Postoji tajna koju godinama ne mogu da dokučim. Uporno se skriva u najvećoj dubini ili samo doživljavam da je tako. Možda uopšte nije tajna. Možda je nešto tako jednostavno, elementarno, da mi promiče.
Ne zaokuplja me uvek. Nekad češće, nekad ređe. Ponekad me ne pušta satima ali ne mogu da doprem do nje koliko god pokušavao. Desi se u toku ili nakon nekog događaja a desi se i pred događaj, recimo, nedelju dana unapred. Znam da će biti. Prosto znam. Nedelju dana unapred. Ponekad čak i više. I to uglavnom kada se sprema da nestane nešto do čega mi je veoma stalo. Samo nestajanje me ne zaokuplja već uvid u buduće nestajanje. U njegovu neminovnost.
Događa se negde u mom umu. Tamo gde se slože kocke nečega što ne razumem. Nije uvek istog intenziteta. Kao da na tom mestu može da stane samo određena količina posle koje se prelije i svom silinom traži novi prostor za smeštanje koji mora da bude stvaran. Kao pražnjenje, ponekad tako veliko da se prelije i u zvuk i natera me da se sklonim dok ne prođe.
Postoji tajna koju godinama ne mogu da dokučim. Već neko vreme je to samo uz i posle nekih događaja koji su u prolazu, van mene. I to je dobro ali odgovor se i dalje skriva.
Zašto plačem a trebalo bi da sam srećan?
