeš reć.. - De bona.... Obuvam čizme na brzinu kupim pušku, bacam je u gepek i gledam da zbrišem.. Ona me grli, ljubi, izgubila je kontrolu nad sobom, ja se izvlačim, neugodno mi je..ona me i dalje ljubi, plače i šapće mi na uho.. - Nemoj kakvog zla činit...sine.. - Ma diću bona.. - zaklinjem te mlikom materinim..- onda se odvoji od mene i gleda me u oči.- Boga se boj'...onda me blago protrese..- Boj' se Boga..sine.. ja je blago odgurivam i čudim se.. - De bona šta ti je.. Ona se odvaja od mene..stavlja ruku na usta i nešto mrmlja suznih očiju. Otac je izišao, mrk i ozbiljan, ništa ne pita, samo grize usne, stavio je ruke na leđa, ukočio se i ne pokazuje osjećaje. To je muškarcima u ovim krajevima zabranjeno nepisanim zakonom. Sjedam u auto a on mi cijedi s usana.. - Budi čovik.. Ja sjedam u auto i odlazim. Po glavi vrtim onu misao "Budi čovik". Šta to znači. Znam šta to znači. To znači..budi hrabar, ne napuštaj drugove, bori se do kraja, al ljudski, ne nanosi nikome zlo osim sebi. "Budi čovik"..to znači biti dobar prema drugima a loš prema sebi. Jebiga..tako je kako je. Dolazim do Barbine kuće, on je već na putu..ubacuje svoje stvari ulazi u auto i brišemo. Gore pred komandom zbrka i galama, fali nas više od pola. Razmilili su se kud koji. Živac i Baksuz su rano jutros odgibali za Split. Tamo imaju neke curice i čim dođu sa terena brišu za Split. To znači da ćemo se ovaj put zajedno sa ostalimo drmusati u rasklimanom autobusu. Kombijem će Baksuz i Živac doći za nama. Već ih je Barba dobio i rekli su mu da će doći. Samo da nešto obave. Nešto važno..veli on i smije se. Pred nas izlazi zapovjednik brigade, stari legionar koji jedva natuca hrvatski, ljut je i psuje. On je uvijek ljut i namrgođen. Zgrožen je veli našom nedisciplinom i našim ratovanjem. Pretjeruje u izrazima kao i uvijek. završava svoju polurazumljivu tiradu i odlazi. Iza njega izlazi pred nas zapovjednik bojne..domaći momak i brižno nam objašnjava situaciju. - Momci..situacija je gadna..Bugojno je definitivno palo. Naši se sad izvlače, Hudutsko je palo...na Križu se vode borbe u Uskoplju isto...a u Doljanima..masakr..upali u selo i sve poklali. mi šutimo i vrtimo se u mjestu. Poneki psuju al tiho..sebi u bradu. On malo zastaje i onda i govori odlučnim glasom. - Znam da ste tek jučer došli s terena. Ali tako je-kako je..Ko se osjeća Hrvatom nek ništa ne pita..nek se spremi i ide. Il' nas ima il' nas nema.... I dalje šutimo i gledamo pred sebe."Ko se osjeća Hrvatom"..zvoni nam u ušima. Fraza. Patetika. Al ipak nam se grudi nadimlju, zjenice se sužavaju. " Ko se osjeća Hrvatom"...zvuči kao uvreda, kao provokacija, kao zadnja opomena pred smrt. Kako reći "Ne" toj provokaciji. - Jel se ti osjećaš Hrvatom-...šapćem Barbi - Ja ti u zadnje vrijeme imam problema sa osjećajima..- smije se on i češka se po glavi..