48 dana do Božića
Treći je dan bez politike, već nam pomalo ponestaje tema, pa ćemo igrat na sigurno, pisat ćemo o nejebici, i još nekin društvenin fenomenin.
Malo je toga tako strašnoga ka nejebica, ni Đokeri ni Klavunovi, ni bilo koja druga pizda materina nije tako strašna ka nejebica.
Legenda kaže da se samo smrt more usporedit s nejebicim, ali ni to nije pouzdano jer se ovi šta umru ne vratu da bi nam mogli reć.
Nejebica se uvlači pomalo ka mrak koji polako pritiska rubne djelove Donjeg Lapca, zrak postane nekako težak, miriše po truleži.
Evo recimo kod nas na blogu smo skoro svakodnevno svidoci poraznih posljedica nejebice.
Muškarci počnu pisat pisme, žene se pritvaraju u klimakterične luđakinje, neke spavaju sa pasin, biće i koji muški spava sa pason, ili onon šinjorinon na puvanje.
Kako ih napušta potencija ljudi se sve više pritvaraju u neke liberale, pa bi pušili travu, i ćiribimbili po enternetu pulsirajuće vadžajne, neki čak idu u teatar vidit vadžajnu, žene imaju izmišljene dječke, i fantaziraju o seksu na javnim mistima, posebno teški slučajevi zabrazde u incestuozne misli, a najugroženije žene, padnu toliko nisko da bi se povatale s impotentnim incestuozniM pisnikom koji spava sa pason.
Onda nastupi delirij, u kojem se žene pritvore u pomnitale skojevke, a muški u revolucijonare, ka Mile Kekin koji skače po pozornici.
Sad kad smo obradili nejebicu ka pojavu moremo dalje.
Za vrime štrajka od profešura smo vidili da je šefica sindikata, inače isto učiteljica polupismena i da ne zna Hrvatski jezik, a da su ostali predstavnici sindikata na nivou seoskih baja koji drže govor isprid zadruge sa pivom zidarušom u ruci. Paralelno s tim smo vidili da Dubravka Šujica koja je inače profesorica pa je predavala i na više fakulteta, ne zna Engleski jezik, koji inače predaje.
Ako uzmemo u obzir i neke prosvjetne radnike ode kod nas na blogu, kojima bi tribalo zabranit pristup dici, pitanje o kvaliteti filozofskog fakulteta, jer ako su diplome mogle dobit osobe koje ne znaju jezik koji predaju, a neke ni materinji, ne moremo se ne pitat kakvi su onda drugi.
Također smo vidili da za vrime štrajka, dok oni koji plaćaju članarinu izigravaju budale po zbornicama, sindikalni predstavnici sviraju kurcu u hotelima s pet zvjezdica.
Nesporno je da su profesori potplaćeni, kao što je nesporno i da ih ima na tisuće viška, pa je jedino ispravno rješenje da uvažimo istovremeno obe te nesporne činjenice, i da tisuće profešura koji su višak dobiju otkaz, i da se lova koja se tim putem oslobodi da onima koji ostanu.
Recimo kad bi sutra neko zaposlijo u pekari deset pekara koji mu ne tribaju, i radi toga poskupija kruv, svi bi mu rekli da nije normalan, a pekara bi propala.
Zato bi tribalo da profešuri ne ispanu nenormalni, Dat im priliku da sami odrede kriterije po kojima će se višak zaposlenih otpustit, i kad to riješe odma in dignit plaću.
Inače u zadnji nekoliko godina je otišlo iz Hrvatske oko dvista iljada ljudi, od toga je otišlo maksimalno tri iljade iz državnog sektora i sto devedeset sedam iljada iz privatnog sektora.
Naime u tom periodu je oko tri iljade ljudi napustilo državnu službu šta je oko jedan ipo posto, a vjerojatno nisu svi otišli vani, neki su prišli i u privatni sektor i ostali u Hrvatskoj.
Dakle naša vlada se ne mora bojat da će profešuri otić iz Hrvatske ili bilo ko od ovih prikopčanih na državnu sisu, nema tih eura za koje bi se oni odrekli državne sise, nisu berlavi otić negdi di bi morali radit.
Oni će naime i dalje patit ovde i srat po enternetu kako u Hrvatskoj ništa ne valja, naime oni imaju dugu obiteljsku tradiciju patnje, u savezu komunista, kad su patili zbog nedemokratičnosti istoga i zato šta in se sekretar zva Stevo, ali su morali da bi dobili društveni stan, i zaposlili dicu, bit u njemu.
Sad im najteže od svega pada nepotizam i korupcija u vladajućoj stranci, jer oni su znali miru, dobili bi stan mukte, saziđali vikendicu s kreditin koje nisu vraćali i zaposlili dicu, to je bila partija; a ne ovo sada, ovi nemaju miru.
Da ne bi ispalo da mi generaliziramo ode i pričamo protiv profešura, mi samo grintamo protiv onih koji su, višak, koji su neradnici, i koji su nesposobni, da profešuri ne generaliziraju nego da traže povišicu samo za one vridne koji nisu višak i znaju materinji jezik, ne bi rič rekli jel tako.
Moramo bit principijelni, jer inače ćemo Dubravki Šujici zato šta je profešurica, oprostit šta je korumpirana članica vladajuće partije, koja ne zna jezik koji predaje, koji je diplomirala još u Jugoslaviji, kad je obrazovanje ko i sve ostalo bilo fantastično.
|
