Ujutro nam javljaju da moramo nazad u Gračac. To je zadnje naseljeno selo na pola puta između Prozora i Jablanice i tu se nalazi zapovjedništvo sektora. Stisnuto je pod planinom koja je odnedavno u muslimanskim rukama. Ovdje kažu nismo prijeko potrebni..tu su tenkovi ako bude muslimanskih napada..imaju cijelu kotlinu pod svojom paljbom. To je istina.. jer sa onoga zavoja gdje s kojega se Baksuz spušta jureći imaju sve njihove položaje na dlanu. Treba se samo malo čuvati od maljutki i sve pet. Jedino je bed po noći ali ima dovoljno ljudstva da se obrani. A ako krenu ko zna šta će bit. I ovako i onako. Sad je prioritet vratiti planinu pod svoju kontrolu. Dok je u njihovim rukama u kurcu smo. Vide svaki naš pokret i gađaju nas minobacačima. Padom Hudutskog i Križa dovedeni smo u neodrživu situaciju. Zato moramo s ove strane jezera dovesti stvari pod kontrolu. U Gračacu doznajemo da su kažnjenici vratili Doljane i da su razbili mundžose. Naši su se održali i u Gornjem Vakufu. Bilo je žestoko ali su se održali. Prozor je za sad siguran. To nam popravlja raspoloženje. Kod baze zatičemo gomilu nepoznatih vojnika. Teško su naoružani, sa raznim spravicama i čudima. izgledaju ko da su ispali iz američkih filmova. Ima ih pedesetak. Svi izgledaju ko od brda odvaljeni ili se to nama čini jednostavno zato jer su pretovareni svim i svačim. Sad smo sigurni da se ide u napad. Dovoze u kamionima i muslimanske zarobljenike. Tu ima i zarobljenih vojnika ali i civila koji su pokupljeni na početku rata s muslimanima. I njih ima oko pedesetak. Obučeni su smiješno. Kratki uski kaputići, i trapez hlače do gležnja, na nogama im one cokule s visokom petom.
- Evo stigli i Rolingstonsi..
- Ajd u kurac..pusti ljude..
- zajebajem se..šta tebi ne liče na Rolingstonse..
- Meni liče na jadne ljude..
- A šta kurac..ko da je našima bolje..kod njih..
- Znam ..al' jebiga..
Dotjeralo ih je da nose municiju i eventualne mrtve i ranjene. Planina je strma i jedva se možeš uspinjati. Gore na vrh platoa nalaze se muslimani. Postoji samo jedan put kojim se može tamo doći. Taj je sigurno dobro čuvan. S druge strane od Doljana planina je naglo odsječena kao nožem. Veličanstvena klisura, nepistupačna i surova. Ni s ove strane nije puno bolja. Biće gadno.
Iz zapovjedništva se vraća naš satnik. Mi se okupljamo oko njega, napeto očekujemo vijesti. On se malo okreće oko sebe, gleda nas i onda govori tihim glasom..
- Sutra se ide na Pisvir, diverzanti idu prvo da počiste njihove prednje rovove. Idu noćas, s njima su vodiči iz sela koji znaju put. Ako oni probiju prve linije, ulazimo mi..tenkovi su gore na Stropu, došle su haubice i dvije baterije minibacača. Imaćemo potporu...ovo se mora uzet. Naša jedna satnija ide u osiguranje planinskih puteva kuda bi se mogli povlačit.- pokazuje na nas...- to će te bit vi. Druga i treća satnija čeka u zoru gore pred njihovim položajima. Oni ulaze u borbu odmah. Četvrta satnija je u rezervi. Napad kreće ujutro u zoru. Ako bude kiše..dobro bi bilo- gleda u nebo-Dobro bi nam došla. Vi krećete odmah gore pod planinu. Morate bit spremni u slučaju njihovog proboja. To je to momci. S vama isto idu dečki iz sela. Sretno i vidimo se.
Dolaze nam domaći momci iz sela. Svi su mladi, golobradi i ne izgledaju uplašeno. Pozdravljamo se s njima i krećemo. Uspon je nevjerovatan. Nosimo sa sobom puno municije, svaki od nas tegli po po tridesetak kila. Momci izlaze brže od nas, sačekuju nas i onda opet grabe. Barba kune i proklinje
sopće, oči mu ispadaju..još se nije pošteno ni otrijeznio. Jablan mu pomaže, zastaje pored njega i psuje..
- Jebla te rakija.
- Nije rakija kriva što se moram verat ko koza..
- Ajde..dobro će ti doć..
- A šta nam nisu dali Rolingstonse da nam pomognu..
- Ima di će bit potrebniji..ajde..
nakon par sati stižemo do pred rub šume. Gore iznad nas je plato..tu su njihovi položaji. Mi smo im skroz na boku skoro u pozadini. Ako se budu povlačili mogli bi i ovuda. Mogli bi al ne moraju..ima i drugih kozjih puteva za koje oni sigurno znaju. Tražimo mjesta s najboljim pregledom..raspoređujemo se i dogovaramo znakove. Uskoro će noć i moramo se uskladiti do zore kad počinje napad. Nestrpljivi smo i jedva čekamo da svane. Pred jutro je okrenula jaka kiša. sakrivamo se pod krošnje od drveća, magla je obavila planinu ..jedva da se šta vidi. Tiho se dozivamo, hučemo u prste, pokisli smo i hladno nam je. Proveli smo besanu noć i tijela su nam već ukočena i napeta. Spašava nas adrenalin koji nam približivanjem zore i napada tjera krv kroz žile.
Odjednom čujemo štektanje pušaka i prasak bombi tamo gdje su otišli diverzanti. Prvo na par mjesta a onda je otčepilo. Tutnji i štekće. Krenuli su. Stiskamo prste na obarače i osluškujemo. Čujemo muklu tutnjavinu sa Stropa. Počeli su tući i tenkovi. Tuku i minobacači odozdo iz Gračaca..granate prelijeću preko naših glava i čujemo kako ekslodiraju na platou iznad nas. Planina kao da se pretvorila u neku ogromnu neman probuđenu iz sna, sve po njoj urla i grokti, odzvanja i huči. Kao u nekom ogromnom grotlu, još izgleda strašnije s onim ehom koji zavija i prelama se po usjecima, uvalama i kotlinama.
tenkovi i minobacači tuku krvnički cijeli sat vremena. Na stotine i stotine granata fijuču preko nas i ekslodiraju na platou. u kratkim intervalima između fijuka i eksplozija granata čujemo i dalje štektanje pušaka i prasak bombi gore na hrbatu platoa. To znači da diverzanti još nisu probili njihove prve redove. Sad više nema iznaneđanja. Šta su napravili..napravili su.
- Šta misliš 'oće ji probit-..pitam Barbu
- Jesi popio tu kavu da ti izgatam..- cereka se on..
- ..jebi se..
- ..oh..tako rado bih...
Odmahujem rukom. On se i dalje ceri. Preko nas i dalje tutnji i ori se. Biće dug ovaj dan
Post je objavljen 04.11.2005. u 19:05 sati.