Čekala sam da prođe dan.
Banalno - čekaš da prođe nešto što će proći s tvojom dozvolom ili bez nje.
Ultimativni gubitak vremena.
Čekala sam da prođe dan pa da mogu ponovo početi disati bez one neke sumorne praznine u želucu koja me tjera na povraćanje. I uopće - odakle ta potreba za fizičkim metaforama? Praznina u želucu, bol u srcu, a sve se u stvari svodi na pogrešno usmjerene elektrone koji putuju mojim sinapsama.
Ali eto, povremeno čekam da prođe dan.
Da netko dođe, nazove, ukloni ovaj osjećaj neprepoznatosti.
Kad je postalo nepristojno plakati? Kad je postalo neprihvatljivo pričati o nesretnosti. O usamljenosti. O želji da budeš viđen, a ne analiziran. O želji da budeš doživljen, a ne skiciran.

Zaboravimo podsmjehe na trenutak.
Zaboravimo moje pogrešne odluke. Zaboravimo - ti virtualni ti i ja, sve virtualnija ja - što sam mogla biti a nisam.
Glupo je nešto željeti jer si nekoć davno poželio nešto drugo.

Čekala sam da prođe dan, stvarno sam čekala, pogledavala sam na sat, znalački ubijala vrijeme.

Već dugo nisam plakala u dvoje. Već dugo nisam plakala točka.
Ponekad mislim da bih plakala koliko je ono već kišilo u Macondu, samo da jednom počnem.
Pa ne počinjem, već čekam da prođe taj dan, ti dani, čekam da umor u meni prevlada tupost i da konačno zaspem.

Sve sam dalje, zapravo, na horizontu ljudi koje poznajem. Točka. Blink na radaru. Samo naslućeno postojanje.

Oznake: iz poluprofila