Fressssssh

fala ti Klara

Te 1911 dogodile su se važne stvari, Splitski studenti u pauzi mukotrpnog študiranja u Prag u drugi misec su osnovali Hajduk, u sedmi misec rodila se moja pokojna baba, koja za razliku od Hajduka nije živila vječno, ali to vrime šta je proživila, proživila je sa razlogom i sa svrhom, rodila je osmero dice, odgojila ih ka dobre, poštene ljude, prije svega marljive, a onda je zeru prippmogla odgajat i nas unuke, uvik je imala u džepu o traverše one tvrde bombone, učila nas je kako se šta sadi i zaliva, pekla nan je kruv ispo peke, vodila nas svake nedilje na misu, i iz latenog važa o podravkine juve ka mađioničar vadila novce za nove patike, majicu, ili rebatinke.
Baba je bila zakon, znala je najbolje priče o vilama, i drugin mitskin bićiman, koja je biljka dobra za koju bolest, pravila je najbolji sok na svitu od divljeg šipka, i kupine u nekom gustom sirupu, žbatila nan je jaja sa cukron i prošekon, i uvik ronjala na televiziju, ka da je sad čujen, kani se sinko toga vraga tu ti sve lažu.
Baba je bila u svojoj blagosti neprikosnoveni autoritet, i niko se nikad nije usudija, krivo nas pogledat, jerbo bi baba samo rekla ka da nije njen posa, ne diraj mi dicu, a mi smo je obožavali jerbo je uvik iako je po cili dan nešto kemijala, imala za nas sve vrime ovoga svita.
Baba nije imala pojma ko je Klara koja je te 1911. Kad se ona rodila, izumislila dan žena, toga 19. trećeg baba se nije bila ni rodila, i uvik kad bi mater rekla da bi bolje bilo da je išla radit, baba bi rekla ne griši dušu kad ti je bog da da moreš bit sa svojon dicon, ja san svoje morala poslat u svit, a bilo ih je po ciloj planeti, i falu mi svaki dan iznova, i jednako.

E sad zeru o Klari, prija nje i njene borbe iako u biti i nije bila u svitu, onom nekomunističkom ni poznata ni priznata, žene su kuvale, prale robu, čistile, i čuvale dicu.
Klara se borila i izborila da žene mogu i radit, tako sad žene kuvaju, peru robu, čistu, čuvaju dicu, rade u konzumu, voze trajvane, radu u tvornican, rudnicin, nema di i nema.
A mi se eto jedanput godišnje, ka i pokojnika za mrtvi dan sitimo žena i odnesemo in cviće.


Ne znan šta ćete vi reć, ali meni se čini da je u ton emancipaciji nešto ošlo u krivo, nekako mi se pari da su žene dobile mrvu neki beznačajni prava a izgubile poštovanje koje zaslužuju.

Čini mi se da je moja pokojna baba imala smisleniji život, i siguran san da je dobila više jubavi i poštovanja, nego šta ga danas dobivaju žene, najprija od svoji najbliži, pa onda dalje redon.

Nekako mi se čini da su žene u svom silnom nastojanju da se izjednače s nama muškima, samo sebi natovarile još više tereta na grbaču, i da su usput izgubile poštovanje koje in po prirodi stvari pripada.

Muški radu manje nego šta su radili prije, dica koju one odgajaju ih ne jebu dva posto, one same sebi nameću neke neispunjive ciljeve, i sve je to malo naopako nasađeno.

Zato mislin da je vrime da se žene pokrenu, i započnu borbu da postanu žene, jedne jedine , jedinstvene, neponovljive, vlasnice tajne stvaranja novog života, valjda su u međuvremenu dokazale da znaju vozit trajvan.

Zato drage moje budite šta god oćete, samo nemojte zaboravit bit žene.