Zavaljen u stolicu mekano obloženoj, povremeno pružim ruku i sa stočića levo pokupim čašu bevande i otpijem gutljaj ili dva, coknem jezikom i bacim pogled hoćeš li skoro. Od vrata terase se otme miris sveže skuvane kafe i uskoro si tu. Pogledamo se duboko u oči, zazvone čaše u sudaru, otpijemo i mirujemo okruženi tvojim trudom smeštenim u saksije različitih oblika i veličina. Prkos u koritancetu od tesanog bračkog kamena se propeo na prste da dohvati malo više sunca koje mu zakljanjaju afrički ljilani. Procvali ruzmarin u mrtvom uglu zida i ograde. Pod prozorom dve vrste bosiljka uzguranih ali mirnih u saksiji od pečene gline. Ostalom ne znam imena. Pitam i ti me predstavljaš svakoj od cvetnih biljaka, kazujući mi ime, kako si došla do nje i još puno nekih pričica koje tvom cvetnom okruženju daju dušu. Slušam te, slušam svu ljubav prema njima koju iskazuju tvoje reči i mislim, voliš li me tako bogato. Pogledaš me a tvoje oko, jedno i drugo, nežna blaga naznaka osmeha, ozarenost lica, nemir čuperka iznad desnog oka, pokret tela koje hrli ka meni, mekani nestašni poljubac u vrh nosa, kazuju mi koliko sam bogat.
