Osjećam da me neko drmusa. Još u bunilu ne znam je li sanjam,vrtim se po krevetu i nešto ljutito gunđam. Drmusanje ne prestaje i osjećam nečiju ruku na svom tijelu. Otvaram teške kapke i kroz kapke vidim majčino lice..
- Šta je bona..
- Zove te Barba...kaže da je hitno..
- Ma šta je njemu hitno..pusti me da spavam..
Ona me gleda upašeno..
- Zva je već dvaput...kaže da mu se javiš odma'
vrtim rukama po očima i mašem rukom u znak pristanka
- Dobro..eto me..sa'ću...
Ona odlazi..sjedim još par minuta na krevetu..otpuhujem, oblačim se i silazim. Pljuskam se po licu hladnom vodom, razbuđuje me i dovodi u normalu. Okrećem Barbin broj, on se odmah javlja nakon jednog zvonjenja..
- Šta je Barba..šta si navalio..di gori da gasimo...matere ti..
- Bogami gori..i to žestoko..gore je sve palo..i Hudutsko i Križ...u Doljane upale balije..poklali sve živo. Kupi prnje i dolazi po mene.
- Sereš..
- Ne serem.. Ajde..čekaju nas..
- Dobro ..eto me..
Spuštam slušalicu i malo stojim pokraj telefona. Još se pribirem...a onda odlazim u sobu, oblačim odoru i spuštam se dole. Mater me gleda u čudu..
- Šta je bilo..- gleda zblenuto u odoru- šta si se obuko..
- Ma gore nešto- mrmljam nesuvislo-..moram ić'
- Pa tek si jučer doša..
- A doša..doša...šta ima veze što sam doša....
Ona se hvata za glavu i nariče
- Ajme meni sigurno je nešto teško...samo mi nećeš reć..
- De bona....
Obuvam čizme na brzinu kupim pušku, bacam je u gepek i gledam da zbrišem..
Ona me grli, ljubi, izgubila je kontrolu nad sobom, ja se izvlačim, neugodno mi je..ona me i dalje ljubi, plače i šapće mi na uho..
- Nemoj kakvog zla činit...sine..
- Ma diću bona..
- zaklinjem te mlikom materinim..- onda se odvoji od mene i gleda me u oči.- Boga se boj'...onda me blago protrese..- Boj' se Boga..sine..
ja je blago odgurivam i čudim se..
- De bona šta ti je..
Ona se odvaja od mene..stavlja ruku na usta i nešto mrmlja suznih očiju. Otac je izišao, mrk i ozbiljan, ništa ne pita, samo grize usne, stavio je ruke na leđa, ukočio se i ne pokazuje osjećaje. To je muškarcima u ovim krajevima zabranjeno nepisanim zakonom. Sjedam u auto a on mi cijedi s usana..
- Budi čovik..
Ja sjedam u auto i odlazim. Po glavi vrtim onu misao "Budi čovik". Šta to znači. Znam šta to znači. To znači..budi hrabar, ne napuštaj drugove, bori se do kraja, al ljudski, ne nanosi nikome zlo osim sebi. "Budi čovik"..to znači biti dobar prema drugima a loš prema sebi. Jebiga..tako je kako je. Dolazim do Barbine kuće, on je već na putu..ubacuje svoje stvari ulazi u auto i brišemo.
Gore pred komandom zbrka i galama, fali nas više od pola. Razmilili su se kud koji. Živac i Baksuz su rano jutros odgibali za Split. Tamo imaju neke curice i čim dođu sa terena brišu za Split. To znači da ćemo se ovaj put zajedno sa ostalimo drmusati u rasklimanom autobusu. Kombijem će Baksuz i Živac doći za nama. Već ih je Barba dobio i rekli su mu da će doći. Samo da nešto obave. Nešto važno..veli on i smije se. Pred nas izlazi zapovjednik brigade, stari legionar koji jedva natuca hrvatski, ljut je i psuje. On je uvijek ljut i namrgođen. Zgrožen je veli našom nedisciplinom i našim ratovanjem. Pretjeruje u izrazima kao i uvijek. završava svoju polurazumljivu tiradu i odlazi. Iza njega izlazi pred nas zapovjednik bojne..domaći momak i brižno nam objašnjava situaciju.
