Prošle nedelje smo kupili roštilj. Skontali smo da je krajnje vrijeme da i to uradimo. Pogotovo sad kako je dragi postao amerikanac, jer ipak kako propustiti tu dobru staru američku tradiciju roštiljanja za 4. july. Ali ipak nismo to uradili na posve američki način – naime, kupili smo roštilj na ugalj.
Zanimljivo je to o roštiljima ovdje. Ima ih od $19.99 pa do preko $500.00, što je meni čista glupost pogotovo ako taj roštilj od 500 sam ne pravi i ne čisti sve, i još ti izreže meso ili povrće na sitne komadiće. Naš je prilično velik, i bio je oko $57.00 što je za nas bila sasvim prihvatljiva cijena. Roštilj na plin duplo manji od našeg (najmanji model) je duplo skuplji od našeg. Razlog je dobra stara teorija ponude i potražnje (iliti supply and demand). Postoji jedna veoma jednostavna rečenica koja dobro opisuje roštilje, a i američki nacin života: Convenience sells! A roštilj na plin je way more convenient nego onaj na ugalj. Kupiš bocu sa plinom na početku ljeta, prikopčaš je na grill, okreneš gumbić u desnu stranu i voila – eto vatre! Ispržiš sve što si planirao, okreneš taj isti gorespomenuti gumbić u lijevu stranu i nema više vatre. Kad se žica ohladi istrljaš je nekom četkom i to je to. Ali fazon je što to nije to. Nema to meso uopšte ukus k’o da je s roštilja. Meni taj grill na plin dode ko da pravim nešto na šporetu na plin. I kako napraviti pečenjke u žaru kad nemas žara!?! Ma pojma ameri nemaju!