odlučila sam napisati blog kad nisam pretjerano iznevirana poslom i općenito mojom poslovnom sudbinom. ali o tome koliko mi je tamo očajno, koliko se tamo svakodnevno proizvodi svakakvih gluposti, što međuljudskih, što moralnih, etičnih...ma ono skroz sam nezadovoljna. i ne vidim trenutno izlaz. možda zbog toga jer sam predugo tu, možda zbog tog straha. kako ću raditi bilo što drugo, kad me uopće branša u kojoj jesam ne zanima ? ok, ima donekle izlaza, a taj je da postanem novinar, ili bilo kakav radnik koji nešto piše, za svoju branšu. to bi mi recimo odgovaralo. a branša nije neka nezanimljiva, ali je proboj težak.
uglavnom, nisam zadovoljna na svom poslu, iako sam zahvalna Bogu da ipak negdje sjedim, i zaradim kakvu-takvu plaću. ljudi rade i ne dobivaju plaću, a ja ipak još uvijek radim i dobivam plaću. to je danas, ogromna stvar. ja na to tako gledam, zato i nisam prehrabra otići odavde.
inače, nisam neki lik od navika, ne volim ih, i kad skužim da sam upala u neku naviku, odmah se koncentriram da ju promijenim, makar malo, samo da nije sve isto. ozbiljno.
uglavnom zašto mi se ne sviđa moj posao? pa tako, jednostavno nema izazova, postalo je naporno, ali ne i dinamično, nego jednolično i nikad nema kraja. ljudi su nepravedni jedni prema drugima, nema uopće nekog zajedništva iako smo svi dio jednog velikog tima. svi radimo isto, ali nažalost na različite načine. uh. to je naporno. ima sto pravila, ne primjenjuju se na sve jednako. nema reda.
ljudi ili su zatvoreni u grupice ili su soleri i sa svima su ok.
ma joj. a posao? ma to radim, ajde čak još nekad i uživam , ali kažem, nema izazova i nema baš puno ovlasti, a ima užasno puno odgovornosti. ja sam za to da bude ovlasti, ali i odgovornosti , ali onda i sankcija.
ha, dobro šta je tu je. za sada. ostajem tu di jesam.
bit će bolje, sigurna sam! :)

p.s.evo jedne prigodne pjesmice ...ima dodirnih točaka... zove se gordana od daleke obale :)

..ne znam kako vi, ali ja se stvarno oduševim , ali baš oduševim, a to znači ježim se u beskraj, ponekad suze naviru, ko me zna, vidi ih, ko ne - taj gubi :) ... na ljudsku spontanu dobrotu... tad i opraštam, tad i volim, tad sam strašno sretna...

ne znam kako to opisat'. ali kad čitam, slušam muziku ili čitam o tome, naprosto vidim koliko smo , mi ljudi, svi isti i koliko jedni bez drugih ne bi mogli....i ako će nas nešto uništiti bit će to ili mi sami ili klima ( i to smo opet mi, po viđenju autora ovog teksta ) ..

i sama ponekad ostanem PAF koliko na mene utječu riječi pjesama.. pa ustvari, ja blog jedino i pišem kad sam iznenađena, sretna, zadivljena , tužna..sjetna...)
Danas sam pretumbala žanrova i muzičara , naravno ono što godi mom uhu, da napravim inventuru preoteklih minuta, proteklih sati, dana, tjedna.
Naprosto , godi mi to.
Možda će netko reći fantaziram, ali ja ipak mislim , da smo mi svi naprosto vrlo slični, i da naravno uživamo u onome što nas veseli...e pa tako i ja..samo što ja imam potrebu to reći. Lakše mi je tako.

I zato mi je bezveze da nas, ljude, ljudi ograničavaju (smiješ ovo, ne smiješ ono, to možeš samo tu.) .
Bili smo baš prije par dana, na jednom genijalnom koncertu, točnije BRIT FLOYD, i sad na primjer ti daš priznanje tim genijalnim koperima Pink Floyda, svojim dolaskom, ali ne , ne dođu ljubitelji PINkFloyda , jer to nije Pink...a ustvari propuste jednu predstavu , kopiju originala, koja potpuno baca s nogu...i onda ti je neko ograničio pravo da zapališ cigaretu na tom koncertu.
Ne sviđa se to. Gledam na to ovako..došao si se opustiti, uživati u nečemu što ti pruža netko kojemu je cilj da se ti zabaviš , da uživaš.... i onda zbog nekog Zakona ( a što je to, za kog je on tu ) ti ne možeš uživati onako kako bi htio.
Uživaš u potpunosti, ali na vlastitu odgovornost. Dakle možeš uživati, ali odgovorno. Uživaš li onda?



Ma tko me to želi oduzeti ?
Ma, tko meni može oduzeti maštu??
Nitko.
To će zauvijek ostati moje.

ma baš me briga , uživam, unatoč preprekama koje se nameću, htjela ih ja ili ne :)