- Momci..situacija je gadna..Bugojno je definitivno palo. Naši se sad izvlače, Hudutsko je palo...na Križu se vode borbe u Uskoplju isto...a u Doljanima..masakr..upali u selo i sve poklali.
mi šutimo i vrtimo se u mjestu. Poneki psuju al tiho..sebi u bradu. On malo zastaje i onda i govori odlučnim glasom.
- Znam da ste tek jučer došli s terena. Ali tako je-kako je..Ko se osjeća Hrvatom nek ništa ne pita..nek se spremi i ide. Il' nas ima il' nas nema....
I dalje šutimo i gledamo pred sebe."Ko se osjeća Hrvatom"..zvoni nam u ušima. Fraza. Patetika. Al ipak nam se grudi nadimlju, zjenice se sužavaju. " Ko se osjeća Hrvatom"...zvuči kao uvreda, kao provokacija, kao zadnja opomena pred smrt. Kako reći "Ne" toj provokaciji.
- Jel se ti osjećaš Hrvatom-...šapćem Barbi
- Ja ti u zadnje vrijeme imam problema sa osjećajima..- smije se on i češka se po glavi..- Emocije me nešto jebu...
ja se smijem
- I mene isto..
Sarkazam nas liječi. On nam je melem za svaku ranu. Prije nego ulazimo u autobus, Barba odlazi u dućan i donosi litru Štoka..smije se i zajebaje..
- Ovo u meni probudi osjećaje. Čim trgnem pola ove boce...osjećat ću se ne Hrvatom nego Hrvatom i po' to vam garantiram..
Truskamo se u poluraspadnutom autobusu, vozač nam je poznat, on nas je još kao djecu vozio u grad gdje smo išli samo kad je bila neka muka. Znači pretežno kod zubara. Zato smo ga mrzili, to mu nemožemo oprostiti i dan-danas nam nije drag. To je jedan hirovit i ćudljiv čovjek, voli potegnuti iz boce i nije na dobrom glasu u firmi. Zato uvijek vozi raspadnute krntije iako je jedan od najstarijih i najiskusnijih vozača. Njega to boli i ne može se pomiriti s tim. U zadnje vrijeme odlazi kod šefa i protestira zbog te ponižavajuće činjenice...ali najprije trgne par žestokih za hrabrost pa onda uleti u kancelariju i lupa šakom po stolu ..
- kad ću ja dobiti novi autobus..kad. Oni koji su došli deset godina nakon mene u firmu voze glanc nove a ja vazda krntije..dokle tako...da mi se smiju..
Šef se gega na stolici, prekrstio prste i vrti palcima..
- E moj Nikola..za taj tvoj novi autobus se ni ruda još nije iskopala..
On se onda zainatio, neće oni njega zajebavat, pa je stalno uzimao bolovanje, ovima isprva nije smetalo, neka ga, i bolje tako, dok se nisu sjetili da se opet malo narugaju s njim. Nagovorili su doktora da se malo poigra s njim. I kad je Nikola došao da produži bolovanje..doktor koji mu je prije bez ikakvih pregleda samo potpisivao dijagnoze sad se odjednom uozbiljio..
- Ne može Nikola brate...stalno si na bolovanju..pola godine..pa ne mogu ja tek tako više..ne mogu..
- Ajde doktore...meni ionako do penzije fali malo..a ove kurvine sinove ionako nije briga...samo me zajebaju..
- Ma ne mogu Nikola..zakon je zakon..
- ..ma šta zakon...
- A šta zakon...šta misliš kad bi svi ko ti. Pa nemože tako brate..
- ..ma šta ne može..uvik je moglo..
- Dobro ajde skini se..da te prigledam..
- ..ma šta skini se..
- Skini se brate...šta si se ukočio ko seoska mlada..skini se..
Nikola je skinuo gol do pasa.....Doktor nešto premeće po papirima i pogleda preko naočala..
- I hlače Nikola..i hlače..
- ..ma šta hlače..
-Skini se brate..šta si stidan..ajde ..
