Imati istoriju je dozvola za odstrel. Ne možeš se boriti protiv toga. U prtljagu ti je. Dovoljno je vrlo malo pa da ti istorija iskoči kao klovn iz kutije, pau i padaš od prvog metka, ranjen, uglavnom smrtno i ne preostaje ti ništa drugo nego da umreš, koliko god ti se živelo. Tako je to kada imaš istoriju.
Istorija nametanja stida. Istorija varanja. Istorija iskrenosti. Čak naziv i nije bitan. Bitno je da imaš istoriju u prtljagu. Koliko god nastojao da ima odgovarajuće ime ili da se ime i ne pominje, na kraju uvek ima isto. Ono koje dozvoljava odstrel.
Sticanje istorije počinje nečim nimalo dramatičnim. Nečim kao što je prijateljstvo, retkom vrstom, vrstom za koju kažu da ne postoji. Naletiš na tu vrstu prijateljstva kao na zid, proveriš koliko je to stvarno zid. Ej, zid je i to je dobro. Prijateljstvo uz takav zid je tako opuštajuće kada shvatiš da te oslobađa velikog dela ponašanja koje smatraju svojstvenim ti. Naletanje na takav zid je vrsta zaraze, neizlečive. Što je najbolje, nemaš ni potrebu da se izlečiš. Ne boli te, prijatno ti je, osećaš se odlično tako zaražen.
Zarazio sam se vozeći rolere po pešačkoj zoni u nastajanju. Prvi roleri u gradu. Naprava na nogama koja još nije imala ime. Stigla sa istoka gde je korišćena za trening u doba kada nema leda. Mora da sam bio atrakcija a samo sam pretvarao san u javu. Snovi o letenju pretvoreni u javu na rolerima.
Letnja haljina, skoro bela da nije bilo sitnih cvetova, nasmejano lice uokvireno crnom kosom do ramena, "Koliko ima sati" sa engleskim naglaskom kao izgovorom za zaustavljanje, klupa u parku, priča o svemu i svačemu, ubrzo samo na engleskom, uskoro i u njenom prostoru, zatim namenjeni poljubac koji se nije dogodio jer nije ni bio potreban. Dobijaš druga. Rođendan, Nova godina. poljubaca puna kapa.
Jedino što je trebalo, trebalo je biti kod kuće od 5 do 7 popodne. Tog dana sam se pojavio kad kuće malo kasnije, mokar od rolanja po gradu. U vratima cedulja. Pau, padam pogođen. Skoro umrem sutradan, ali... Ostavimo detalje...
