| < | srpanj, 2005 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
Kaže meni dragi "hm, da li da dremnem ili da odspavam?!""U čemu je razlika?", pitam ga ja. "Eeej, velika je razlika između pčelinjeg batka i pčelinjeg karabatka!" |
Jedem jutros svoj jutarnji snack - novootkriveni čokoladni jogurt. Na poklopcu piše: "How good is this?" i onda malim slovima ispod toga "see answer under lid". Odgovor me pravo nasmijao: Forget love, I'd rather fall in chocolate good Hm, upasti u čokoladu - to i ne bi bilo tako loše - pomislim ja i smažem jogurt! What would you like to fall in? |
Mislila sam da volim ljetoAli skontala sam da to nije bila ljubav Nego samo prolazna provlačnost Ipak su mi proljeće i jesen uvijek bili mnogo draži... Ali volim ljetne oluje Tamne oblake... Osvježavajući vjetar... Munje koje paraju nebo... Velike tople kapljice kiše... Midnight swimming... |
U subotu sam se i ja ovako vozila na Hobie catamaran-u. Neopisivo je bilo. Nije mi trebalo ni 10 sekundi da skontam zašto Ed (nas domaćin) voli da se trka s ovom spravom. Adrenalin ti škine kroz čitavo tijelo i jednostavno živiš u momentu. Ono što je ostalo na obali kao da i ne postoji – to je neki drugi život. Na Hobie-ju postoji samo vjetar, jezero, jedra, ti i osoba s kojom jedriš. Voda te pršće sa svih strana, jedro vučeš prema sebi da uhvatiš vjetar ili ga popustiš da usporiš, pomjeraš se po trapezu gore – dole kako bi se suprotna strana potopila ili izašla iz vode, pratiš malu crvenu trakicu da vidiš s koje strane dolazi vjetar…. jedriš brzinom od 20-30 mph … ma uživancija. Da nisam probala ne bi ni znala šta propustam. A dvoumila sam se kad su me pitali hoću li i ja da probam. Prva reakcija mi je bila “hocću li ja to znati?” No, Ed je stvarno bio super tako da nisam ni morala nešto puno raditi osim vući ono manje jedro i uživati. Definitvino jedna od stvari koje bi svima preporučila da probaju. |
Jos malo Montyja :)) |
Petra je u srijedu na svom blogu stavila recept za Princeze (takode poznate i kao prinzec krofne ili uštipci). Na prvi pogled recept mi se učinio veoma jednostavan – samo 5 sastojaka, 35-40 minuta da se napravi, i rekoh “što da ne, probaću ja to, znam da će se dragi obradovati”. Planirala sam ih praviti za vikend, ali kako nisam danas radila nisam morala ni vikend čekati. Uzmem recept (printala sam ga još u srijedu) da vidim šta mi sve treba. Uh, vidim ja sve su mjere u dag ili dl. A ja samo znam mjeriti sa “cups”. Imam 4 cups – jednu od 1/4 cup, jednu od 1/3 cup, jednu od 1/2 cup i jednu od 1 cup. Sve što nije izraženo u cups, ja ne znam izmjeriti, nit znam napraviti, tako da sve recepte moram preračunavati. Uzmem svoju žutu svesku za recepte (u kojoj ih imam samo 7, ali i to je početak) i nađem na jednom listu da piše 60 gr = 1/2 cup. Super! 