Nikola ostade samo u gaćama. Stajao je ukočen i u čudu. Doktor ga opet pogleda..
- I gaće Nikola ..i gaće..
- Pa dobro jesam ja došo' kod ginekologa ili kod običnog doktora..
- Ajde skini se...- doktor je već piskao lagano vrteći u glavi koji će cirkus nastati među Nikolinim mučiteljima kad im bude pričao- skini i to brate..ajde..
Nikoli sijevnu u glavu. aha..ovaj se sprda s njim. Skinu gaće i prekriži ruke na genitalijama. Doktor je već glasno piskao i tresao se..
- Odmakni ruke Nikola..šta si se stisko..muškarci smo..šta te je sram..
- Ma nije mene sram ..nego... nisam se ja naučio dolaziti doktoru praznih ruku.
Nikola je jedva pokupio svoje stvari i gol izletio na hodnik dok su za njim sijevala razna medicinska pomagala i bijesna doktorova vika začinjena najgorim i najmaštovitijim seoskim psovkama. Doktor je slijedećih dana i tjedana užurbano grabio gradom spuštenog pogleda dok su mu se javljali gradski šereti i pozdravljali ga prekriženih ruku među nogama smijući se na sav glas.
Nikola je bio hirovit i sjećamo ga se kao djeca kad bi nas matere vukle sa sobom po gradu grabeći da stignu na vrijeme jer se nikad nije znalo kad autobus ide. To je ovisilo o Nikolinom raspoloženju. Jedan dan bi se vraćao u podne, drugi dan u neko drugo vrijeme. Zato je uvijek na autobusnoj stanici bila hrpa baba koje su dežurale i koje su se skakale na noge dolaskom svakog autobusa, kupile svoje stvari razbacane po stanici i glasno dozivali nas dicu koji bi se tu po dužnosti muvali....
- Zovi mater..evo Nikole..
- Ma nije Nikola..vidiš da je novi autobus...
One bi opet sjedale i napeto gledali u pravcu odakle su očekivali da se pomoli drugi autobus. Pa opet isti scenario. On bi nekada iz hira ostavio autobus 100 metara niže i kad bi ga spazili onda bi se rulja zahuktala, trudne žene koje vuku cekere i musavu djecu za sobom, starci koji su izišli u grad da malo omirišu čaršiju, babe koje se jadne jedva valjaju, hukću ko parne lokomotive, sve se to u metežu guralo i valjalo drumom, prestizalo, da bi uhvatilo mjesto da sjedne i da dođe kraj toj muci, slika ko iz ciganskih filomova. I kad bi ta jadna rulja došla tik do autobusa, on bi upalio autobus i zbrisao im pred nosom, dok bi oni očajni i prestrašeni naglo grabili nazad prema stanici valjajući se ko poplava..
- Pobježe pruga..
- Drž' nedaj..zovi ga..
- Oooo Nikola..
- Pas mu se mesa nai'jo..
i kad bi se napokon rulja ugurala u autobus, i kad bi došli sebi, babe su skidale šudare i marame, brisale znoj s njima sa lica, glasno odhukivale i onda bi zavaljene u isparana sjedala krenule u obračun s Nikolom
- sram te i stid bilo..
- strila te božja trefila..
- dabogda se u rakiji udušij'o..
- đavle pakleni...
- uff..jadna ti sam..
- dušu poganin istra' iz mene..
- dabogda se o sebi zabavio..
par puta je Nikola dobio dobre batine od ljudi koji nisu imali baš razumijevanja za njegovu zajebanciju. Došlo je to i do poduzeća pa su mu par puta davali i otkaz ali bi se nakon par miseci on opet vratio na posao, jer nije bilo lako naći čovjeka koji bi se dizao ujutro u četiri sata svaki dan da bi kupio po zabačenim selima rijetke putnike. Ljudi bi sve zaboravljali i svaki dan se pitali..
- jel vozi Nikola opet...Šta će siroma'. Neka ga.
