Nisam se iznenadio lakoćom kojom si se smestila pored mene, nalaktila se i gledala me stavlajjući na lice beskrajno lep osmeh. Očekivao sam te, priželjkivao, ovog kasnog popodneva odmarajući obilati ručak kojim sam sebe počastio zbog izlaska knjige iz štampe. U stvari, bilo mi je žao što već nisi tu dok je sve što sam pripremao mirisalo po kuhinji a ja pijuckao čašu crnog presečenog hladnom vodom sa mansarde.
Čuo sam vrata i osetio tvoj miris dok si skidala mantil, oslobađala stopala mekanih mokasina i provirila da vidiš gde sam. Nadao sam se da nećeš primetiti da gledam kroz trepavice, znatiželjan šta ćeš uraditi. Nastojala si da me ne uznemiriš i zavukla se između naslona troseda i mog tela. lako, elegantno, lakoćom akrobate koji je besprekorno uvežbao tačku. Sklonila si mi pramen sa čela ne dodirujući me i poljubila u obrvu još uvek dovoljno daleko da me ne probudiš. Bila si tu kao i stotinama godina pre toga a ipak prvi put. Budila si u mom telu toplinu koja skoro da je prestala da postoji u mom sećanju, mirna toplina bez hitrine strasti koju kao da smo potrošili u neko neimenovano doba pre. Spustila si glavu na moje rame, promeškoljila se, udobno namestila prebacujući nogu preko mojih i ispustila dug "stigla sam" izdah. Popodnevno leškarenje sa rukama pod glavom je dobilo viši smisao. Spustio sam ruku preko tvojih leđa ostavljajući je da miruje na tvom struku sa drugom još uvek pod glavom. Ispustila si mačkasto zadovoljno predenje tigrice na mestu na kojem je oduvek želela da bude.
Slušao sam tvoje duboko, mirno disanje i nastojao da ga ni na koji način ne poremetim. Zaspao sam. Nešto što nisam smeo sebi da dozvolim ali je bilo tako umirujuće i mekano tvoje prisustvo da sam posustao u budnosti. Otvarajući oči osetio sam prazninu u zagrljaju i još uvek lelujav mirisni trag koji si ostavila za sobom odlazeći.
Mirisni trag povratka...
