Indijanka vegetarijanka
09.09.2013., ponedjeljak
Veliko putovanje, Le Grand Voyage
|
Ovo je naziv francuskog filma kojeg sam pogledala za vikend. Dakle, radi se o ocu i sinu koji automobilom iz Francuske kreću na hadž u Meku. Prelaze Italiju, Sloveniju pa dalje preko Srbije i Bugarske, itd. U jednom trenutku priče netko im ukrade čarapu s novcem za put (ili barem to tako otac iscenira) pa su prisiljeni štedjeti na hrani, jedu kruh i jaja. Sin nakon par dana ovakve prehrane kaže: 'Dosta mi je takve hrane. Gladan sam. Meni treba meso!' I otac mu kupi živo janje od lokalnog stočara. Janje voze na zadnjem sjedalu i ono mekeće, a sin ga lupa jer želi da prestane. Konačno stanu i idu ga zaklati. Sin drži janje kojem su svezane noge, otac oštri nož. Otac zapovijeda sinu da mu odveže noge jer životinja po tradiciji treba biti oslobođena. No, čim mu odveže noge, janje zbriše. Sin trči za njim, ali janje zamakne za nekakvo kamenje i ruševine i kasnije mu nema ni traga ni glasa. Ostadoše muškarci bez mesa. I baš si tako mislim – koliko bi mesojeda doista jelo meso da ga moraju sami pripremiti, dakle ubiti životinju i napraviti sve dok ne dođe do sočnog odreska? Kao prvo, malo tko ima fizičku snagu da svlada životinju i sam je ubije (posebno bez korištenja omamljivanja i sličnih stvari). Kao drugo, malo tko ima želudac gledati u oči toplokrvne životinje i zabiti joj nož u grkljan. Kao treće, malo tko zna skinuti krzno, kožu i napraviti sve ostalo dok ne dođe do onog dijela koji je za prehranu. Dakle, prema svemu ovome zaključujem – tko može i fizički i mentalno sam ubiti životinju, neka jede meso. Svi ostali u vegetarijance. Mislim da bi se tada puno lakše disalo. :-) Oznake: meso, hadž, Životinje, klanje, prehrana, vegetarijanstvo |