- Emocije me nešto jebu... ja se smijem - I mene isto.. Sarkazam nas liječi. On nam je melem za svaku ranu. Prije nego ulazimo u autobus, Barba odlazi u dućan i donosi litru Štoka..smije se i zajebaje.. - Ovo u meni probudi osjećaje. Čim trgnem pola ove boce...osjećat ću se ne Hrvatom nego Hrvatom i po' to vam garantiram.. Truskamo se u poluraspadnutom autobusu, vozač nam je poznat, on nas je još kao djecu vozio u grad gdje smo išli samo kad je bila neka muka. Znači pretežno kod zubara. Zato smo ga mrzili, to mu nemožemo oprostiti i dan-danas nam nije drag. To je jedan hirovit i ćudljiv čovjek, voli potegnuti iz boce i nije na dobrom glasu u firmi. Zato uvijek vozi raspadnute krntije iako je jedan od najstarijih i najiskusnijih vozača. Njega to boli i ne može se pomiriti s tim. U zadnje vrijeme odlazi kod šefa i protestira zbog te ponižavajuće činjenice...ali najprije trgne par žestokih za hrabrost pa onda uleti u kancelariju i lupa šakom po stolu .. - kad ću ja dobiti novi autobus..kad. Oni koji su došli deset godina nakon mene u firmu voze glanc nove a ja vazda krntije..dokle tako...da mi se smiju.. Šef se gega na stolici, prekrstio prste i vrti palcima.. - E moj Nikola..za taj tvoj novi autobus se ni ruda još nije iskopala.. On se onda zainatio, neće oni njega zajebavat, pa je stalno uzimao bolovanje, ovima isprva nije smetalo, neka ga, i bolje tako, dok se nisu sjetili da se opet malo narugaju s njim. Nagovorili su doktora da se malo poigra s njim. I kad je Nikola došao da produži bolovanje..doktor koji mu je prije bez ikakvih pregleda samo potpisivao dijagnoze sad se odjednom uozbiljio.. - Ne može Nikola brate...stalno si na bolovanju..pola godine..pa ne mogu ja tek tako više..ne mogu.. - Ajde doktore...meni ionako do penzije fali malo..a ove kurvine sinove ionako nije briga...samo me zajebaju.. - Ma ne mogu Nikola..zakon je zakon.. - ..ma šta zakon... - A šta zakon...šta misliš kad bi svi ko ti. Pa nemože tako brate.. - ..ma šta ne može..uvik je moglo.. - Dobro ajde skini se..da te prigledam.. - ..ma šta skini se.. - Skini se brate...šta si se ukočio ko seoska mlada..skini se.. Nikola je skinuo gol do pasa.....Doktor nešto premeće po papirima i pogleda preko naočala.. - I hlače Nikola..i hlače.. - ..ma šta hlače.. -Skini se brate..šta si stidan..ajde .. Nikola ostade samo u gaćama. Stajao je ukočen i u čudu. Doktor ga opet pogleda.. - I gaće Nikola ..i gaće.. - Pa dobro jesam ja došo' kod ginekologa ili kod običnog doktora.. - Ajde skini se...- doktor je već piskao lagano vrteći u glavi koji će cirkus nastati među Nikolinim mučiteljima kad im bude pričao- skini i to brate..ajde.. Nikoli sijevnu u glavu. aha..ovaj se sprda s njim. Skinu gaće i prekriži ruke na genitalijama. Doktor je već glasno piskao i tresao se.. - Odmakni ruke Nikola..šta si se stisko..muškarci smo..šta te je sram.. - Ma nije mene sram ..nego... nisam se ja naučio dolaziti doktoru praznih ruku. Nikola je jedva pokupio svoje stvari i gol izletio na hodnik dok su za njim sijevala razna medicinska pomagala i bijesna doktorova vika začinjena najgorim i najmaštovitijim seoskim psovkama. Doktor je slijedećih dana i tjedana užurbano grabio gradom spuštenog pogleda dok su mu se javljali gradski šereti i pozdravljali ga prekriženih ruku među nogama smijući se na sav glas. Nikola je bio hirovit i sjećamo ga se kao djeca kad bi nas matere vukle sa sobom po gradu grabeći da stignu na vrijeme jer se nikad nije znalo kad autobus ide. To je ovisilo o Nikolinom raspoloženju. Jedan dan bi se vraćao u podne, drugi dan u neko drugo vrijeme. Zato je uvijek na autobusnoj stanici bila hrpa baba koje su dežurale i koje su se skakale na noge dolaskom svakog