Nestale su ti cigarete. Ceo boks. U stvari, četvrti. Probala si da zavijaš ali nemaš strpljenje. Još uvek te drži lakoća izvačenja iz kutije. Zavijam ih kako bi stigla da "zavariš" nekoliko uzastopce. Žudno uvlačiš dimove skoro do već opečenih prstiju. Sledeću stavljam u muštiklu načinjenu od leskove mladice koju smo otsekli ubrzo po dolasku. Krišom sam je pravio da te iznenadim, sačuvam ti prste i produžim uživanje za još neki dim. Pružam ti je ćutke kao što je skoro sve ostalo tiho u našim dijalozima. Oči, inače pune svetlosti, bljesnu još jače. Nagneš se prema meni i poljubiš ono najbliže od mene što možeš da dosegneš. Slepoočnicu. Izvlačiš poslednje dimove, muštiklu stavljaš u mali džep na grudima, pauza je gotova. Nastavljamo sa radom.
Nije uopšte ličilo na početak leta kada smo izašli iz autobusa na poslednjoj seoskoj stanici koja to prestaje da bude samo vikendom kada razdrndani orman odbrekće do jezera. Retkim putnicima nisu bili čudni naši teško natovareni ranci koliko nastavak na jednom od njih sa točkom od bicikla. Nije nas bilo briga kakva pitanja stvara kod naših saputnika, nama je bilo bitno da možemo rezerve hrane lagano da iznesemo visoko u planinu. Iz nekog razloga, ćutljivi tokom puta, kada smo nastavili put mosta mahnuše nam uz "Srećno".
Most, skoro huk nadošlog potoka, uzbrdica, vodenica koja to odavno nije ali je ostalo ime za kućicu od pletera i naboja pod ćeramidom. Put se izdiže, huk potoka jenjava kao i uzbrdica, naši koraci osvajaju tišinu. Išao sam ispred i onda te pustio da vodiš svojim tempom. Pri mimoilaženju si mi zalepila zadihan poljubac.
Put vijuga kroz dolinu obraslu šumom ponekad se ogledajući na suncu gde drveće nije stiglo da ga opkoli, tempo ti je dobar, dišeš punim plućima dobrim ritmom povremeno izvijajući ramena kako bi promenila mesto remenima teškog ranca. Raspituješ se o detaljima koje uočavaš. Blagi povetarac pomalo izvija tvoj glas. Govorim glasnije kako bi se moj glas dobacio do tebe a da ne okrećeš glavu.
Posle oko jednog sata stižemo do jezera. Preuzimam vođstvo, nakon tvog bučnog wow oduševljenja vodim nas preko brane do izvora pitke vode. Spuštamo rance. Masiraš ramena. Dodajem ti vodu zahvaćenu sa lule uz prštanje kapljica uz "pij polako". Ubrzo shvataš upozorenje i otpijaš male gutljaje praveći pauzu. Punim bidone od po pet litara i raspoređujem po nastavku ranca. Guma na točku se malo spljošti.
Kratko razmišljam i odlučim da ne prečimo kroz šumu jer nadošli potok je možda odneo most od dva brvna nakon uske staze koja se probija kroz šumu da bi ponovo izašla na put. Vraćamo se preko brane nazad. Uzbrdica. Pomalo brekćem vukući nastavak ranca. Smeješ se i pomažeš mi gurajući ga. Zaravan, prestanak asfalta. Nabijen šumski put. Nizbrdica. Most. Ponovo uzbrdica. Šumski put izbrazdan točkovima teško balvanima natovarenih kamiona. Sporo hodam. Otkačinjem nastavak uviđajući koliko je dobro bilo pripremiti se za alternativan način vučenja. Dva naša štapa za hodanje usnopljavamo i koristimo kao jaram. "Uprežemo" se i oslanjajući na ostatak štapova nastavljamo strminom. Zaravan kod ribnjaka i iznad planinarski dom. Rilak sedi pod nadsrešnicom, pije jutarnju kafu i kada nas vidi vrekne "Vas dvoje niste normalni!". Uspnemo se do njega skrećući sa puta, odložimo nastavak, pa rance, sednemo za njegov sto. Ugao doma nas zaklanja od sunca. Još smo vrući od napora. Donosim nam jakne. Rilak stiže sa kafom i čašicama. Naliva i tebi i meni dopunjujući svoju. "E nije mi bilo slatko samom" i cokne pokazujući kako je rakija dobra. Okuražena njegovim gostoprimstvom i šalom u glasu, gledaš u fildžan i pitaš ga "Ti ovo zoveš kafom?". Nestaje i vraća se sa pola litra kafe i šoljom za čaj. Pripaljuješ već drugu i kada digne čašicu da nazdravi prihvataš svoju i odpiješ. Nenavikloj, znam da te njegova rakija pali sikazeći niz grlo, dobacuje "Hajde snašo pa da natočim još po jednu, na dve noge se ide". Odmahuješ glavom pokušavajući da dođeš sebi dok te odmerava od teških planinarskih cipela, preko golih nogu, šorca i širokog grudnog koša do lica koje nastoji da se oporavi. Uspevaš da dođeš sebi i uz promuklo "Dooobra!" spuštaš čašicu. Namiguje mi svoj sud kao 'sa njom ćeš stići gde si naumio'. "Gde ste krenuli ako Bog da?" kaže i doliva 'drugu nogu'. Objašnjavam mu, seća se da smo o tome već pričali. Ispila si 'obe noge' i pola litra kafe, gasiš cigaretu. Znam da si, nenaviknuta na alkohol, malo obamrla i dižem nas da krenemo dalje. Rilak donosi topao tek ispečen hleb i čvarke, "da imate usput" a ja znam da si mu se svidela i da je cela njegova koreografija tog jutra bila zbog tebe.