12,5 dag = 125 gr = 1 cup (i jos sasvim malo) – jedan problem rješen Ali onda se pojavi margarin. Kod mene margarin dođe u kutiji u 4 sticks. Na svu sreću na svakom sticksu piše težina i u oz i u gr, i piše tamo 113 gr. A ja sva sretna. Pomješam 1/4 litre vode (još sam davno nekad skontala da je to tačno koliko stane u jednu moju šolju) sa jednim sticksom margarina u velikoj šerpi i počnem polako da mješam i čekam da provri. Kad je počelo da vri dodam 1 cup brašna, skolnim sa šporeta (baš kao što je Petra napisala) i počnem da ga mješam. Na moje zaprepašćenje, ispadne mi smjesa baš kao što je ona opisala. O, da, i soli sam malo dodala. E sad je red na jaja – 4 sitnija. Otvorim fridžider, izvadim kutiju sa jajima, provjerim vjek trajanja (još se mogu koristiti) i vidim da na njima piše “jumbo eggs”. Izvadim ja jedno i gledam ga – nije baš omanje nikako, baš je jumbo i odlučim da su dva moja jumbo jaja = 4 omanja jaja.  Uzmem prvo jaje i razbijem ga o ivicu šerpe, kad ono pola bjelanca završi u šerpi a pola na šporetu. I to na vreleom šporetu, pa bjelance poče da se peče! Uzmem papirni ručnik da ga obrišem, a on počne da se ljepi za vreli šporet. I onda sve to počne da izpušta ne baš prijatan miris. Oj, nije ovo dobro – kontam ja u sebi – Jaco, šta to radis?!! Sredim nekako situaciju sa prosutim bjelancem, dodam i drugo jaje u šerpu i sad sam već zabrinuta. Jaja plivaju oko tjesta. Oo-oo nije dobro. Uzmem kašiku (običnu, jer namam onu drvenu) i krenem mješat tjesto. Na svu sreću izmješalo se kako treba i poprimilo je željeni izgled. Čitam recept, a ono tamo piše da tjesto treba staviti u “pištolj”. Ma otkud mi to, pa ja ni drvenu kašiku nemam! But, not to worry, snalažljiva sam ja. Jednom sam na nekom cooking show vidjela da se umjesto “pištolja” može korisitit zip-lock vrećica. U nju se stavi tjesto i onda se odsječe prorez na ćosku. Izvadim zip-lock (to uvijek imam), pođem da ga napunim tjestom i onda skontam da je tjesto dovoljno gusto da ja njega mogu prsticima mojim u malu kuglice oblikovati.  Vidim trebalo bi sad i rernu upaliti, ali pojma nemam koliko je 200 stepeni celzijusa u farenhajtima. Ali zato imam digitron (ili kalkulator) koji pretvara C u F, pounds u kilograme, feet u metre etc. Kaže on 200 C = 392 F, znači 400. A 220 C = 428 F, znači 425 F (rerna radi samo na increments od 5)U ovom sam trenutku već odustala od pudinga i filovanja. Cilj mi je bio samo da ih ispečem i da vidim kakve će biti. Pekla sam ih 21 minutu na 400, i onda jos 8 minuta na 425, i iako su tek počele da rumene izvadila sam ih jer pekla sam ih i više nego što je Petra rekla. Ali ipak se ispostavilo da je moja kobna greška bila što nisam kako treba preračunala hrvatske minute u americke minute! Nisu mi se krofne ispekle kako treba – bile su skroz mljecave u sredini, i nisu baš imale kako treba ukus :((( Sigurna sam da su super kad ih Petra napravi, ali moje su bile totalna katastrofa. Ipak ću ostati na oblatnama i kuglicama koje pavim pravo dobro, a krofne neka prave oni koji znaju :))) |
|
Nekoliko slika sa predivnih Hawaii otoka.  |
Evo šta se deslio, ili šta me navelo da napišem prošli post. Opet se ganjam sa efing INS-om! Koji će to sretni dan biti kad im više ne budem morala poslati ni jedan glupi formular i niti cent moje love. Sad trenutačno pokušavam da izganjam zelenu kartu, jer udala sam se za američkog citizena, pa mi je i ta “privilegija” konačno dostupna. (čitati sa sarkazmom – op. aut.) No nije to baš tako jednostavno kao što sam ja mislila da će biti. Ipak, kad se pomješamo ja i INS ništa nije jednostavno. To bih već do sad trebala znati, a eto