Ne znam je li odgovor na tvoje pitanje, ne znam, a voljela bih znati, ali ne voliš me više nego ja tebe.
Zapravo, možda me i voliš više, istina je da ja pojma nemam volim li te više, volim li te još, volim li te uopće pa ostavimo mogućnost da me stvarno voliš jer je moja ljubav ogromna nepoznanica, ako je - a i to moramo biti iskreni - ikad postojala.
(Pokušavam sad presložiti prošlost u neke uredne ladice i dati si odgovor: je li to bila ljubav ili moja fascinacija? Jesam li te voljela ili sam planula nekoć davno od strasti koju smo imali? Ne znam.)
Dakle, ne znam je li odgovor na tvoje pitanje, ali ne mislim da me voliš više.
Mislim da me trebaš više.
Trebati nije isto što i voljeti.

I zapravo je, moram ti reći, trebanje odurna stvar. Prljava.
Trebaš me i želiš da ja trebam tebe. Jer ako te trebam - bolje rečeno, ako te zatrebam - onda si siguran. Onda postoji to "ona me treba". I ona neće pitati, tražiti, rastavljati. Jer me treba.

Trebanje je prljava stvar.
Ti želiš da te trebam. I ubija te što te ne trebam.
Ubija te što vidiš da ne trebam nikog.

Pa ubijaš ti mene.