autobusa, kupile svoje stvari razbacane po stanici i glasno dozivali nas dicu koji bi se tu po dužnosti muvali.... - Zovi mater..evo Nikole.. - Ma nije Nikola..vidiš da je novi autobus... One bi opet sjedale i napeto gledali u pravcu odakle su očekivali da se pomoli drugi autobus. Pa opet isti scenario. On bi nekada iz hira ostavio autobus 100 metara niže i kad bi ga spazili onda bi se rulja zahuktala, trudne žene koje vuku cekere i musavu djecu za sobom, starci koji su izišli u grad da malo omirišu čaršiju, babe koje se jadne jedva valjaju, hukću ko parne lokomotive, sve se to u metežu guralo i valjalo drumom, prestizalo, da bi uhvatilo mjesto da sjedne i da dođe kraj toj muci, slika ko iz ciganskih filomova. I kad bi ta jadna rulja došla tik do autobusa, on bi upalio autobus i zbrisao im pred nosom, dok bi oni očajni i prestrašeni naglo grabili nazad prema stanici valjajući se ko poplava.. - Pobježe pruga.. - Drž' nedaj..zovi ga.. - Oooo Nikola.. - Pas mu se mesa nai'jo.. i kad bi se napokon rulja ugurala u autobus, i kad bi došli sebi, babe su skidale šudare i marame, brisale znoj s njima sa lica, glasno odhukivale i onda bi zavaljene u isparana sjedala krenule u obračun s Nikolom - sram te i stid bilo.. - strila te božja trefila.. - dabogda se u rakiji udušij'o.. - đavle pakleni... - uff..jadna ti sam.. - dušu poganin istra' iz mene.. - dabogda se o sebi zabavio.. par puta je Nikola dobio dobre batine od ljudi koji nisu imali baš razumijevanja za njegovu zajebanciju. Došlo je to i do poduzeća pa su mu par puta davali i otkaz ali bi se nakon par miseci on opet vratio na posao, jer nije bilo lako naći čovjeka koji bi se dizao ujutro u četiri sata svaki dan da bi kupio po zabačenim selima rijetke putnike. Ljudi bi sve zaboravljali i svaki dan se pitali.. - jel vozi Nikola opet...Šta će siroma'. Neka ga. Sad je šutljiv i brižan. Ni glas od njega nemožeš čut. Barba je sjeo odmah pored njega na konduktorsko mjesto i nutka ga Štokom. On samo odmahne rukom i šuti. Spuštamo se prema Prozoru. U ramskoj kotlini sve vrije. Vidimo neke ljude kako se pakiraju, tovare stvari na auta, pak-tregere, neki na traktore, kamione. Ramske žene sve u bijeloj specifičnoj nošnji stoje pored, krše ruke i plaču..djeca skaču okolo i galame.. - Šta je ovo se sve pakira.. - ..u pičku materinu..nije dotle došlo.. - Bome je.. izgleda.. - Pa di ćemo mi u pičku materinu.. - Stvarno.. di mi idemo.. - Ajde koji vam je kurac... - Šta ste se usrali.. odjednom pred nama puca slika. Stotine i stotine vojnika vuku se cestom, zmijolika kolona kojoj nema kraja, bacamo pogled prema ramskom jezeru i dole vidimo vojnike kako se peru na rijeci, goli do pojasa... - Šta je ovo..otkud ovi.. - Bugojanci valjda.. - Izvukli se.. - Vidi šta 'ji je.. - Daj zaustavi ... Nikola zasutavlja bus. Otvara vrata i i neki vojnici zastajkuju pored busa..mi ih pitamo.. - Odakle vi.. - Iz Bugojna pajdo.. - Pa di ćete.. - U pičku materinu..di ćete i vi.. - Tolika vojska se povukla...koji kurac se niste tukli.. Prašnjavi vojnik briše čelo i bezvoljno mrsi kroz zube.. - I vi ćete za nama..brzo.. - Ko vam je naredio povlačenje.. On odmahuje rukom i odlazi. Mi se skačemo i psujemo, galamimo. Barba pritiska dugme i zatvara vrata - Goni ih u pičku materinu- mahne Nikoli rukom..