opet sam se nadala da će biti – to je taj moj optimizam. Za radnu vizu sam im morala poslati 4 kile papira – ovo nije pretjerivanje, imala sam ogromnu kutiju koju su u pošti izvagali na 8 lb 9 oz, a trebalo je mom šefu i meni pune dvije sedmice da skupimo sve te papire. Ništa drugo nismo radili osim toga, no to je posebna priča. A ja se nadala da će ovaj put biti jednostavno! Ali eto krenula sam i u taj podvig – nabavila sve formulare (i to nekoliko kopija, bolje imat viška, ako se šta pogrešno napiše) i krenula praviti spisak šta mi sve treba: 1. Vjenčani list - još ga nismo dobili, valjda dođe iduće sedmice 2. Nekoliko slika, i mojih i njegovih – nije problem, slikat ćemo se 3. Kopije njegovih taksi za zadnje 3 godine – ni to nije problem, znam tačno gdje su 4. Lova – ništa nema za džaba 5. Ljekarski pregled – ma, što da ne?! Ništa posebno, zar ne? Izgleda jednostavno, zar ne? Ali ipak sam to ja! Odlučila sam uraditi ljekarski dok čekamo na vjenčani list, tako da sve bude gotovo kad ga dobijemo. Isposatavilo se da samo jedan doktor može uraditi taj pregled (jer samo njega INS prihvata), i gle čuda - njegova ordinacija je preko puta, baš doslovno preko puta zgrade u kojoj ja radim. “Ma, ovo će biti piece of cake”, odmah sam pomislila. Odem tako u petak kod njega na taj pregled. Srce kuca normalno, pritisak savršen (112/80), pluća dišu kako treba – zdrava sam k’o dren, što bi se reklo, a ja sva sretna. E sad, pita on mene koje sam sve vakcine imala. Ha, vakcine? Otkud znam, svačime su me kljukali, evo vidi ožiljke na lijevoj ruci. Ali bez pismenog rekorda moji ožiljci ništa ne znače – moram dobiti tetanus, MMR, nešto u desni guz, moram vaditi krv da vide imam li sifilis(?) ili HIV, i moram raditi TB skin test. Ma nema problema, kontam ja – bring it on. Boc u jedno rame, boc u drugo ramo, boc u guzu, malo duži boc u venu da se izvadi krv i onda bolni TB boc u ruku. Završi se sve to, i kaže on meni da dođem u ponedeljak da vidi jeli reagovao TB test, ako jeste moram na x-ray pluća. “Ma, daj, baš će reagovati”, mislim ja u sebi, i kažem mu da ću navratiti u ponedeljak. U nedelju se pojavio mali crveni kružić tamo gdje sam dobila TB inekciju. Malo sam paničila i kukala dragom kako imam tb, ali nisam bila zaprave zabrinuta. Odem u ponedeljak doktoru, kad će ti on “hm, reagovalo je, moras ići na x-ray”. Ma, šta na x-ray, jesi ti normalan? Ja imam veću reakciju kad me komarac ujede, a ti si me ubrizgao tb virusom, kako neće reagovatiti???? – vrištala sam u sebi. A njemu rekla “ok, gdje treba da idem”. Bila sam tako upset, bila sam ljuta, razočarana… Zar ne može ništa jednostavno da bude? Zašto se kod mene uvijek nešto mora iskomplicirati? Kako je test mogao da bude pozitivan – pa nemam ja tuberkulozu!!! Ah…. Sutra idem nazad da čujem rezultate sa x-raya – koja šega. Ako je taj test toliko nepouzdan i ako reaguje pozitivno čak i kad nemaš tb, zašto ga još uvijek koriste? To je ono što mi nikako nije jasno jer kažu da ako jednom bude pozitivan, onda će ti uvijek biti pozitivan. Ma ne kontam. Ali bila sam upset veoma i tek kad sam se malo smirila (uz pomoć dragog) napisala sam prošli post. Sad vas opet pitam – jeli bolje biti optimista, ili biti kao Jazzie pesimista, pa onda biti prijatno iznenađen kad se ništa loše ne desi? Ja sam i dalje oprimista. Uvijek ću reći “super, imam još pola čaše vode” umjesto “oh, pa samo mi je pola čase vode ostalo”. Znam da to donosi razočarenje kad se sve ne desi onako kako zamisliš, ali srećom kod mene to ne traje dugo. Uglavnom me prođe za nekoliko sati, ako je dragi pri ruci onda i brže – on mi je najbolji antidepresant :)) |