Put pored Doma pa oštro desno i uzbrdica od koje zavrtiš glavom, kao, 'šta mi je ovo trebalo'. Upregnuti u nastavak ranca vozimo ga po uskoj stazi odmarajući na svakih desetak koraka. Izlazimo na kratku zaravan posle koje opet dođe uzbrdica i tako naizmenično, posle skoro sat vremena izlazimo na kružni put. Malo ispod kaptiran izvor. "Zašto smo vukli ovoliku vodurinu pored ove ovde, jbt, udaviću te". Saginjem se i iz tanke cevi izvlačim drveni čep. Pun mlaz krene i nakon pola minuta skoro usahne. Napunimo čaše dok pripališ i skratiš pola cigarete. Već navikla na ledenu vodu otpijaš male gutljaje. Ispališ još jednu i nastavimo dalje. Put je ravan, carski, u odnosu na stazu kojom smo došli. ponovo sam zakačio nastavak za moj ranac, dišemo duboko pitki šumski vazduh. Provireno sunce nas uhvati ponekim svojim zrakom uteklim kroz visoke bukove krošnje, čavrljamo o Rilaku, rakija ti je isparila od napora uzbrdice, prija ti gusta šuma. Povremeno zapevušiš nešto mi poznato.
Blaga uzbrdica, staza levo, strma, zatalasana, razrovana šumskim traktorima za vuču balvana i isprana nizbrdo sjurenim vodama. Skrećem levo, biram put, posle pet šest minuta opet levo u retko nisko šipražje. Ćutke hodaš za mnom. Dođemo do sredine blago nagnute kose i krenemo nizbrdo kroz sve gušći čestar. Na maloj, skoro, čistini stanem i rasteretim se. Skinem ranac i sa tvojih leđa. "Stigli smo" kažem. Okrećeš se oko svoje ose i gledaš u koju nedođiju sam te doveo. Rasčišćavamo mesto za šator, podižemo ga, kopam "toalet", ti čekaš sa rolnom u rukama, ostavljam te i odlazim do dela gde se još nazire seča šume i donosim nekoliko panjeva, raspoređujemm ih i između počinjem da pravim ognjište sa kojeg će vatra par dana da nas greje i kuva nam hranu. Vraćaš se noseći suve grančice pokupljene usput. Delimično raspakujemo rance i nastavak. Odlazim do potoka sa strane i u mekom vlažnom tlu pravim četvrtastu rupu veličine gajbice sa jabukama. Jednu takvu sklopljenu donosiš, rasklapam je i smeštam , unutra stavljamo deo razrezanog džaka od debele plastike. "Frižider" je skoro gotov. Manji punimo zemljom i stavljamo ga preko vrata gajbice. Donosimo kvarljive namirnice i punimo "frižider".
"Gde je?" pitaš nakon par ispušenih cigareta i sedenja na panjevima oko još neupaljene vatre. Dižemo se i vodim te dublje u čestar. Dobro je što smo navukli jakne jer je gušće nego što sam zamišljao. Posle dvadesetak metara nestane šumske stelje, hodamo po kamenu iz čijih pukotina raste sve što se domoglo komadićka plodnog tla. Kupina je dobrano prekrila veći deo stene ali tvoje oko prepoznaje mesto iz moje priče. mesto na kome ima smisla napraviti kuću.
Nestale su ti cigarete. Ceo boks. U stvari, četvrti. Probala si da zavijaš ali nemaš strpljenje. Zavijam ih kako bi stigla da "zavariš" nekoliko uzastopce. Već neko vreme mirujemo i gledamo u očišćenu stenu, prilaz u donji zaravnjeni deo, ognjište od kamenih klesanih ploča. Naš poslednji dan u planini. Vreme ove posete nam je isteklo. Oslobodili smo prostor od rastinja i, greškom, na steni izniklih stabalaca koje komadić zemlje na kojem su ne bi izdržao kada porastu. Napravili smo kaptažu, doveli vodu kroz plastično crevo dovoljno duboko u zemlji da jake zime ne zamrznu vodu. Spremili smo sve za sledeći dolazak kada ćemo započeti kuću.
Ne možeš je napraviti sa svakim. Možeš je praviti ali ne i napraviti. Ta dva slova ispred su cela priča o tome šta za vreme i šta posle svih onih radnji od kojih je kuća sastavljena. To 'na' su i sve one veze kojima se dvoje uveže radeći na njoj, skoro golim rukama oblikujući je da u nju stanu oboje a da im koliko god da je mala, bude prostrano, jer to prostranstvo nije u veličini kuće već u onom što se u njima gradilo dok su je stvarali. A nas dvoje gradimo šumsku kuću. Kuću u koju će svaki namernik moći da uđe, spremi hranu, zgreje se, spava.
Već neko vreme mirujemo i motamo po glavama gde bi to mogli našu. Znam da motaš. Znaš da motam. Kuću...