Vidi, molim te, koliko je sati a ja još uvek sedim i lupam glavu šta da stavim u priču koju bi čitala uz jutarnju kafu. To ne može da bude kratka priča makar je i pet puta uzastopno čitala jer ti je jutarnje lonče od litra. Mogu priču i da zakupusam i zakobasičim, ljuto, baš ljuto i prelijem kuvanim vinom sa svim mogućim začinima ali badava ako te u priči ne pomenem, makar zarezom. Čak i ako to ne učinim ti se u nju uguraš jer voliš da se baškariš u svim tim rečima koje nanižem. Prevrćeš ih, zagledaš, meriš i uvek nađeš nešto što me natera da ih dodam još kako bi sve bilo jasno. Volim da te gledam dok ih čitaš. U tvojim očima, kao na filmskom platnu, nižu se slike izmamljene svim tim što sam umesio, šire se i skupljaju dok ih istresaš, jednu za drugom.
Svanuće a ni slovo nemam od priče. Možda me je zima usporila, umirila ili to što znam da si dobro jer mirno spavaš, ujednačenog disanja koje se ne menja čak ni kada se prišunjam i poljubim ono što se otelo pokrivanju, a ume da se otme sa svih strana. Ponekad se samo pritajiš i smotaš me pod pokrivač kada priđem, radujući se što si me izennadila. Uguraš mi se u dlanove, omotaš se mnome kao da već nismo to popodne. Posle mi ostaneš u naručju i miruješ do jutra zabijena u mene.
Samo još jedan sat i bićeš budna a ja ni naslov nemam. Njega ionako poslednjeg zapišem. Izstrči nešto od svih reči iz priče i smesti se u naslov. Neki kao umor mi se uvukao u razmišljanje. Možda je i pravi umor, kao onaj kada sam brektao uz brdo nastojeći da te stignem. Vukao sam se nogu pred nogu a ti odmičeš. Gledam kako sigurno gaziš. Uzane planinarske pantalone ne skrivaju napete mišiće, uske kukove, ravnomernu građu sportiste. Nemaš štap. Nije ti potreban. Podupirem se sa po jednim u ruci dok nastojim koliko toliko da ti budem blizu. Povremeno me pogledaš, odmeriš mi težinu koraka, mahneš rukom, kao, hajde, mrdni malo. Stignem te tek na vrhu brda dok odbijaš dimove. Dođem do daha i nastavimo posle, zajedno.
Mogao bih da napišem neki red o tome kako volimo da šetamo po brdu, zavirujemo u dorišta i ljubimo se po mračnim sokacima sve da nas ovakve neko redoznalo ne zapita. Znamo da ima i boljih mesta za to, ali tu nam se baš hoće. Već odavno ulice na brdu imaju naša imena. Ulica gde smo se prvi put poljubili. Ulica gde smo se poljubili kada je padala kiša. Ulica gde smo se poljubili kada je naš prvi sneg počeo da pada. Ulica u kojoj smo pevali. Ulica u kojoj smo igrali.
Joooooj. Ma reč ne mogu da sastavim. Sva mi se slova pomešala i razmilela. Kao da ih nikada nisam ni znao ni imao. A umeo sam da ih slažem i da te tako složenim uspavljujem pričajući ti priču o tri brata, žar ptici, zmaju, divu i princezi koja ima tri sestre. Trajala je dugo jer ti nikako da zaspiš zbog napetosti naglašene mojim glumatanjem. Hoće li najmlađi brat uspeti da osvoji jednu od sestara a ostale dovede braći od kojih jedna voli morske plodove.
Pa ništa. Šta ću kada me neće. Skuvaću ti kafu i zabašurivati nedostatak priče nekim ludiranjem o tome kako sam celu noć sanjao da se volimo pa nisam imao kad. Valjda ćeš da mi poveruješ.
