Tvoj način stvara naviku. Hodam onim istim stazama kao i pre nego što si iz sna iskočila u javu Zagledam svaku travku, pukotinu u asfaltu, šaru na platanu, fontane, klupe i nije da ih prvi put vidim već su prvi put stvarni, kao što je tvoje pojavljivanje postalo stvarno. Istražuješ me pažljivo kao da si na polarnoj ekspediciji i kao da svaki pa i najmanji nesmotren potez može sve da dovede u pitanje. Izigravam pejzaž u svitanje ili sumrak kada su senke duboke i puštam te gde god ti se prohte. Tako je bilo prvi put, drugi, treći i više ne pamtim koji, zalazeći sve dublje u ono što misliš da sam ja, u ono što mislim da sam ja, potvrđujući ili opovrgavajući nađenim.
Opkoračiš me, svučeš mi košulju laganim dugme po dugme pokretima, raskriliš me gurajući mi šake pod glavu, dopada ti se obrijani pazuh, mirišeš me od grudne kosti prema mišicama da bi završila mirno naslonjene glave na grudima usana blizu bradavice golicajući me dahom. Miruješ tako neko vreme pa se opružiš zavlačeći dlanove pod moja ramena, upijajući se u mene usnama i oblinama, duboko uzdahneš i opušteno duboko sporo dišeš kao na najudobnijoj postelji.
Tvoj način stvara naviku. lakoća sa kojom barataš mojim telom udevajući se u njega kao konac u iglu, smeštajući grudi u moje dlanove, stražnjicu u moje krilo, glavu na moje rame, upredajući udove sa mojim, stvara naviku. Skoro da mi se sviđa što ne moram samovoljno da posežem za tobom jer si upravo tamo gde bi trebalo da budeš.
Tako je bilo prvi put, drugi, treći i više ne pamtim koji...