Jednom mi je prijateljica u školi dala crvenu bombonu. Inače nikad ne jedem crvene bombone, jer imam neku svoju lude teoriju da bombone ne bi trebale uopšte biti crvene (zute, narandzaste i zelene su okej, ali crvene, roza ili ljubičaste se ne bi trebale praviti), ali iz ko zna kojeg razloga uzela sam tu bombonu od nje. Ili mi je bilo dosadno, ili sam bila gladna pa sam rekla "hocu, daj" a da nisam ni znala šta mi to ona nudi. Sklonim ja papiric sa bombone, stavim je u usta i počnem da jedem. Vec na prvi ukus mi se nije svidjela, ali sam je nastvaila cuclati (izgleda da sam ipak bila veoma gladna). Poslije skoro minutu, ukus je još uvijek bio prilicno loš, tako sam sam uzela onaj papiric i ispljunula bombonu na njega. Gleda ona (moja frendica Haidi) u mene i ništa joj nije jasno. Kazem ja njoj "sorry, ali mi se nije svidjela ova tvoja bombona".-Prestala ti se svidati? - pita me ona zbunjeno -Ma, ne nije mi se ispocetka svidala. -Pa zašto si je onda skoro pojela? - pita ona jos zbunjenija -Pa, nadala sam se da ce postiti bolja - kazem ja njoj, a ona se na to pukla od smijeha. Gledam ja nju i sad meni nije ništa jasno. -Pa, to je tako ... - kaze ona i trazi pravu rijec -Weird, crazy, I know - pomognem joj ja da završi recenicu -Ne, ne, ne, uošpte to nisam mislila. Htjela sam da kazem da je to tako optimistično. Pa ti su tu bombonu vec upola pojela i tek si je sad ispljunula. Još sam ja davno primjetila da si ti veoma optimistična osoba, mnogo više nego skoro svi ostali koje poznajem, i ovo je još samo jedan dokaz. Gledam ja nju, smijem se i kontam u sebi "hajd' dobro, ako ti tako kazeš!" Ne znam da li bi se opisala kao optimisticnu osobu, ali dosta ljudi mi je reklo da jesam. Ne znam, često sebi kazem da treba očekivati najbolje, a biti spreman za ono najgore. Ali ja ipak nikad nisam spremna za ono najgore, čak i onda kad postoji velika statisticka šansa da ce se baš to najgore desiti - ja ni tad nisam sprema za to. E sad ja vas pitam - da li je to optimizam? Ili je to jednostavno ludost jedne osobe koja nikako da se nauči one lekcije koje zivot pokusava da je nauči? Hm... |
Prošle nedelje smo kupili roštilj. Skontali smo da je krajnje vrijeme da i to uradimo. Pogotovo sad kako je dragi postao amerikanac, jer ipak kako propustiti tu dobru staru američku tradiciju roštiljanja za 4. july. Ali ipak nismo to uradili na posve američki način – naime, kupili smo roštilj na ugalj. Zanimljivo je to o roštiljima ovdje. Ima ih od $19.99 pa do preko $500.00, što je meni čista glupost pogotovo ako taj roštilj od 500 sam ne pravi i ne čisti sve, i još ti izreže meso ili povrće na sitne komadiće. Naš je prilično velik, i bio je oko $57.00 što je za nas bila sasvim prihvatljiva cijena. Roštilj na plin duplo manji od našeg (najmanji