- vozi.. ko im jebe mater..ajde.. prolazimo kroz Prozor, šutimo i pušimo. Strah se uvukao u nas. Naš položaj je ostao duboko usječen u muslimanski teritorij. Malo fali da nas odsijeku. I prije je situacija bila čupava a sad kad je palo Hudutsko i Križ ostali smo u poluokruženju. Samo je cesta još pod našom kontrolom. Sve sa lijeve i desne strane od položaja je duboko u njihovim rukama. Doljani su pali deset kilometara iza nas. Prozor se pakira. Bugojno je palo. Uskoplje se jedva drži. Katastrofa je na pomolu. Osjećamo joj dah. Uvlači nam se u misli, u kosti u mišiće. Panika mili po nama ko mravi po mravinjaku. Barba poteže iz boce i navalio na Nikolu. -Jebo ga ti..drugi put ..kad budeš dolazio po nas..dođi u nekoj pristojnoj mašini a ne s ovim kršom. S onim..znaš s kojim dezerterčine idu na duldung u Njemačku...na kat mašina..a ima i hladnjak za piće...znaš.. Nikola potvrđuje glavom i gorko se smijulji.. - Ja ja..moj Barba.. Stižemo u Gronju Slatinu. Iskrcavamo se i stižemo do kuća. Naši su dovezli dva tenka koji lupaju po kamenolomu. Tuku i minobacači i trocjevac. Sve se ori i huči. zaglušujuća buka ne prestaje. Barba se supijan klati i galami Nikoli - Reci...reci..čuješ..ej..reci domovini da je prva neprobojna stala na branik domovine. Eeej...reci curama da ću im polomit noge ako budu švrljale s dezerterčinama...reci slobodno.. da je Barba poručio... ja ga vučem u stranu.. - Daj pusti čovika nek ide..još će ga zbombat...ajd' u kurac.. dolazimo do vojnika u pričuvi. svi su umorni i neispavani. Vele nam da je Hudutsko palo i da se niko nije izvukao. Nagrabusili Jajčani. Zvali su svaki dan balije..i dozvali su ih. Sa Križa su se izvukla trojica..dvojica su preplivala jezero, treći se valjda udušio. U Doljanima kažnjenička vodi bitku..vraća selo. Ako ga vrate bit će lakše. Čeka nas teška noć. |
|
Dolazim kući i prvo što radim je da se bacam pod tuš. Dugo skidam sa sebe sav onaj skoreni znoj i smrad. Izlazim iz kupaone i osjećam se ko preporođen. Mater se potrudila i napravila kraljevsku večeru, ja uzimam nešto na brzaka, pregrizem na dvoje-troje i spremam se. Ne mogu izdržati u kući , crvi su mi u guzici, fali mi moje društvo s terena. Mater me zaustavlja i prenemaže se.. - Čim dođeš, odma' iđeš...nemam te vrimena ni pogledat kako bog zapovida.. - Dobro je bona..de.. Nabacujem jaknu na sebe, poljubim je i brišem..ne da mi se sad raspravljat s njom, ulazim u auto i odlazim. Vozim se do centra sela. Tamo je koncentrirano par birtija gdje se po cijeli dan karta, šegači i raspravlja o ratu. Kao u malom kosmosu, zbrkanom i nepredvidljivom. Ulazim unutra, i odmah me zapuhne oblak dima od cigareta, neobuzdani smijeh i galama. Sve je puno poznatih faca. Barba se nadlaktio na šank, u elementu je, zabavlja par seoskih zgubidana oni mu plaćaju piće a on im priča priče.. - I tako ti ja nabasam na curu u kući..ona i mater same..a ne znaš koja je pametnija..- posprdno se smije - Ma daj...šta nisu pobigle..a kuća na prvoj crti.. - A nisu pobigle...veli meni mlađa...nisam bižala jer sam znala da ćeš me ti doć spasit..a mater joj potvrđiva..- ceri se on.. - Ozbiljno...to kaže...e lude li su.. - Ja se razbaco po kući ko paša..a ona me dvori..te kava, te rakija, te kolači....ja reko nosi mi te kolače s očiju...daj štagod konkretno..a mater je gura..