Sad je šutljiv i brižan. Ni glas od njega nemožeš čut. Barba je sjeo odmah pored njega na konduktorsko mjesto i nutka ga Štokom. On samo odmahne rukom i šuti. Spuštamo se prema Prozoru. U ramskoj kotlini sve vrije. Vidimo neke ljude kako se pakiraju, tovare stvari na auta, pak-tregere, neki na traktore, kamione. Ramske žene sve u bijeloj specifičnoj nošnji stoje pored, krše ruke i plaču..djeca skaču okolo i galame..
- Šta je ovo se sve pakira..
- ..u pičku materinu..nije dotle došlo..
- Bome je.. izgleda..
- Pa di ćemo mi u pičku materinu..
- Stvarno.. di mi idemo..
- Ajde koji vam je kurac...
- Šta ste se usrali..
odjednom pred nama puca slika. Stotine i stotine vojnika vuku se cestom, zmijolika kolona kojoj nema kraja, bacamo pogled prema ramskom jezeru i dole vidimo vojnike kako se peru na rijeci, goli do pojasa...
- Šta je ovo..otkud ovi..
- Bugojanci valjda..
- Izvukli se..
- Vidi šta 'ji je..
- Daj zaustavi ...
Nikola zasutavlja bus. Otvara vrata i i neki vojnici zastajkuju pored busa..mi ih pitamo..
- Odakle vi..
- Iz Bugojna pajdo..
- Pa di ćete..
- U pičku materinu..di ćete i vi..
- Tolika vojska se povukla...koji kurac se niste tukli..
Prašnjavi vojnik briše čelo i bezvoljno mrsi kroz zube..
- I vi ćete za nama..brzo..
- Ko vam je naredio povlačenje..
On odmahuje rukom i odlazi. Mi se skačemo i psujemo, galamimo. Barba pritiska dugme i zatvara vrata
- Goni ih u pičku materinu- mahne Nikoli rukom..- vozi.. ko im jebe mater..ajde..
prolazimo kroz Prozor, šutimo i pušimo. Strah se uvukao u nas. Naš položaj je ostao duboko usječen u muslimanski teritorij. Malo fali da nas odsijeku. I prije je situacija bila čupava a sad kad je palo Hudutsko i Križ ostali smo u poluokruženju. Samo je cesta još pod našom kontrolom. Sve sa lijeve i desne strane od položaja je duboko u njihovim rukama. Doljani su pali deset kilometara iza nas. Prozor se pakira. Bugojno je palo. Uskoplje se jedva drži. Katastrofa je na pomolu. Osjećamo joj dah. Uvlači nam se u misli, u kosti u mišiće. Panika mili po nama ko mravi po mravinjaku. Barba poteže iz boce i navalio na Nikolu.
-Jebo ga ti..drugi put ..kad budeš dolazio po nas..dođi u nekoj pristojnoj mašini a ne s ovim kršom. S onim..znaš s kojim dezerterčine idu na duldung u Njemačku...na kat mašina..a ima i hladnjak za piće...znaš..
Nikola potvrđuje glavom i gorko se smijulji..
- Ja ja..moj Barba..
Stižemo u Gronju Slatinu. Iskrcavamo se i stižemo do kuća. Naši su dovezli dva tenka koji lupaju po kamenolomu. Tuku i minobacači i trocjevac. Sve se ori i huči. zaglušujuća buka ne prestaje.
Barba se supijan klati i galami Nikoli
- Reci...reci..čuješ..ej..reci domovini da je prva neprobojna stala na branik domovine. Eeej...reci curama da ću im polomit noge ako budu švrljale s dezerterčinama...reci slobodno.. da je Barba poručio...
ja ga vučem u stranu..
- Daj pusti čovika nek ide..još će ga zbombat...ajd' u kurac..
dolazimo do vojnika u pričuvi. svi su umorni i neispavani. Vele nam da je Hudutsko palo i da se niko nije izvukao. Nagrabusili Jajčani. Zvali su svaki dan balije..i dozvali su ih. Sa Križa su se izvukla trojica..dvojica su preplivala jezero, treći se valjda udušio. U Doljanima kažnjenička vodi bitku..vraća selo. Ako ga vrate bit će lakše. Čeka nas teška noć.
Post je objavljen 04.11.2005. u 13:22 sati.