Fressssssh

Pljucanje u dalj

Čudno je to sa muško ženskin odnošajin.

Evo recimo bila je ta jedna Ines, nije se baš ničim posebno isticala, niti je mater činila monade od nje sa rupičastin dokoljenkaman, niti je imala kikice, više je bila ošišana ka neki muški.

Ženske je nisu baš volile, jer je, ne baš naročito znanje u školi, i ne baš marljivo ispunjavanje spomenara, kompenzirala tako šta je bila najjača u skakanju na laštik, graničarin, a znala je bacit i na balun s nama muškima.

Meni je Ines bila draga, uvik je tila dat griz sendvića, po žvake, koji dinar za kupit novog Zagora ako je imala, tako da san je za razliku od oni drugi kmečavica više nego tolerira, moga bi reć da mi je bila prijateljica, iako naravno mi to nismo imali, te prijateljice.

Ona je meni znala stiskat ono cviće u oni herbarij, i odnit torbu doma da je na izgubin, a ja san nju naučija lovit gušterice lason, i napravija san jon pljucu za one narančaste bobe, od susidove antene, pa on nije više baš najbolje vata drugi program, i pritija se da bi vraton okrenija da zna ko mu je sjeba antenu.

Ja nisan ništa reka, ionako san uvik bija u statusu osumnjičenog, ali Ines je rekla da je vidila neke iz oni Bosanski zgrada kako su se muvali tuda.

Te Bosanske zgrade su se zvale tako jer ih je gradila neka firma iz Bosne u kojon su radili sami Bosanci. Nama starosjediocima su taman dobro došli ti novopridošli stanari, jedno dvi godine su bili krivi za svaku pizdariju koja bi se dogodila, dok ta njihova sklonost kriminalnin aktivnostima postala upitna.

Tako smo ubijali dane, svi su se navikli da je Ines više s nama nego sa kmečavicama koje su nan išle na živce za popizdit jer bi nas svako malo nešto špijale, ja san nju učija pljuvat u dalj a ona mene zviždat. Ona je bila bolji učenik jerbo je mogla pljunit ka bilo koji od nas, a ja ni dan danas nisan naučija zviždat.

I sve je bilo u redu, dok Ines nisu počele rast sise, a rasle su ono šta se kaže ka iz vode, ranije od svi kmečavica počela se zaokruživat svukud tamo di je tribalo.

Najedanput je postala svima zanimljiva, i osmaši su je vatali okolo, zvali je da ide pušit s njima iza škole, a kmečavice su je još manje volile nego prije.

Ovi moji lapani su se svi nešto uzjebali, više su gledali u sise od Ines nego u karte, ili slije kad smo igrali poklape, i ona se nekako sve više povlačila, sve je bilo ka i prije kad smo bili sami kod mene ili kod nje doma, ali više nije tila igrat balun s nama.

Onda je došlo lito i Ines je otišla kod babe na Šoltu, vratila se drugačija, ka da je znala nešto šta mi drugi ne znamo.

Ja san se to lito pomirija s tim da se vjerojatno neće dogodit to čudo pa da ću počet zabijat golove ka Žungul, i počeja san trenirat trčanje u ASK a, po čemu je posli snimljen film Forest Gump, pribacija san se sa dičijeg odjela u knjižnici na odjel za omladinu, pročitao Folirante od Mome Kapora, i odlučio sa starim ozbiljno razgovarat o tome da mi ako na polugodištu prođem s odličnim kupi električnu gitaru.