- de bona..posluži momka.. - hahahaha......- smiju se zgubidani - I mater otišla kao spavat...a ova se počela privijat uza me...veli.. ti si moj princ na bijelom konju... - Je li čemu.. - Ma gabor samo taki...ima grbu na leđima - Barba radi gadljivu facu-..ja je pito jel' joj to treća sisa naresla.. - A jesi pokvaren.. - ..muč' tamo...ja joj kažem..kani me se ženo božija..ja sam konj..princ je davno pogino'... zgubidani se pljeskaju po koljenima, dave se od smija, grle Barbu....naručuju ture..ja prolazim pokraj njih..Barba me klima glavom- Di si momčino- ja mu otpozdravljam i sjedam za stol gdje Jablan i Zenga kartaju belu s nekim momcima. Galame i psuju, predbacuju jedan drugome za greške u igri, neko ko ih ne poznaje..mislio bi..sad će se potuć. Gube i to ne mogu podnijeti. - Pa kako se to škartaš.. - Dobro sam se škarto..triba si vuć sve adute i doć meni u crno..i štigla ko kuća.. - Škarto si mi crno glupane.. - Jesam al zadnje ...kad mi je samo to ostalo.. - E jebiga nisam skonto.. - Znam da nisi..nemaš pojma ..ne pratiš..ajde ko dili.. - Jablana je dilit.. - Ajde sokole..bog ti pamet prosvitlio.. Počinje dnevnik, u birtiji nastaje muk..svi prestaju s galamom, muva se čuje, očekujemo vijesti s bojišta, u Hrvatskoj se ništa posebno ne događa, čekamo bosanska ratišta. Javljaju da je u Bugojnu teško, tamo je zagužvalo prije dan.-dva i vode se borbe u gradu, naši izgleda puše žestoko.. - Gotovo je... - Odjebali su karijeru.. -.. biće veselo... - ..biće tužno.. - A je ga pušimo..di god se zapali.. - Taki' nam je horoskop.. - Ko nas jebe..kad smo u kurcu.. - Ajde dili..šta sad..triba završit partiju.. - Jebala te partija.. - Jel komunistička.. - .. ne seri..dili.. karte šuškaju po stolu, u birtiji i dalje muk, neki se sašapljavaju, mrtvačka atmosfera, voditelj se prebacuje na lakše teme, idu reportaže sa nekih državnih sastanaka, citiraju se titule i zvanja a na spomen "čuvara državnog pečata" Jablan se odvaljuje od smija..Piska i trese se.. - E da mi je znat šta taj čuva.. - Pa pečat budalo..jesi gluv.. - Pa nije pečat zec..neće pobić.. Zenga važno diže prst u zrak ozbiljan.. - A opet..ima jedan što njega čuva.. cijela birtija se ponovo trese od smijeha, svi su zaboravili na crne vijesti. Opet galama, vika i dobacivanje. Sve se vratilo u normalu. U birtiju upada par cura, mlade su i vesele, kao da je život ušao s njima u birtiju..sjedaju za stol, odmah vade cigare, pripaljuju, požudno uvlače dim a onda se naginju jedna drugoj i nešto šapću na uho, pa se onda smiju, zabacuju glavom i glasno nešto potvrđuju, govore cijelim svojim tijelom, prpošne su i neopterećene. Sjede tako par minuta i onda dozivaju.. - Barba...ajde malo do nas.. Barba se diže, ostavlja zgubidane i sjeda za njihov stol, one ga odmah zaskaču, naginju se prema njemu i nešto šapću, on se mršti pa onda zažari očima, nešto im glagolji , one se smiju, on veze, one se zakratko uozbilje, slušaju ga, onda praska smijeh ponovo..on ih gleda smijulji se...i tako prolazi cijela večer.. Osjećam umor..fali mi sna...dolazim kući i bacam se u krevet... |
| < | studeni, 2005 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | ||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv