Gmizavci su ujutro nabasali na nekog starca. Izviđajući na pustom i prostranom terenu s druge strane jezera kamo su se ponekad prebacivali da bi vidjeli kretnje i namjere neprijatelja nakon što su naši položaji tamo pali, ali ustvari taj ogromni prostor nitko nije kontrolirao..ni mi prije ni oni sada. Čekajući na rubu jednog proplanka sakriveni iza gustiša, pospani i umorni od cjelonoćnjeg pješačenja i bdijenja, namazanih lica i pretovareni svim i svačim maltene su drijemali i borili se sa snom. Škiljili su u proplanak ispred sebe koji je bio obrastao gustim šljivikom, dalje nisu smjeli, to je bila zadnja točka do koje su išli a i ovako su već otišli duboko. Ništa bitno ni sumnjivo nisu vidjeli i već su se spremali za povratak nazad kad im je u vidokrug došla jedna silueta koja se provlačila među drvećem zastajkivajući pored svakog drveta. Protrljali su oči, da im se slučajno ne priviđa pa su se zatim pogledali...vođa je rukom dao znak da se ne puca i oni su to prenosili prvom do sebe. Čvrsto su stisnuli oružje u rukama i netremice pratili. Čovjek se već približio tako blizu da su mu vidjeli konture lica i nakrivljenu kapu francuzicu na glavi. Vidjeli su da je to neki starac koji obilazi valjda svoj šljivik al oprez ih je držao u napetosti. Nije se jednom dogodilo da se gubi glava zbog nemara. Starac je i dalje zastajkivao skoro kod svakog drveta ruku prekriženih na leđima, vrtio je nešto glavom pa bi se saginjao i uzimao plodove koji su zbog zrelosti pali na zemlju, pa bi onda pokoji plod zagrizao i opet bi nešto mrvio rukama i gestikulirao. Grane su bile teške i bređe od plodova, savijali su se do zemlje, godina je bila rodna, a tako je uvijek kad je rat ili neko drugo zlo..govorili su stari ljudi. Zemlja je rodna kad se natapa ljudskom krvlju.
Starac je već došao blizu njih i oni su postajali sve nervozniji..pogledali su u vođu..on im je opet dao znak rukom da miruju. Starac je došao na rub proplanka par metara do njih, gledao je negdje u daljinu preko proplanaka i uvala je daleko pucao pogled u rano jutro, oni su mu ležali skoro pod nogama zaštićeni debelim gustišem koji je rastao na rubu proplanka. Stajao je tako par minuta i spremao se okrenuti kad je vođa ispustio jedan zvuk nalik hukanju sove. Čovjek je i dalje stajao poluokrenut prema njima. Vođa je opet jače zahukao i čovjek se sada trgnuo, malo se sageo i gledao u pravcu gustiša al ni po čemu se nije vidjelo da ih je primjetio. Vođa je opet huknuo još jače i čovjek je pošao par koraka naprijed pognut, netremice je gledao u grm iz kojeg je čuo hukanje. Došavši tako na metar od vođe još uvijek zbunjen skoro je glavom udario u pušku koja je omotana maskirnom krpom virila iz grma. Iza puške je ugledao zamazano lice iz kojeg su kao dvije krijesnice svijetlile oči. Trznuo se i tako stajao par sekundi a onda je polako do visine ramena digao dlanove od ruku. Vođa mu je krtkim trzajem puške pokazao da uđe u gustiš. On je zakoračio unutra kao da hoda po jajima , lagano. Tamo ga je već čekao vođa na nogama zajedno s još dvojicom dok su ostali i dalje ležali u grmlju i gledali u proplanak. Starac je kružio očima po njima, razjapljenih usta je gledao u krupne ljude zmazanih lica u uniformama koje su bile zakamuflirane zelenim granama. Izgledali su mu kao neka čudovišta. Gledali su se tako uzajamno par trenutaka netremice a onda je vođa zaustio..
- Kuda..
Starac je slegnuo ramenima..
- Malo pošo ...u šetnju..
- U šetnju veliš...
- Jeste..
Vođa pogleda prema šljiviku i trznu glavom..
- Sam si..
Starac se malo okrenu i onda pogleda nazad prema vođi
- Sam..bezbeli..
- Sigurno..
- Ma sam sam ljudi..
- Aha...i veliš..pošo' u šetnju..
- Pošo sam obić..šljivik..rodilo brate..grane se lome od ploda..nema ko obrat..
- Aha...šljivik veliš..
- Grehota je..zijan..
- Zijan veliš..
- Zijan brate..
- A jesi ti čuo stari za neki rat..ovdje..
- Čuo sam..jašta..
- I..jel to zijan..mislim rat..
- Zijan..jašta..belaj..ljudi su pomahnitali..
- Jašta...
Vođa ga pogleda sumnjičavo..
- A što je tebi taj šljivik..mislim bitan..
- Moj je..- pokaza kratko rukom..- To je moj šljivik
- Dobro..znamo to..al zašto ti je bitan toliko da hodaš ujutro po njemu dok je rat..
starac obori oči..
- Htio sam obać....malo pokupit..da ispečem rakiju..
- Rakiju..
- Šljivu..
- Da ispečeš rakiju..šljivu..
- Aha...
maši se rukom za džep i dok su oni trgnuli i sijevnuli očima on je već izvadio metalnu plosku..
- Oćete probat...prava je..
- Ajde ti prvi potegni..
Starac otšerafi čep i potegnu dug gutljaj obrisa usta i pruži plosku prema vođi. Ovaj je uze u ruku i gledajuć starca u oči potegnu gutljaj, malo se strese..
- Žeže..a...
- Bome žeže..dobra..
- Jašta bolan..
Vođa mahnu rukom
- Možemo mi ovo... zadržat
- Može...jašta..imam ja toga ...ih..
- A zar vama muslimanima vjera ne brani alkohol..
Straca se malo zasmija i obori glavu..
- Ih...brani..jašta nego brani...
- Znači...ne držiš se baš..propisa..
- Ko će bolan...sve to..insan je živi stvor..
- Ne valja ti to..
- Puno toga u životu nevalja..
- I to što kažeš..
šutili su par trenutaka i gledali se. vođa dade plosku vojniku do sebe.
- A gdje su ti sinovi stari...jel se bore..
- Nemam ja sinova..imam dvije šćeri..udale se i otišle davno..ja i baba sami..tako duramo..
- Nemaš sinova..kako to..
Starac slegnu ramenima i pogleda u nebo..
- Samilosni je tako htio..
- Aha..
gledali su se opet netremice. Starac se polako vrtio u mjestu. Vođa ga je i dalje mirno fiksirao u oči.
- Mogu li ja..nazad..
- Gdje..
- Kući..stara će se brinut..
- Kući ...aha...možeš..
- Mogu..
- Možeš brate...idi..
Starac je i dalje stajao u mjestu. Vođa mu je pokazao glavom..
- Idi..
- E pa idem ja..
Šutjeli su i gledali ga. On se je još stajao sekundu-dvije a onda se oprezno okrenuo i polako krenuo napetih ramena i ukočen polupodignutih ruku. Isprva je jedva išao kao da ne vidi, stavljao je stopu pred stopu al kako je odmicao pružao je korak i bivao sigurniji. Došao je već do pola šljivika, korak mu je sve sigurniji, spustio je i ruke i grabio je naprijed. Još samo malo i nestat će im iz vidokruga.
Iza planine se pomaljalo sunce prvo bacajući rijetke zrake po vrhovima planina a onda malo-pomalo žarilo svoje široke mlazove sve niže i niže po kotlinama i uvalama prelijevajući se po modro-zelenoj površini jezera. Šuma se polako budila i mrmorila, jezero je glagoljalo i hučilo dok je končanica lagano titrala na starčevom zatioku. Mukli prasak je digao jato ptica iz obližnje uvale. Užurbano i glasno su se javile kratkim kričanjem, zaklepetale krilima i odletjele negdje prema šumi. Opet se sve smirilo.
Vođa je zabacio pušku na rame i kratko odsjekao..
- Idemo...
Post je objavljen 18.11.2005. u 16:33 sati.