model) je duplo skuplji od našeg. Razlog je dobra stara teorija ponude i potražnje (iliti supply and demand). Postoji jedna veoma jednostavna rečenica koja dobro opisuje roštilje, a i američki nacin života: Convenience sells! A roštilj na plin je way more convenient nego onaj na ugalj. Kupiš bocu sa plinom na početku ljeta, prikopčaš je na grill, okreneš gumbić u desnu stranu i voila – eto vatre! Ispržiš sve što si planirao, okreneš taj isti gorespomenuti gumbić u lijevu stranu i nema više vatre. Kad se žica ohladi istrljaš je nekom četkom i to je to. Ali fazon je što to nije to. Nema to meso uopšte ukus k’o da je s roštilja. Meni taj grill na plin dode ko da pravim nešto na šporetu na plin. I kako napraviti pečenjke u žaru kad nemas žara!?! Ma pojma ameri nemaju! Takav je naš - kao gore na slici |
Otvaram ja svoju blog stranicu da vidim imali koji novi komentar, kad tamo me dočeka jučerasnji post kojeg se baš i ne sjećam. Dva reda teksta, malo praznog bijelog prostora i onda četiri slike mene. Gledam slike i čudim se. “Ja ne bi nikad stavila svoje slike na blog”, pomislim i gledam ih. 4 slike, cropirane tako da se samo moja glava vidi i poredane jedna do druge. Ispod njih jos dva paragrafa teksta o nečemu što se meni desilo, ali se ne sjećam da sam to ikada napisala. I onda ispod još jedna slika – ja u kamp stolici, sviram gitaru. Gledam sliku i kontam “hm, pa ova je cool”, i onda se iste sekunde sjetim da ja ne znam svirati gitari i da se nikad nisam slikala sa gitarom. I tek onda primjetim da je pozadina bloga ljubičasta a ne zelena. “Ma šta se ovo dešava”, pomislim sva uzrujana i sjetim se da sam kad sam krenula u školu (??) ostavila laptop kod kuće, a na njemu je namješteno da sam stalno logged in na blog. Nazovem sestru (koju već šest godina nisam vidjela!) i ona mi kaže “ma to sam se ja malo igrala”. Sljedeće čega se sjećam je da sam pilot borbenog aviona. Palac mi je na crvenom gumbicću i spremna sam da ga pritisnem kad na radiju u posljednjoj sekundi javljaju da je misija otkazana i da se vratim u bazu. Okrecem avion i letim nazad. Spuštam se na veliki brod, a tamo me hapse što nisam izvrsila svoj zadatak. I prije nego što sam im stigla objasniti šta se desilo bacaju me u zatvor gdje čujem zvukove poput onih iz serije Oz. Pokušavam da spavam ali mi je zima jer imam samo jednu bijednu deku. Ustanem iz kreveta, pogledam se u ogledalo, kad tamo i imam šta da vidim. Kosa mi je obojena u 5 razlicitih boja – plava, crvena, ljubičasta, zuta i narandžasta. Izgledam poput aliena iz nekog sci-fi filma. Zgrabim telefom i luđački pokušavam da nazovem dragog da me spasi. Ali ne mogu da se sjetim njegovog broja. Pritišćem tipke i uvijek uspijem otkucati samo prve 3 cifre a ostatak broja se negdje izgubi. 732, ne, nije to… 797, ne, nije ni to … 790, nee…. Budim se iscrpljena i neispavana. Otvaram oči, a ne znam gdje se nalazim. Opet ih sklapam, i iduće sekunde skontam da je to bio još jedan od mojih mnogih ludih snova poslije kojeg mi treba čitava noć dobrog sna da se odmorim. Šta li bi Dr. Freud rekao na sve to??? Jednom sam cijelu noć sanjala kako bježim od nekoga. Probudila sam se i noge su me tako puno bolile da sam jedva hodala čitav dan! |